Da li imate preko 18 godina?

Lacku: IDEALNI GASER

Priča o potrazi za idealnim gasom

Leto jeee, dvehiljadedva’es eto(!) jeee. 🤦 Gustiramo, razbiramo, vagamo paket Hiphopiuma, pozdravljamo povratak Vlade Matovića, razmišljamo da li je okej ono što Baka Prase radi po dečijim rođendanima, stresiramo se oko muka koje ovom napaćenom narodu zadaje narodna milicija, a niko ne priča o mladom Lackuli i njegovom podvigu u potrazi za idealnim gasom. Onda, da krenemo.

 

“Idealni gasovi su gasovi koji ne postoje u prirodi.”

Vikipedija

sentimentalni uvod

neretko tekst počnem ličnom anegdotom, jer sam na prvom mestu ljubitelj dobre muzike, a onda tamo negde u mračnim momentima slabosti neko ko shvata sebe preterano ozbiljno. na kraju ovog prvog pasusa ću reći, hvala vam, bio sam tu. #idegas

Lackua sam sreo u vreme kad se on probijao na sceni kuckajući neke bitove iz manjeg sela u Banatu. Svetla velegrada su ga vukla, kako i ne bi, to je čak i clout hater Klinac priznao. Radio je folk remixe za Mimi, Bombe Devedesetih i Lude Srbe, sanjao slavu, pare, žene, noći boje okeana i sve lepe stvari, ali daleko od toga da je bio izgrađen autor u čiju čast pišemo ove redove. Dovoljno mu je bilo to što je njegov entuzijazam prepoznat i što se polako približavao rep sceni. Želeo je da upiše zvuk na FDU, ali je pao na opštoj kulturi. Ja sam tu bio zbunjen jer obično ljudi padnu zato što nemaju talenta, ova opšta kultura se nekako pokupi usput, ali brzo sam i pomislio zašto bi jedan momak, od tada valjda nekih 18 godina, znao ko je napisao i šta je uopšte Ilijada ili Moneovi Lokvanji ili, ne daj bože, Paskaljevićevi filmovi. Znao je da je život lep i kratak i krenuo putem grada za koji je čuo da ima mnogo žena i kafana.

počeci

Prvi put sam ozbiljniju pažnju na Lackua obratio kad mi je kolega sa Before After katedre za orijent, Ognjen Lopušina, dobacio da Lacku zna šta radi kad pravi folk remikse, što je priličan kompliment iz usta ovako važnog istoričara srpske muzike i književnosti. Preslušao sam te uratke iako mi je priča o spidu, vinjaku i rejvovima već uveliko dojadila. Splavovi, viski i kokain su mi ipak prihvatljivija i prigodnija paradigma beogradskog noćnog života. Upravo ona koju je Lacku na svom debiju opevao.

View this post on Instagram

Posle šipke

A post shared by Lacku 💶 (@lackuu) on

Budući da su se Bombe, iz kojih je Lacku potekao, raspale on je krenuo dalje jureći idealan gas. Zezao se po gradu, producirao svašta i smucao se među svim mlađim rep klikama pritom se ne priklanjajući ni jednoj. Ovo se ispostavilo kao pametan potez, jer je tako izgradio svoje ime, svoju pojavu kao nešto nezavisno i neuhvatljivo. Ako ovome dodamo to i da je mogao da skucka zapaljiv bit, otpeva zarazan hook i odrepuje jak vers na keca, jasno je da je za ovu još zelenu indigo/fam generaciju on bio dobrodošao gost gde god bi se pojavio, a pojavljivao se.

Sarađivajući sa Bombama, Ludim Srbima, Zicer inc, Katakombama, Tommy Gang-om, Fulla Gang-om i još nizom drugih repera Lacku je kalio zanat i kao pevač i bitmejker/producent i kao reper. Sve to vreme, za koje je radio i dobro se zezao, najbolje je štekao u svojoj muzičkoj laboratoriji gde je poput ludog naučnika krčkao smeše pokušavajući da dođe do formule za idealan gas. Dovoljno mu je bilo svega nekoliko godina na beogradskom vrelom asfaltu da nauči šta je neophodno za gas, a koje su opasnosti po parametre njegove idealnosti. Zato nas je i prepao sa ovom bombom od albuma kojim je daleko nadmašio ne samo gotovo sve klike sa kojima je sarađivao, već i mnoge iskusnije kolege. Bio je ispred nas, možda zato što nije štedeo gas?

Ide(alan) gas

Radeći na Ideali Lacku je sarađivao sa Young Dizzy-jem iz Fulla Gang-a potpisujući za IDJ jer je pucao visoko. Iz ove perspektive sad to možemo sagledati kao jedan u nizu poteza stvaranja hit making trepfolk timoma poput Balkatona, Džale i Bube, KDM-a itd. Ali za razliku od njegovih vršnjaka koji u ovu ozbiljnu priču pokušaju da uđu naivno sa jeftinim matrama, osrednjim rimama i hukovima Lacku ostavlja srce i U i NA bitu i ne pravi muziku da bi živeo, već je pravi jer je živi.

Zanimljivo je i koliko je mlad Lacku (22) ostvario jedan ovoliko zavidan debi, naročito što je došao iz producentskih voda i gledao druge MC-jeve sa one strane pulta. Kod Coby-ja smo imali momenat iznenađenja gde smo shvatili da “debeli” ume i da napiše i otpeva pesmu posle deset godina blejanja u studiju, a kod Lackua imamo momenat da neko ko se šunjao scenom bacajući po negde neki vers, kuckajući bitove i gasirajući se po klubovima odjednom ispliva sa albumom kao kompletan autor. I to kao onaj kome se praktično ništa ne može prigovoriti.

Razlika između ovog i još milion sličnih projekata, sada kada je muzika slična ovoj u zenitu popularnosti, je što ne samo da se slušanjem ne stiče utisak da Lacku pokušava da se prilagodi i izvoza određen stil, već je njegov integritet iznenađujuće snažan, a njegova priča postojana kao da slušamo neku staru kajlu ili barem nekog ko izbacuje svoj deseti hit a ne prvi album. I to što je ovakav album izbacio “tek tako” umesto da razvuče ove bengere kao singlove na jedno tri godine govori u prilog njegovoj samouverenosti (“neću pesmu, hoću album”).

I dok naši muzičari koji iz repa uđu u pare hronično imaju potrebu da se pravdaju, da bi u poslednje vreme shvatili da, kao e, ne moraju, Lacku ovde upada kao gaser bez predumišljaja. U tom smislu je idealan gas važan kao album koji utvrđuje jednu vitalnu a tako često lokalno osporavanu globalnu paradigmu. Ovo je muzički jedna balkanska denshol trep folk mućkalica kakve mnogo unosnije u srednjoj evropi prodaju Raf Camora, Bones MC, Gzuz i svi drugi naši ljudi. Ipak, iako ne možemo reći da je Lacku ovde muzički ili lirički uradio nešto naročito novo, manir u kom je to izveo a koji spaja sve njegove pomenute talente čini ovu nisku hitova nezaobilaznim artefaktom srpske pop kulture.

Iako bi album mogli, prosto narodski, okarakterisati kao “svaka pesma hit”, vredi provući se kroz njega track by track.

Album otvara “Sangrija” jedan rutinski benger sa referencama na Elitne odrede kojima provejama ceo album. Album je bogat referencama na muziku uz koju je Lacku stasao i on se ovde njima razbacuje dajući omaž svojim prethodnicima a da pritom ne ugrožava svoj narativ već ih vezuje u jedan autentičan, živ jezik. Sangriju sledi jedan jači benger “Iz inata” sa sve zurlama u kojem se Lacku šepuri svojim kako producentskim tako i pesmopisačkim talentom koji spaja jake strofe, brejkove i hukove kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Zanimljivo je i zapaziti da je minutaža većine pesama ispod tri minuta pod Juice-ovom parolom “ako snimam pravim hit, nisam došao da smaram” koga Young Dizzy ovde često citira.

View this post on Instagram

Zveki peki

A post shared by Lacku 💶 (@lackuu) on

Sledi “Posle ponoći” još jedan benger savršene pop strukture sa nezaboravnom lajnom “Dođi da se ložimo na pesme zajedno”. Šta reći o ovoj liniji koja ujedno predstavlja muzičara opsednutog svojim poslom i ludog gasera koji je ostao bez boljih reči da privede. Da li treba da napomenem da za njom ide još jedan benger “Po život opasna” sa šarmerskim momentima “ljubav ne volim na gram” i samospoznajućom prijavom “živim ovo, ne sanjam, živim život nestvaran”. Zatim još jedan rutinski benger “Pijana” o devojci opijenoj lajfstajlom ovih mladih lavovima (“Soma evra je na meni, na njoj tri”).

A onda… Po mom mišljenju najjača stvar na albumu. SUPERSTAR. Slično “Folk zvezdi” Elitnih odreda, Lacku se ovde određuje kao superzvezda, a ono što daje dodatni sloj je što pored kurčenja/zapažanja da ga “svi gledaju/blicevi sevaju/kurve vrebaju” on čuva sve za nju. Tako ovde paralelno sa samogasiranjem i autoreferencama “Cigan svira trubu – Đurđevdan” idu dirljive linije poput “Nek zaboli, neću da zaboravim kako zvuče tvoji koraci, samo javi da li dolaziš, hoću s tobom sve da podelim”.

Poziciju tatice klupskih hitova Lacku cementira na “Sinu klubova” ali i tu opet više vremena troši na čežnju za tu neku koja se spušta do poda apartmana i za koju više ne zna da l’ je stvarna. Album završava parafraza ReljineTrošim pare“. Lacku ovde repuje najbrže na albumu uz prijave “kad me vidiš što se topiš kao frikom” i manifest “Hoću pare, a ne slavu, neću jednom, oću dvaput, neću pesmu nego album”, kao i momente “Kokain – to je sada in” gde se bezobrazno priklanja cajtgajstu stavljajući do znanja da je belo samo usputna stvar u životu savremenog gasera a ne njegova naročita slabost. Tako privodi priču kraju istovremeno jureći ljubav i bežeći od murije, dajući nam znak da je ovo trka koja se ovde ne završava.

Iako su mi na prvo slušanje feat-ovi delovali upadljivo lošije od Lackuovih delova, oni se zapravo vrlo uspešno nadovezuju na priču i nijedan gost ovde ne izneveri, a neki i značajno doprinesu priči. Neki opšti utisak kojim bi mogli da privedemo ovu priču kraju je da Lackuu bengeri ispadaju iz rukava. Dimitrije Spirovski ne samo da je apsolvirao jedan žanr, već se potpuno stopio sa njim i izgradio na njemu i time potvrdio njegovu vitalnost.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Ruzica says:

    Hvala za ovaj divni tekst i veoma istinit, iskren! Uvek sam verovala u tebe, tetkina duso! Ostani tako dobar kao sto jesi i samo GAS!!! Volimo te svi to znaš i znamo da si ZVEZDA!!! Takva smo mi familija!!! Samo GAS i samo ZVEZDE (svako u svom poslu)!!! Veoma PONOSNA TETKA!!! Hvala Gospodu!

  2. Snezana says:

    Bravoooooo!!!! Svaka cast!!!!

Ostavite komentar:

Slični članci: