Bajrakli, jedina preostala beogradska džamija

Juksel  je primetio da virim kroz ulazna vrata dok je nekoliko ljudi unutra završavalo popodnevnu molitvu – ikindiju. Izula sam se tu, na pragu, i po njegovom uputstvu ogrnula mantiju, jedan od dugačkih ogrtača koji vise levo od ulaza, na usluzi vernicama i gošćama džamije. Onda smo se popeli na drvenu platformu/galeriju koja je ženski deo. Odatle sam videla kako dole neki starac sedi naslonjen na zid sa knjigom u krilu i nečujno mrmlja molitvu, a u ćošku jedan momak, verovatno izbeglica, otvara konzerve i improvizuje večeru.

Bajrakli džamija je nekada bila važna prostorna referenca,  budući da su na ovoj, dunavskoj padini oko nje sve bile udžerice. Sada je zašuškana višim stambenim zgradama i javorima. Tu je život islamske zajednice tih i nevidljiv. Otvorena je od 5 ujutru, pa do ponoći i u nju može da uđe ko god želi. I pored toga, osim vernika, u džamiju zalazi samo još poneki zalutali turista.

“Odvojiću se molitvom od današnjeg dana, ostaviću mučnu misao pred džamijskim vratima, čekaće me sigurno, ali ću bar neko vrijeme biti bez nje (…) Ovo je moja državina, pohabani ćilim, bakreni svijećnjaci, mihrab gdje klanjam pred ljudima pogruženim na koljenima, moja tišina i sigurnost, godinama sam ovdje svoj (…)” iz romana „Derviš i smrt“ M. Selimovića

Juksel je potom ispričao kako se ovde doselio iz Turske, zbog posla, i kako u Beogradu ima puno muslimana (oko 200 000), ali da oni uglavnom nisu previše religiozni i da je zato džamija slabo posećena; „Verovatno klanjaju kod kuće“. Pokazao mi je na telefonu dve aplikacije, potrebne svakome ko redovno klanja: Qibla Compass, koja pokazuje poziciju Meke i pravac ka kome treba klanjati i Salatuk koja računa tačno vreme svih 5 dnevnih molitvi (namaza), gde god da ste, jer termini se menjaju tokom godine u odnosu na poziciju sunca i vašu geografsku tačku.

Od tada sam često navraćala u džamiju, pre svega zbog mira ispod hipnotišuće kupole, a i zbog mekanog tepiha.

Svinjac, fabrika, voštane figure   

Sagrađena je u periodu između 1570. i 1688. godine. Današnji naziv je dobila početkom 19. veka, jer je u njoj boravio metevekil, čovek koji je proračunavao tačno hidžretsko vreme i jednim barijakom sa minareta oglašavao svim ostalim džamijama u gradu da je vreme za molitvu. Tada je u Beogradu bilo više od 60 džamija i mnogo malih prostora za molitvu – mesdžida. Danas ima samo jedna džamija i oko 12 mesdžida.

U toku borbi za oslobođenje Beograda mnoge džamije su porušene, pretvarane u bakalnice ili, u cilju što gore desakralizacije, u svinjce. Na primer, Kara džamija, koja se nalazila iza zgrade Narodnog pozorišta (na mestu koje danas zauzima dogradnja pozorišta) služila je kao fabrika gasa za osvetljenje pozorišta i od dima i čađi je sva bila pocrnela. Najveća i najvelelepnija je bila Batal džamija, na mestu današnje Narodne skupštine Srbije, za koju je Knez Mihailo imao ideju da je opravi i u nju smesti Državnu arhivu. On je 1868. naložio ministru prosvete i crkvenih dela da izabere jednu od postojećih džamija i osposobi je za obavljanje islamskih verskih obreda. Taj ministar je potom uputio akt u kom stoji: „Da ne bi muhamedanci, koji se po svojim poslovima u Beogradu bave, bez religiozne utehe bili, Njegova Svetlost blagoizvolela je narediti da se jedna od ovdašnjih džamija popravi za bogomolju njihovu. Kao najcelishodnija izabrana je Bajrak džamija…“ Država se tada obavezala da plaća održavanje zgrade, kao i platu imamu i mujezinu. Tako je zvanično priznata sloboda ispovedanja islama.

Proglas Kneza Mihaila

Nije ni ova džamija pošteđena kreativnih ideja za novu namenu. Tokom kratke vladavine Austrijanaca krajem 18. veka bila je katolička katedrala, a posle II svetskog rata javila se inicijativa da se pretvori u muzej voštanih figura koje bi pokazivale formu „turske“ molitve u različitim fazama.

O jednoj opravci i danas unutra stoji zapis na turskom: „Danas hrišćanski hleb popravi Bajrakli džamiju“.

Mali rečnik arhitektonskih elemenata

Svaku džamiju čini prostrani otvoreni prostor da vernici mogu da se okupe za zajedničku molitvu, zatim kupola iznad tog prostora, minaret, ispred česma za molitveno umivanje, a pored džamije je često i medresa, islamska verska škola, kao deo celine.

Minaret, uska kula, je nešto kao zvonik kod crkve, on služi da se u tačno određeno vreme mujezin popne na terasu i otpeva poziv na molitvu. Najstariji minareti su bili masivni tornjevi, da bi vremenom postajali sve vitkiji, špicastiji. Hrišćanski hramovi se postavljaju u pravac istok-zapad, a džamije su uvek orijentisane ka svetom gradu Meki. To obeležava mihrab, udubljenje u zidu, najsvetije mesto u džamiji. Mihrab bi bio pandan hrišćanskom oltaru; on gleda na Meku i u njemu, tokom zajedničke molitve, stoji imam, a vernici su u nizovima poređani iza njega.

Prve džamije su bile prostrana dvorišta sa stubovima i arkadama okolo, pa su pokrivene; razvile su se u dvorane sa „šumom“ stubova i ravnim krovovima. Kasnije su, kao genijalno rešenje, uvedene kupole da bi se prostor oslobodio svih tih stubova i postao celovit.

Najstarije kupole su građene tamo gde nisu imali drvnu građu, pa su cigle od blata slagali u koncentrične krugove i svaki je bio uži u odnosu na prethodni.  Tako se unutra dobija utisak vrtloga, baš kao i u Bajrakli džamiji.

Problem je bio kako povezati kocku objekta sa poluloptom kupole (odnosno iz kvadratne osnove prostora napraviti prelaz u kružni oblik kupole, odnosno tambura). Jedan od načina je – preko trompi, polu-kupa. U beogradskoj džamiji četiri trompe drže poluloptu.

Mimar Sinan

U literaturi na temu islamske arhitekture piše kako su džamije sa masivnom centralnom kupolom počele da se grade tek od 15. veka, kada je islamska arhitektura primila vizantijski uticaj. Naime, nakon osvajanja Carigrada  1453. godine Otomansko carstvo doživljava  procvat. U tom zlatnom dobu 15. i 16. veka živeo je i radio Mimar Sinan koga zapadni istoričari umetnosti nazivaju Mikelanđelom istoka (njih dvojica su i živeli u isto vreme). Sinan je, kao i svi tadašnji islamski graditelji, bio fasciniran Justinijanovom Aja Sofijom i, uz sultanovu zdušnu pomoć, decenijama je eksperimentisao sa centralnim planom i konstrukcijom masivne kupole, u pokušaju da je imitira ili prevaziđe. Sve do nedavno niko nije tako znalački i pažljivo studirao prostorni i konstruktivni sklop Aja Sofije kao Sinan. Njegov rad kulminira u projektu džamije Selimije u Jedrenu, koja se smatra i vrhuncem islamskog sakralnog graditeljstva. Otprilike u isto vreme, dok je projektovao Selimiju, Sinan je rukovodio i projektom na Drini ćuprije.

Selimija

On uspostavlja arhitektonski model sa monumentalnom kupolom, po kome su potom građene sve džamije po Otomanskom carstvu, pa i na njegovoj periferiji Balkanu.

Putovanje kupole Aje Sofije.
Arhitektonski preseci van razmere: Aja Sofija, Istanbul (6. vek), Plava džamija, Istanbul (17.vek), hram Svetog Save, Beograd (20. vek)

Kapa nebeska

Brz pogled na poreklo reči: engleska reč dome (kupola), kao i italijanska duomo (katedrala), nemačka dom (katedrala), a i srpska reč dom potiču od latinske reči domus (kuća, dom). Tako, bez obzira da li je deo jedne male Bajrakli džamije, ili grandiozne Plave džamije, Aje Sofije, Hrama Svetog Save, Doma Narodne skupštine RS, Bundestaga ili Bele kuće, kupola nam uvek nedvosmisleno poručuje: Dođite, okupite se pod kapom, tu je toplo i bezbedno, tu je dom, tu je razumljivo, izvesno i dobro kontrolisano.

U hrišćanstvu je kupola, često iznutra obložena zlatom, bila rezervisana za lice Hrista Pantokratora („vladara svih“), a u islamu je tu kaligrafski natpis La ilaha illa’llah (Nema boga osim Alaha).

Alah, natpis na okruglim pločama u dzamijama

Mart 2004.

Nakon Martovskog pogromana Kosovu i Metohiji 2004. godine, kada je spaljeno i 35 pravoslavnih sakralnih objekata, grupa huligana je provalila u dvorište u Gospodar Jevremovoj 11 i kamenicama demolirala i zapalila Bajrakli džamiju uz povike „Ubij Šiptara“. Tada je do temelja izgorela i biblioteka sa više od 7 000 vrednih knjiga i rukopisa.

Čini se kao da je Arhineprijatelj odavno otišao i za sobom ostavio neke repove koji nam smetaju, mada su u Zavodu za zaštitu spomenika kulture oni sasvim jasno registrovani kao deo naše kulture, a ne neke druge. Opšti nesporazum oko toga ko smo to civilizovani evropski mi, a ko je to varvarski orijentalni drugi ne prestaje da nam pravi probleme ovde, na Balkanu.„Ideji civilizovane, hrišćanske Evrope komplementarna je ideja divljeg, varvarskog Orienta“, piše Milica Bakić-Hayden u članku  „Nesting orientalisms“, i kaže da je „istok“, baš kao i „zapad“ više projekat nego mesto.

U narednim godinama gradske službe su sanirale oštećenja novcem građana (i „hrišćanski“ hleb je ponovo opravio džamiju koju je „hrišćanski“ kamen razrušio), a  za ceo incident niko nikada nije okrivljen jer, kako je rečeno, nema dokaza.Tadašnji muftija je izjavio: „Posle slike sa Kosova koja je prikazivala čupanje krsta sa kupole crkve, moglo se pretpostaviti da će doći do nemira i u Beogradu“, ali izgleda da ni jedni ni drugi nisu znali da je u pitanju ista kupola!