Savremena stambena arhitektura: Balon krovovi

Prostor je u gradu najvredniji resurs. Napor da se on pripoji, zauzme, osvoji, uzurpira, ponekad na kraju odredi i njegov oblik, što se najbolje vidi na primeru popularnog motiva novije stambene arhitekture – balon krova.

120cm

Ovaj oblik je u stambenu arhitekturu uvezen iz arhitekture za rekreaciju (baloni za tenis, mali fudbal, košarku, odbojku), zabavu (prostori za masovna veselja, banket sale, šatre) ili skladištenja (kao hangari kakve viđamo kod Luke Beograd).  To su lake konstrukcije koje se brzo izvode i njihove ključne osobine su – privremeno i jeftino.

Balon krovove češće viđamo u širem krugu centra i po obodima grada, jer se u centru slabo gradi (malo je mesta ostalo, a i preskupe su parcele). Međutim tu su krovovi nadogradnji (detaljnije o tome pogledajte ovde).

Po propisima, prostor pod minimalnom visinom od 150cm računa se kao koristan prostor i spada u kvadraturu za prodaju

Balon krov je nastao tako što su visine slemena i venca krova jasno definisane urbanističkim propisima, pa da bi se što više prostora računalo kao koristan prostor i time ušlo u kvadraturu za prodaju, krov se „naduvava“.

Forma prati zaradu

Smatra se da je od dvadesetih do pedesetih godina XX veka u arhitekturi Amerike i Evrope bilo doba funkcionalizma. Formulacija arhitekte Luja Salivena (Louis Sullivan) Forma prati funkciju postala je njegovo osnovno načelo, koje su, uzgred, i graditelji Novog Beograda kasnije primenjivali. To podrazumeva da formu objekta određuju funkcionalni, saobraćajni, ekonomski, higijenski i drugi aspekti. Rezultat su kubusi sa svedenim, asketskim linijama, čiste forme bez ornamenata, bez ičega što nije neophodno za funkcionisanje zgrade.

Mies van der Rohe, ikona funkcionalizma

U kontekstu današnjeg graditeljstva bilo bi primereno da slavno načelo preformulišemo u Forma prati zaradu. Naime, osim forme objekta, zaradu prate i brzina izgradnje, izbor materijala, osvetljenost, uređenje okruženja zgrade… Kao posledica, savremeno graditeljstvo u oblasti stanovanja uglavnom prikazuje na brzinu izvedene zgrade od jeftinih i neekoloških materijala, nefunkcionalno projektovanog  prostora – ružne zgrade oko kojih se niko nije stvarno potrudio.

Evolutivne faze balon krova

Ne treba da nas zbuni to što su arhitektonsko oblikovanje i princip uštede u današnjoj stambenoj gradnji zaista slični onim iz pedesetih na primer, iz doba funkcionalizma. Razlog im je potpuno drugačiji. U intervjuu za portal Failed architecture arhitekta Rejnir de Hraf (Reinier de Graaf) kaže: “Moderna arhitektura je nekada bila zasnovana na principima efikasne, racionalne i brze industrijske proizvodnje kako bi omogućila dom što većem broju ljudi. Taj isti etos je i dalje veoma prisutan u arhitekturi, ali on zgrade čini jeftinim – ne da bi bile prodavane ili izdavane po niskoj ceni – nego da bi proizvele najveći mogući povraćaj investicije. Taj princip štednje i minimalizma sada služi potpuno drugoj svrsi – ne da usreći većinu, nego da usreći njih nekoliko.”[1]

Zagrebački arhitekta Maroje Mrduljaš objašnjava kako je do ovoga došlo u domaćem kontekstu: “Nekadašnji procjep između neformalne, divlje gradnje i planske modernizacije još se u vrijeme socijalizma počeo zapunjavati jednim sasvim regresivnim oblikom izgradnje koji danas u potpunosti dominira izgrađenim pejzažem. Riječ je o proizvodnji izgrađenog okoliša koja ne slijedi nikakve idealne modele, ignorira tradiciju utopijskih urbanih koncepata, a maskimalizacija profita ne proizlazi iz projektantske racionalnosti nego iz protjerivanja arhitektonske imaginacije i ignoriranja urbanističkih pravila. Takvi procesi posebno su tragični u području habitata, ali su prisutni i u svim drugim građevnim tipologijama i upravo su ta investicija srednjeg ili većeg mjerila onaj maligni element koji temeljno nagriza socijalnu i urbanu strukturu gradova”. [2]

Često čujemo kako se za ružan ili vidno nekvalitetan objekat prolaznici iščuđavaju arhitekti, i to kako arhitekte imaju jako odgovornu profesiju jer “to što naprave ostaje” (rok trajanja zgrade je najmanje 100 godina). Međutim, u graditeljskoj industriji kakva je danas, arhitekte se suštinski jako malo pitaju. Oni moraju da ispune sve zahteve naručioca do samih granica protivpropisnosti. Oni vode borbu da objasne investitoru gde su te neprelazne granice, a obično ih i prelaze u meri za koju misle da postoji šansa da se nekako prođe. Posao se ne sme odbaciti sopstvenom voljom, jer samo manji broj poslova biva realizovan i plaćen.

Izvod iz Facebook statusa jedne prijateljice, arhitekte u Lozani

Novo vreme će sasvim sigurno doneti novi princip izgradnje. Danas dinamika i kvalitet gradnje prate zaradu, forma u arhitekturi prati zaradu, kao i mnoge mnoge druge stvari, na primer – odnos prema prirodi i prirodnim resursima prati zaradu, odnos prema kulturi i obrazovanju prati zaradu… i to će se promeniti; ali su posledice po gradsko okruženje, po prirodno okruženje, a možda i po duhovno okruženje dugotrajne.

Nadam se samo tih 100 godina!

[1]              Reinier de Graaf: “Architecture is in a State of Denial”
[2]              Maroje Mrduljaš: “Perspektive, svemu unatoč”