Narodna biblioteka: knjiga kao medij i zgrada kao medij

Zgrada Narodne biblioteke Srbije je uvek živa i puna. Ona je ubedljivo najposećeniji objekat kulture u zemlji (čitaonice dnevno koristi oko 800 korisnika). Po slobodnoj proceni, prosečni korisnik ima između 20 i 25 godina; tu je uvek i nekoliko starijih ljudi, a jako retko ljudi srednjih godina. U sezoni ispitnih rokova pred ulazom se ponekad formira red od 7 ujutru, i protegne se sve do male crkve. “Iz nekog razloga, ovde se najbolje koncentrišem”, kaže jedna studentkinja na puš pauzi kod fontane. Upitani o tome, zaposleni su odgovorili: “Ovo nije jedna velika soba za spremanje ispita, a mnogi tako zamišljaju nacionalnu biblioteku”. Zvanično, ona ima funkciju da prikuplja, evidentira, čuva, obrađuje i daje na korišćenje sve što je nastalo unutar srpskog jezika – u zemlji i van nje.

Malo sobranie slavenoserbskih kniga

Narodna biblioteka nastaje 1832. godine u jednoj knjižari blizu Saborne crkve, ukazom kneza Miloša o obaveznom čuvanju jednog primerka svake objavljene knjige. Nastajala je postepeno, bez osnovnih uslova za rad i bez stalnog prebivališta; godinama se selila po Beogradu i Kragujevcu. Prvi svetski rat ju je zatekao u prostorijama Kapetan-Mišinog zdanja kada je bombardovanjem uništen deo fonda.

Biblioteka 1920. otkupljuje zgradu industrijalca Milana Vape na Kosančićevom vencu i postaje centralna državna biblioteka sa fondom od oko 500 000 svezaka. Tu su bile knjige iz vremena otkrića štamparske prese (15. vek!), zatim arhiv turskih dokumenata o Srbiji, stare karte i gravire, zbirka svih knjiga koje su štampane u Srbiji od 1832. godine, kompletna lična biblioteka Vuka Karadžića, Đure Daničića, i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije do II svetskog rata. Sve je to potpuno izgorelo 6. aprila 1941. Osim napada na ljudske živote i na resurse, rat znači i napad na kulturni identitet a to je, izgleda, nešto što ima veze sa kontinuitetom sećanja. I nacistima je to bilo vrlo jasno, budući da su nekoliko godina ranije u Berlinu organizovali veliko spaljivanje knjiga “koje ugrožavaju nemački duh”. Biblioteka je bila gađana zapaljivim bombama već u prvom naletu aviona, a uz knjige je izgoreo i sav inventar i cela zgrada do temelja.

Nekoliko crnih ugaraka, iz kojih se nazire da su nekada bili knjige, danas možemo videti u staklenim vitrinama nove zgrade.

Projekat Iva Kurtovića

Današnju zgradu Biblioteke čine dve celine: jedan kubus (korisnički deo + magacin) i jedna lamela (administrativni deo). Spolja gledano, ona je mir i mera i svedenost, a unutra je živ, dinamičan i prozračan prostor koji presecaju razne putanje. Fasadni elementi i stubovi su od grubog betona referišu se na brutalizam 70ih, tremovi i neobrađeni kamen u prizemlju liče na staru balkansku arhitektru, a prostrane krovne površine podsećaju na Japan.

Kod projektovanja biblioteka, najvažnija je komunikacija između magacina knjiga i čitaonica. Ovde je usvojeno rešenje da se magacin postavi ispod čitaonica, pa se komuniciranje obavlja pomoću pokretnih traka i liftova.

Stvarno je zanimljivo kako se napravi svečana atmosfera samo tako što mnoštvo ljudi na jednom mestu ćuti. Takvu, sakralnu, atmosferu u velikoj čitaonici osećamo, osim zbog tišine, možda i zbog velike visine prostora, možda i zbog oblika stolica koje podsećaju na srednjovekovne prestole, a možda i zbog toga što stojimo tik iznad 5 miliona knjiga.

Prostor centralne čitaonice se rasipa u manje, bočne – referensnu, elektronsku, pravnu, naučnu, čitaonicu periodike, posebnih fondova i legata. One međusobno nisu odvojene pravim zidovima, nego staklom ili policom sa knjigama, razuđeno složenim. Tako uvek sa svog mesta možete sagledati suprotan kraj zgrade, a do tamo i mnogo knjiga i tela u naporu, povijenih nad knjigom. Sećam se da su nam na pripremama za arhitekturu rekli kako uvek treba da dizajniramo nameštaj tako da bude nogicama odignut od poda, bar 20 cm, “da bi pogled mogao da uđe ispod”, da se ne stvori utisak zagrađenosti i zatvorenosti prostora; valjda jer pogled to voli – da putuje…

Projekat za zgradu Biblioteke je izradio arhitekta i slikar Ivo Kurtović, pošto je pobedio na javnom konkursu 1961. godine. Po prvobitnoj ideji lokacija je bila parcela kod Mostarske petlje, a konkursni rad je imao kulu u kojoj bi bile smeštene knjige. Kada se odustalo od te lokacije, odabran je vračarski plato na kome su se u tom trenutku nalazili cirkus, oronule prizemljuše, sportski teren, skladište građevinskog  materijala i zidine započetog Hrama. Ovo mesto je razmatrano još i za lokaciju Beogradske opere i Beogradske televizije.

Gradnja je trajala 6 godina, a Kurtović je, već bolestan, rukovodio i nadzorom radova. Preminuo je pre svečanog otvaranja 6. aprila 1973. godine.

Jedinice i nule

Elektronski katalog biblioteke je formiran 1989, a digitalizacija najvrednijih knjiga i rukopisa počinje 2004. godine. Tada se javlja potreba da se i prostor osavremeni. Na konkursu za rekonstrukciju korisničkog dela zgrade 2007. pobeđuje rad arhitekte Zorana Radojčića.

Ceo projekat je koštao 4,3 miliona evra i njegov najveći doprinos je zamena svih instalacija, ugradnja informacione opreme i povećanje kapaciteta za 300 novih korisničkih mesta. Svaki sto ima kabl za internet, utičnice za punjače i svoju stonu lampu ispod koje se meškoljimo kao da smo sami, u svojoj radnoj sobi. „Stolice namerno nisu tapacirane jer rad u čitaonici podrazumeva budnost“, kažu zaposleni. Taj drveni nameštaj je unikatni i dizajnirao ga je Z. Radojčić, po ergonomskim principima (a to znači da je prilagođen obliku ljudskog tela što je više moguće).

Prema originalnom projektu, prizemlje je bilo izdeljeno na nekoliko prostora, a atrijum je bio bašta pod otvorenim nebom. Sada se sve pregrade uklanjaju i atrijum se natkriva i postaje deo unutrašnjosti, pa prizemlje, kao i sprat, postaje otvoren i celovit prostor.

Novina je i staklena kocka sa ispisom binarnog koda koja je postavljena na ulazu, na istu osu kao i “Plameni cvet” iz središta atrijuma (Lidija Mišić, 1972). Kao da organska forma Henrija Mura i digitalni zapis vode dijalog. Od te kocke kreće dupla traka koju je arhitekta nazvao “Put znanja” i koja putuje od ulaza, kroz sve korisničke prostore, baš kao i obaveštenja koja putuju na LED ekranima iznad info pultova.

Video killed a radio star?

U jednom delu knjige Bogorodičina crkva u Parizu, arhiđakon don Klod pokazuje na štampanu knjigu na svom stolu, pa kroz prozor, na Bogorodičinu crkvu, i tužno kaže: “Avaj, ovo će ubiti ono.” Knjiga će ubiti građevinu. Viktor Igo potom celo poglavlje posvećuje objašnjavanju kako je sve do petnaestog veka, do Gutenberga, arhitektura bila velika knjiga čovečanstva, njegov glavni izraz.

“U ovom razmaku nije se u svetu pojavila nijedna malo dublja misao koja nije oličena u građevini. Čovek je sve svoje važne misli ispisao u kamenu. Sve materijalne i sve umne snage društva sticale su se u jednu tačku, u arhitekturu. U srednjem veku, genije ljudski, pod teškim teretom feudalizma, krčio je sebi put i njegove su Ilijade dobijale oblik katedrala.

(…) U petnaestom veku, sa dolaskom štamparske prese, sve se menja. Glavna misao budućih naraštaja se neće više beležiti istim sredstvom i na isti način. (…) Ako je u doba arhitekture misao uzimala oblik planine i zahvatala jedan vek i jedno mesto, u obliku štampe ona se meša sa vazduhom – a kako iskoreniti ono što je svuda i na svakom mestu?”

U atrijumu Narodne biblioteke 2. novembra 2017. godine je održana tribina o ulozi fakulteta, biblioteka i muzeja u doba novih medija. Učesnici su govorili o tome kako je potpuno promenjen način na koji pišemo, čitamo, učimo, mislimo… “Većini studenata je knjiga strana. Kao CD, na primer. Ponekad držim predavanja preko Skajpa i ispitujem preko Vibera”, rekao je jedan od govornika. “Više nismo ograničeni telom. Ja istovremeno postojim i ovde i na društvenim mrežama, i u svim sobama gde se emituje livestream…” Na pitanje iz publike “Da li je gotovo sa knjigom kao medijumom i šta ćemo sa milionskim fondom na spratu ispod?”, jedna učesnica je odgovorila kako jeste gotovo sa knjigom kao zatvorenim proizvodom, ali da knjiga koja ima hiperlinkove i koja je interaktivna – ima budućnost. Druga govornica je, pak, rekla kako jedan medij ne ubija drugog i kako oni opstaju paralelno. “To potvrđuju više nego prisutan radio i više nego posećen sajam knjiga.”

Dok se vodi ovaj razgovor, korisnici i posetioci biblioteke sede i leže po tribinama atrijuma, naginju se sa galerije, silaze niz stepenice, penju se, užinaju u bifeu, prolaze, zastajkuju; i prostor skladno diše sa onim što je izgovoreno. Mi ipak i dalje imamo tela koja negde treba smestiti, i s tim u vezi – naklon I. Kutroviću i Z. Radojčiću što su, bar intuitivno, i svaki u svoje vreme, razumeli da je nova biblioteka čvorište i tu ideju uspešno preveli u prostor.