Jugoslovensko dramsko pozorište i polja za transformaciju

Pozorište kod parka Manjež mnogo puta je promenilo ime, adresu boravka, državu u kojoj živi i kuću u kojoj stanuje, a da se nikada nije pomerilo sa mesta – baš kao što se i u teatru promena okruženja postiže bez ikakvog pomeranja u prostoru. Na pozorišnoj sceni, pišu antropolozi, promena okruženja se dešava kada slika A nestane, odnoseći svoj svet sa sobom, a slika B nastupa i donosi svoj svet sa sobom.

Popularna novinarska fraza „magija scene“ nije skroz besmislena. Naime, poreklo svih dramskih formi vezano je za religijske obrede. Kako piše Mirča Elijade, prvi arhitektonski elementi grčke pozornice bili su oltar za Dionisa i oko njega velika kružna površina za hor. Ovo prostorno uređenje potiče od najstarijeg svetilišta koje je činilo drvo okruženo kamenjem. Kosmičko drvo, axis mundi, centralni stub koji podržava svod ili sveta planina: Sveto mesto postaje ono gde se uspostavlja veza sa onostranim, gde se cepa stvarnost, gde se dešava suspenzija poretka – i tom prilikom stvarnost se transformiše…

Od konjušnice do parlamenta

U „vojnom delu“ Beograda 1860. izgrađena je škola jahanja sa konjušnicama, jednospratna zgrada od drveta, nalik velikom magacinu. Pošto je Narodno pozorište oštećeno u Prvom svetskom ratu, 1920. je privremeno useljeno u zgradu tada već zapuštene konjušnice. Posle obnove zgrade Narodnog pozorišta, Pozorište Manjež (tako se tada zvalo) funkcionisalo je kao njegova druga scena, sve do izbijanja katastrofalnog požara 1927. godine. U policijskom saopštenju piše da je „požar verovatno uzrokovao dodir električnih žica ili neugašena cigareta…“, a od drvene zgrade ostala su samo četiri zida. Samo dve godine kasnije, uz pomoć priloga građana sagrađena je nova zgrada. Projekat u stilu tada popularnog neoklasicizma uradio je ruski arhitekta u emigraciji, Nikolaj Krasnov, a fasada je dekorisana alegorijskim prikazima literature, muzike, plesa, drame i komedije – skulpturama koje je izradio vajar Vojislav Šikoparija.

Pozorište Manjež, 1929.

Dok su se početkom tridesetih obavljali završni radovi na zgradi Narodne skupštine Srbije, parlament se privremeno uselio u pozorište Manjež u ulici Kralja Milana.

Pozorište, parlament, performans.

Modernistički manifest

Ove, 2018, kao i prošle, 2017. godine mnogo kulturnih, naučnih, prosvetnih i drugih institucija u Srbiji slavi svoj 70. rođendan. Sve su one formirane u talasu osnivanja ključnih ustanova nove zemlje. Tako je 1947. predsednik vlade FNRJ Josip Broz Tito lično izdao uredbu po kojoj „osniva novo kazalište – Jugoslovensko dramsko pozorište“, nadnacionalnog karaktera i po uzoru na Московский художественный академический театр – MHAT. U tom cilju reditelj Bojan Stupica dobija podršku političara da okupi najznačajnje umetnike iz svih pozorišnih centara jugoslovenskih republika. On i kritičar Eli Finci postavili su temelje repertoarske orijentacije JDP-a kao pozorišta visokog literarnog nivoa.

JDP odmah preuzima zgradu tadašnjeg Vračarskog pozorišta (do tada drugu scenu Narodnog pozorišta), a arhitekta Momčilo Belobrk dobija posao da uradi projekat adaptacije. On kitnjastu fasadu pokriva tankim jednoličnim zidom, i to pravda tehničkim zahtevom – boljom zvučnom izolacijom od bučne ulice Maršala Tita. (U to vreme je i sa zgrada današnjeg Instituta Servantes ili pošte kod železničke stanice oljuštena sva fasadna dekoracija. Valjda jer kada se radikalno raskida, onda nema mesta za kompromise; onda i slike na kojima ste srećni i zaljubljeni idu u Recycle bin).

Belobrkov projekat se smatra pravim „modernističkim manifestom“. U ulaznom delu on postavlja atrijum sa bazenom i dela jugoslovenskih umetnika od kojih su danas tu samo dva. To je freska u foajeu „Devojka sa bakljom“ Mila Milunovića (koja kasnije postaje motiv za logo pozorišta) i jedna neobeležena  skulptura ispred ulaza. Ako se raspitate saznaćete da je to „Ranjenik“ ili „Streljanje rodoljuba“ Vanje Radauša iz 1948. Bezimeni rodoljub nas podseća na to kako smo se mnogo puta predomislili oko toga šta nam je važno.

Belobrkov ulazni trem i dudovi, verovatno pedesetih

Kao reprezentativno pozorište nesvrstane Jugoslavije, JDP je sa velikim uspesima gostovao i sarađivao sa obe strane „gvozdene zavese“. Ansambl je ubirao sjajne kritike, i velika uvažavanja gde god se pojavi. Na nekim predstavama prilikom gostovanja u Rusiji prisustvovala je cela sovjetska vlada i Centralni komitet, a poznato je i da je 1960. Sartr došao da gleda izvođenje svoje drame „Zatočenici iz Altone“.

Osamdesetih, na molbu tadašnjeg umetničkog direktora Jovana Ćirilova, arhitekta Đorđe Bobić učvršćuje tada već raskliman fasadni zid i otkriva deo stare fasade Nikolaja Krasnova. Taj otvoreni ćošak i vedre boje na fasadi unose dah estetike postmodernizma, a isti arhitekta, povodom doterivanja grada za samit nesvrstanih 1989, osmišljava i fontanu na bočnoj strani zgrade.

Intervencija Đorđa Bobića osamdesetih

JDP 80-ih

Požar kao inicijator promene

Tačno 70 godina od velike katastrofe, 1997. izbija drugi požar, a policijski nalaz biva identičan: loše elektroinstalacije ili cigareta… Pozorište koje gori u ciklusima deluje kao da se aura ritualnog, simboličkog i dramatičnog prenosi sa scene na celu zgradu i na život institucije koja u njoj živi.

Iste večeri je ipak odigrana zakazana predstava „Bubu u uhu“, na relativno neoštećenoj sceni Bojan Stupica.

Samo mesec dana kasnije raspisan je konkurs za idejno rešenje rekonstrukcije na koji je stiglo 25 radova.  „Tada sam imao 29 godina. Sećam se da smo na projektu radili svega nekoliko dana i noći“, priča arhitekta Zoran Radojičić, autor nagrađenog rada. On je autor i projekta za rekonstrukciju zgrade Narodne biblioteke Srbije, o čemu smo već pisali.

Posle konkursa projektu se priključio i arhitekta Dejan Miljković. “Ideja rekonstrukcije JDP-a predviđala  je zadržavanje i rekonstrukciju kvalitetnih arhitektonskih elemenata iz predhodnih perioda. Zidove smo koristili kao scenografske planove, između kojih smo protkali funcionalne celine i celu kompoziciju sjedinili staklenom opnom”, nastavlja Radojičić. „Projektnim zadatkom je zahtevano da staru fasadu vratimo u projektovano stanje u potpunosti. Kada smo krenuli da uklanjamo Belobrkov zid, videli smo da iza nema ostataka originalne fasade i da se mora praviti ispočetka.Tada je raspisan konkurs za umetnike koji će raditi skulpture prema starom Krasnovljevom projektu iz arhiva.“

Staklena opna preko nove-stare fasade je, prema njegovim rečima, stavljena i kao zvučna izolacija prema bučnoj ulici Srpskih vladara. Belobrkov ulazni trem je zadržan, ali je porastao u visinu i zastakljen je, pa je postao nešto kao pravi ulazni hol. Ta visina od oko 10m je, po rečima arhitekte, primerena jednom objektu od ovakvog značaja. Sačuvan je i bazen u koji je stavljena skulptura Mrđana Bajića.

JDP ima tri scene:  glavnu, „Ljuba Tadić“, Teatar „Bojan Stupica“ (koji je zatvoren već tri godine jer čeka rekonstrukciju) i Studio JDP. „Prilikom rekonstrukcije, u dogovoru sa upravom pozorišta,u potkrovlju smo predvideli Studio JDPkao  scenu za male pozorišne forme i probe“, priča Zoran Radojičić dok sedimo nad skicama i planovima zgrade JDP-a.

„Sećam se, kada smo 1998. krenuli davršimo istražne radove,shvatili smo da su temelji (verovatno još iz 19. veka) potpuno erodirali, i da je pravo čudo da se sve nije srušilo još mnogo pre!“, nastavlja Radojičić. Ovaj projekat rekonstrukcije je višestruko nagrađivan, pa ipak ima određene nedostatke. Na primer,  ulazna vrata su preteška i previsoka (4m); stvarno je potreban veliki napor da se otvore. Skraćivanje i smanjivanje vrata bi narušilo utisak celovitosti staklene kocke foajea i arhitekta to odbija, pa se može reći da je ovde estetsko svesno prevagnulo nad funkcionalnim.

Obnovljeno pozorište je 2003. godine otvoreno predstavom Jovana Sterije Popovića „Rodoljupci“ u režiji Dejana Mijača.

Arheologija grada

Posle ukupno pete rekonstrukcije ove zgrade, na njoj možemo da čitamo sloj monarhije, sloj socijalističkog modernizma, sloj savremenog doba (koje se ukazuje kroz sliku tehnološkog razvoja – upotrebom stakla, čelika, mermera, metalnih kubusa i, generalno, sklonost ka estetici konstrukcije). Savremenost se ovde ukazuje i kao opna koja će da obuhvati sve prethodne slojeve, inkorporira ih i izloži u izlog. Tako nam i novi tržni centar „Rajićeva“ kroz staklo u podu otkriva ostatke Starog Rima na kojima leži(mo). Time ih uvažava, afirmiše, a usput i kaže: Mi smo veliki i važni, slavni Rim nam je u korenu, dole, u našem tlu, u telu, monarhija nam je u telu, kaže zgrada JDP-a, modernistički projekat nam je u telu, otvaramo telo presekom kroz tkivo i zastakljujemo ga, da se vide svi sastavni delovi, kao u kabinetu za biologiju.

Tako radi savremenost kada je pametna, kao u slučaju današnje zgrade JDP-a.

Sa druge strane, izgleda da jezik ne dozvoljava istovremenost kada označava. Da nije tako, ovo pozorište bi se moglo zvati Manjež Pozorište na Vračaru Jugoslovensko dramsko pozorište Srbije i Crne Gore Republike Srbije.

Jugoslovenskom dramskom pozorištu je uspelo da održi kontinuitet vlastitog imena i pored spoljašnjih pritisaka. Ono je jedna od poslednjih institucija sa Jugoslavijom u svom imenu i zaposleni kažu da nema potrebe to menjati.

Arhetip centra

Ovoj zgradi prija prazan prostor ispred; možemo lepo da se izmaknemo i da se divimo. „JDP je verovatno najposećenije pozorište u gradu“, kaže blagajnik, „i to nije samo zbog kvaliteta predstava, nego i zbog protočnosti lokacije“.

Izgleda da su trg i scena mnogo srodniji nego što se to na prvi pogled čini. Magično prazno polje sa početka teksta, u koje konvergira sva pažnja brojnih prisutnih, blisko je gradskom trgu, agori, polju u koje se slivaju putevi. Ovo centripetalno polje skupljanja, slivanja, susticanja, postaje poligon za transformaciju koja se iz tog susreta desi,
a sudeći po priči o pozorištu uz park Manjež,  ovde su te transformacije brojne, česte i dramatične!