Da li imate preko 18 godina?

O banalnom i uzvišenom u savremenoj gradnji Beograda, a i šire

Nova elita želi da živi u romanu Mir Jam.

Autor: Fotograf: Sara Dević

Gradnja lažnih starih zgrada je u Beogradu u poslednje vreme ozbiljno uzela maha, pa zaslužuje malo udubljivanja. Pozvala sam broj iz oglasa za prodaju stanova u jednoj takvoj zgradi i rekla kako sam jako zainteresovana za kupovinu jer „stara gradnja je najbolja gradnja“.

Glas sa druge strane me je prekinuo:
– Ne ne, objekat je ganc nov.
– Ali čekajte, izgleda kao da je sa početka 20. veka..?
– Da, to je jedna jako luksuzna replika objekata iz tridesetih, baš kakvi su se gradili.
– Ne razumem.
– Ljudi vole ovakve zgrade; podsećaju ih na Evropu…

Možda su tako nešto imali na umu i pokretači sada već čuvenog projekta Skopje 2014. kada su preduzeli presvlačenje centra grada u gipsane neoklasične dekoracije, antičke skulpture, truijumfalne kapije, bronzane konjanike, starinske fontane, u navodnom pokušaju da od Skoplja naprave „evropsku prestonicu“.

Skopje 2014, radovi u toku

Pejzaži od šlaga

Stilski, ove kuće je teško odrediti, ali vidi se želja da podsećaju na neoklasicizam, istorizam, eklekticizam – arhitektonske stilove aktuelne u srednjoj Evropi od kraja XIX veka pa sve do II svetskog rata koje su u Srbiju doneli domaći arhitekti školovani u Parizu, Beču, Budimpešti, Berlinu. Oni se sabiraju u akademizam – stil monumentalnih državnih zgrada i zvaničan stil arhitekture visokog društva. Njegove odlike su simetričnost, masivnost, dekorativnost (kroz primenu klasičnih antičkih elemenata na fasadama). Međutim, teško se može reći da, osim želje, današnje kuće imaju ikakve veze sa time;u dvehiljaditim majstori ne umeju da izvedu zabate, pilastre, vence i balustrade, pa strogost akademizma izmiče i izvrće se u karikaturu i blam.

U pomenutom telefonskom razgovoru trebalo je postaviti još neka važna pitanja, ali je sagovornik već bio dovoljno iznerviran. Na primer: da li su se projektanti, prilikom imitiranja, zadržali samo na fasadi, ili je unutra zaista i imitacija beogradskog stana iz međuratnog perioda, takozvanog salonca? (Da li je spratna visina od 3-3,6m, kao kod originala? Da li je tu reprezentativni salon za prijem gostiju? Da li postoji i sobica za služavku? Da li stanovi imaju dva ulaza – glavni i sporedni koji vodi do kuhinje, da ukućani baš i ne gledaju kako im krompir sa pijace prolazi kroz salon…?). Ako ne, onda se radi o scenografiji, o dekorisanju fasadne površine, ne i o bavljenju prostorom; najverovatnije se iza replike-kulise nalazi obična jeftina savremena stambena gradnja, o kojoj smo već pisali.

Projektanti su možda mogli da iskoriste priliku i od ovoga naprave arhitektonsku verziju vaporwave-a, fenomena u muzici i internet meme kulturi 2010ih koji se igra sa slikama klasične antičke umetnosti, u postmodernom maniru. Ali za to bi im bio potreban veliki ironijski otklon.

Ove prešećerene kuće-torte, niču po Vračaru, Čuburi, Starom gradu, Zvezdari; blještavo bele (kao fontana kod Pevca) deluju kao da se predeo Las Vegasa, Diznilenda, ili novog serijala “Zadruge” u komadićima prosuo po gradu, praveći od njega mešavinu jeftine fantazije i stvarnosti.

Gipsani lavovi dolaze u grad

Na prvi pogled, ovakva arhitektura se može razumeti kao direktan potomak turbo arhitekture, kako je Srđan Jovanović Weiss prvi nazvao raskalašne dvorce koji od devedesetih niču po balkanskim provincijama i predgrađima. „Njen procvat koincidira sa raspadom druge Jugoslavije, vremenom novog čitanja tradicije, obuhvatnom reinterpretacijom i politizacijom folklora i nacionalističkom mitomanijom“, piše Slobodan Bogunović*. Po pravilu štićene visokim zidanim ogradama i dobro branjenim kapijama koje naglašavaju  privatni prostor, ove kuće su oblikovane u vakuumu neusaglašenosti brojnih propisa o gradnji, bez ikakvog osećaja za meru, i bez odnosa prema drugim zgradama i prema kulturi urbanizma u celini. Tu, naravno, spadaju i gastarbajterske palate krajputašice: njihovi silni spratovi, kule i čardaci, a unutra duhovi i po jedna baba. One su, takođe, spomenici nedostižnim snovima o pripadnosti višoj klasi i životu u luksuzu.

*Slobodan Giša Bogunović „Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka“ tom III, str. 1443-1446. Beograd 200

I baš ti snovi i način na koji se reprezentuju (kroz skup pozlata, mermera, kovanog gvožđa, antičkih skulptura, fontana, jonskih i korintskih stubova, raskošnih balkona) istovetni su kod novih beogradskih stambenih zgrada, pa ima smisla zaključiti da silom nove preraspodele para i moći u društvu, turbo kuće-dvorci iz devedesetih stižu u grad i da je ovo njihova urbana verzija.

Novobeogradske Terazije

Staro doba, zlatno doba

To je jedno moguće objašnjenje. Međutim, nešto veće čudno se dešava: 2010ih na Novom Beogradu Grad gradi gipsanu repliku predratnih Terazija, televizijska i kinematografska produkcija obilato proizvode filmove i serije smeštene u tridesete, a evo i diveloperigrade stambene zgrade – replike iz tog, zlatnog, doba. Kad se na to dodaju i vulgarno oživljavanje istorizma u Skoplju i (trenutno na internetu vrlo popularan) sablasni projekat 700 identičnih malih francuskih zamkova u Turskoj, sve liči na neku perverznu nostalgiju za starom Evropom. Liči, takođe, i na tendenciju koja se javlja u vreme turbulentnih promena i velikih neizvesnosti: sanja se o starim vremenima koja su, naravno, uvek bila dobra.

Burj Al Babas, projekat 700 malih francuskih zamkova, 2018.

Priča o zabatu

Stvar se komplikuje kad se prisetimo da ove zgrade–imitacije imitiraju imitacije iz XIX veka. Naime, uXIX veku kada se budila nacionalna svest u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, nove države su se utrkivale da se proglase za naslednike slavne Grčke i Rima, i u tom cilju su gradili građevine po ugledu na antičke hramove, čiji je ideal Partenon- savršenstvo proporcije i graditeljski uzor antičkog sveta. Tako su, iz fantazije o plemenitom poreklu i drevnosti, elementi antičke arhitekture postali neizbežan deo evropskih gradova. Jedan karakterističan element je zabat. Originalno, zabat je ime za trouglasto pročelje iznad ulaza u antički hram. Danas ga viđamo u svim gradovima zapadnog sveta, on je ukras iznad prozora i vrata, neizbežna dekoracija arhitekture neoklasicizma, čija je izvedenica i beogradski akademizam.

Bulevar Kralja Aleksandra 242, 2017.

Česma kod Pevca, 2016.

U ovoj rubrici već je jednom pomenut taj fenomen: dešava se da se funkcionalni element nekog konstruktivnog sklopa otkači i postane čisto dekorativan element, slika, simbol. On onda slobodno putuje, lak i banalan, i ugrađuje se u druga okruženja, proizvoljno, da prenese nešto od aure tog sistema u kome je nastao. U ovom slučaju, zabat treba da prenese nešto od ukupne simbolike Partenona – ozbiljnost, strogost, red, disciplina, moral, ravnoteža, stabilnost, trajanje (…).

Antički partenon, 5. vek pne

Zabat viđamo i u savremenoj gradnji Skoplja i Beograda 2010ih. Izgleda da se Partenon ponovo povampirio, veseliji i jeftiniji nego ikad.

Gradovi i himere

Nedavno smo posetili jedno mesto u Portugalu, Quinta da Regaleira – raskošni park sa romantičnom palatom, kapelom, bunarima i fontanama koji turisti masovno pohode i od kog živi ceo gradić. To je bila rezidencija i zabavni park jednog bogatog industrijalca, među lokalcima znanog kao „milioner Monteiro“. Između 1904. i 1910, dok se preko okeana se već uveliko grade stakleni neboderi, Monteiro na svom imanju zida konstrukcije u stilu gotike, renesanse i baroka, i tu ugrađuje simbole alhemije, masona, templara, i još nekih mističnih sekti za koje se interesovao. On, dakle, uzima arhitektonske stilove od pre 300, 400, 500 godina da sagradi sebi hram, a jedan vek kasnije turisti plaćaju kartu da uđu i da se dive starini, i nije im mnogo važno da li je to što vide malo staro ili mnogo staro – svejedno je antikvitet, a Monteirova gotička kapela iz 1910. godine bez sumnje liči na onu koju su videli u Parizu, iz 1345. godine.

Kada nešto navuče patinu kao da smo manje sposobni kritički da ga posmatramo, kao da je starost vrednost sama po sebi, dovoljna da izazove strahopoštovanje; mi smo fascinirani nečime što odavno traje, i što je, samim tim, puno misterioznih priča, i lako se damo prevariti u toj svojoj zanesenosti.Zato nema razloga da ne mislimo kako će jednom Beograđaninu 2080. godine biti potpuno ista stvar kuća iz Krunske 90, ili ona niz ulicu u kojoj je smešten muzej Nikole Tesle – istog su stila, i obe su stare. Kad smo kod toga,  komšije izveštavaju da se turisti već interesuju za zamak na Donjem Dorćolu, žele da uđu, misleći da je u pitanju neki hram. Možda će, kao u portugalskom slučaju, jednog dana imanje preuzeti opština i početi da naplaćuje ulaz, a loše proporcije, neumerenost, greške, i generalno – bezvrednost za istoriju umetnosti i arhtekture, ni ovde neće biti nikakav problem.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Anabel says:

    Divan clanak, hvala vam. Licno …..kosa mi se dize na glavi od kovanih ograda na terasama :)

  2. Reana says:

    Genijalno, ove jezivosti nam pojedose Beograd 🙁

  3. Vesna Isailovic Velickovic says:

    Svaka vam je na mestu! Svaka čast!

  4. IGOR says:

    Hajde komunisti i seljaci vratite se u planine sa kojih ste se dovukli u Beograd. Bolje i imitacija klasične arhitekture nego ravne flat zgrade, zamazane fasadnom masom i obojene u neku drečavu boju. Protiv modernih skarednosti koje se zidaju već 60 godina i postaju sve banalnije i ružnije niko ne protestvuje a stilske fasade vam smetaju.

  5. Nigor says:

    Opasan si ti seljak, građanine Igore.

  6. Floresita says:

    Ne, nego će da grade kocke poput onih odvratnih zgradurina na Novom Beogradu… Uvek mi pozli od one ružnoće. Tamo živi ko mora.

  7. Kurozderka says:

    Bravo!

  8. Kurozderka says:

    Bravo, Igore!

  9. Biki says:

    Sjajan tekst

  10. Kiki says:

    Malo ste pomesali sta je kic a sta klasika. Slazem se da u pomenutim replikama postoji gomila apsurdnih detalja koji su smesni, ali ne mislim da je pogresno to sto ruse rugla i pokusavaju da naprave nesto naizgled staroj arhitekturi.
    Nemojte da se bunite oko gluposti, bolje obratite pažnju na mnoogo veće probleme u ovom gradu!

  11. B says:

    Kiki, jeftina kičerica za bogate koja se širi gradom jeste veliki problem

  12. Ana says:

    Velika je razlika između tipa zgrada u kojoj je Muzje Nikole Tesle i tipa Krunske. Beograđani u 2080 neće ni moći da vide tu iz Krunske, jer će se fasada do tada potpuno raspasti i to više puta sigurno. Niko se neće ni truditi da stalno vraća gipsane elemente, već će je samo zamazati nečim i biće ravna i bezlična, i spolja i unutra. Dok su zgade kao što je ona u kojoj je Muzej pravljene tako da traju i da budu udobne svojim korisnicima.

  13. Sara says:

    Ana,
    Slažem se da je to najverovatniji scenario.
    Ovde je izložen scenario da su fasade kvalitetno urađene, pa da dobijanjem patine smešna fantazija dobija legitimitet u gradskom okruženju

    Srećom, stiropor ne može dugo da traje

  14. Anton says:

    Odličan članak. Ovaj “trend” zaista zaslužuje kritičku osudu.

  15. Boris says:

    Ti “komunisti i seljaci” koje pljujete su gradili iste zgrade kao u to vreme na Zapadu, jednostavne, funkcionalne, trajne, solidne građevine. Proguglajte brutalizam pa vidite koliko je tih zgrada koje su po vama komunističke i seljačke po Americi, Kanadi, Francuskoj, Nemačkoj, Skandinaviji itd…
    Graditi danas nešto što je pre sto godina bilo kič i zastarelo je apsurdno. Od neo neo neo klasicizma bolje su i staklene zgrade ili bilo šta što bar podseća na sadašnjost. Sa razlogom se svet smejao Skoplju.

  16. Igor says:

    Tačno.Meni je londonski Barbican Estate (https://londonist.com/london/features/what-s-it-like-living-in-the-barbican) savršeno mesto za moderan život (iako je star 40 godina). Modernizam je i dalje moderan, neprevaziđen, monumentalan, komotan… Kada stranci dolaze u Beograd, fascinira ih upravo novobeogradski brutalizam (SC, SIV…), a ne neoklasika po centru grada, jer toga u mnogo boljim varijantama ima u Beču, Parizu, Pragu…
    Ono što mi smatramo sivom socijalističkom gradnjom ima mnogo veću vrednost, samo je potrebno dobro održavanje, možda dorada fasade i odmah bi došle do izražaja savršene proporcije. To su Englezi lepo uradili kad su oživeli Brunswick centre, nešto kao naš Sava Centar (https://www.levittbernstein.co.uk/project-stories/brunswick-centre/). Ali što bismo mi učili na takvim primerima, kad možemo da pravimo kopije, a da usput rušimo originale da bismo leteli gondolama…?

  17. Akeksandar Krnić says:

    Pohadjao sam srednju školu za umetničke zanate u Beogradu, smer konzervacija i restauracija kulturnih dobara ( verujte mi znam šta znači propisna rekonstrukcija i ionzervacija nije ni nalik ovome što se radi sa fasadama a i sa skulpturama po Beogradu, postaje sve kritičnije) potom završio master studije na Fakultetu Likovnih Umetnosti smer vajarstvo učestvovao na realizaciji brojnih murala na teritoriji Beograda i šire, učestvovao na brojnim festivalima u zemlji i komšijskim zemljama, realizovao instalacije i skulpture u javnom prostoru u periodu dokolice radio sa prijateljem koji drži biciklističke ture po NBG-u i potvrdiću Igorev komentar strancima je mnogo interesantniji Novi BG na starom ih interesuje Kalenić pijaca i muzej 25. Maj što nas opet vraća socijalističkom periodu samo na starom gradu. Moj deda i njegova braća su izgradili plac na kojem sam se rodio i odrastao još njihova majka (moja prababa) je tu živela… ja sam najbezbrižnije dane tu proživeo i taj kraj se pretvara u nefunkcionalno ruglo gde pešak ne može da zaobidje automobil u pokretu zbog parkiranog čemu je uzrok porast broja automobila a paralelno težnja da gde je bila kućica se digne zgrada 4+ potkrovlje sa par garažnih mesta (ne divoljni) = HAOS svaki dan se ljudi naseljavaju u BG kao u srednjem veku kada su ljudi u slučaju rata i oposade iz polja bežali u gradsko utvrdjenje…

  18. Akeksandar Krnić says:

    Da inače moja adresa u kraju na pragu masakra je Veselina Masleše 45 Beograd, Voždivac, Lejino Brdo koga interesuje neka se prošeta da vidi šta znači bezplanska gradnja bilo je i članaka koji govore o uzidjivanju ulične bandere u balkon novogradnje Koji pritom nihe prvi primer da štrči van placa……u
    https://www.google.com/amp/s/www.gradnja.rs/bandera-postala-sastavni-deo-stambene-zgrade-u-beogradu/amp/

  19. Joca Fejnord Roterdam says:

    Kuća/kič dvorac čija je fotografija potpisana sa “Smederevski put 18, rane 90e” provereno odgovara rečenicama koje joj prethode. Izdavana, poluprazna, često sa živinom u malom kamenom dvorištu.

    Nalazi se na početku Kaluđerice, iako je predmet podsmeha svih koji je vide, makar služi kao referenca za nahođenje novih gostiju iz grada.

Ostavite komentar:

Slični članci: