Da li imate preko 18 godina?

Moramo da pričamo o nemačkom repu

Pun gas po Autobahn-u BRAtstva i jedinstva

Nemci ponovo spremaju prodor na istok. U ovom muzičko-bezbednosnom memorandumu pomoći ćemo vam da se upoznate sa strategijom ovog muzičkog udruženog poduhvata.

Nećemo okolišati, skupili smo se u ovom virtuelnom odboru za kulturu i bezbednost da razmotrimo uzroke i posledice onoga što neodoljivo podseća na novi blitz krieg koji se kuva na ulicama Berlina, Hamburga i Beča. Ovoga puta krieg ne dolazi na blatnjavim kožnim čizmama, mrkim Hugo Bos štofanim odelima i Daimlerovim čeličnim gusenicama ali zahteva da ga dočekamo u pripravnosti, svako po svojoj volji, sa cvećem ili iza barikada.

O čemu se precizno radi? Mladi su počeli masovno da slušaju nemački rep! Nakon više decenija izlivanja anglofilije u mozgove malih maturanata, brucoša, apsolvenata i ostalе maloletničke delikvencije konačno smo doživeli dan da se u potrebi za indoktrinacijom okrenu autentičnim evropskim vrednostima. Zbog ovog okretanja “svojim” snagama suzu radosnicu trebalo bi da porodi svaka ljubiteljka stare Evrope kao i svaki poštovalac De Gola i multipolarnog sveta. Otkrijmo da li je to baš tako kao i šta se krije iza ove neobične pojave, saznajmo da li je ovo svetlo na kraju anglo-američkog tunela ili najnovije nakazno lice novog svetskog poretka.

Početnu nit ove priče pronašao sam u svakodnevnom čeprkanju po kubicima sekundarnih umnih sirovina koje žive u Youtube komentarima. Dešava mi se, moram da priznam češće nego što bi trebalo, da na svakom videu bacim bar jedan voajerski pogled na to kako pulsiraju damari mojih sugrađana sveta. Mozak mi se već nabaždario da squirtne od sreće svaki put kad naiđem na neki biser ljudske poezije sažet u nekoliko karaktera.

Dobra šala i dosetka nalazi se svuda ali hip hop spotovi su uvek najbolji rudnici ovakve poludrage rude. Za razliku od drugih popularnih muzičkih formi u hiphopu još ima kakve-takve epike koja je najzahvalnijа za napušavanje, pregovaranje ili sokoljenje. Građanin sam sveta i volim da znam kako dišu rubni kvartovi Abidžana i šta misli javnost u Irkutsku, Rabatu ili Dortmundu. Drago mi je kad vidim kako se dijaspora Gane domunđava i kako se u Francuskoj promišlja ljubav prema bivšoj domovini. Svaka od tih hiljadu toplih priča me zagreje koji stepen, ali ništa ne može da raspali moju emotivnu TA peć kao spontano dešavanje naroda sa ovih naših filozofskih prostora od Karlobaga do Kurdistana.

Upravo te nasumične erupcije prepoznavanja, dobacivanja i svađanja počeo sam, u prethodnih desetak godina, sve češće da prepoznajem u nemačkim rep-trep-denshol-štagod klipovima. Nemamo se čemu čuditi imajući u vidu da Nemačka nije mogla da bira svoje kolonije. Francuzi su se prvi orijentisali na energiju okolo-saharske Afrike, Englezi na Karibe, Indiju i drugi deo Afrike. Nemci su radničku klasu morali da autsorsuju iz istočne Evrope i male Azije pošto više nisu mogli da biraju, a nije da nisu probali. Nije zato čudo da okosnicu nemačkog repa već godinama čine momci poreklom sa obala Tigra, Eufrata, Bosne, Drima ili Dnjepra. Ono što jeste kopernikanski obrt u ovoj priči jeste kako su ti siromašni dečaci uspeli da izađu iz getoizacije nemačkog jezika i nametnu svoj proizvod na globalnom tržištu rada i usluga.

Kako ja znam da je do toga došlo? Ako nisu dovoljni jutjubovi cajgeri i merači da to pojasne onda evo neka ulica dočara. Pre neki dan u šetnji centralnom gradskom ulicom, gde je Luka Bojović nekada držao pekaru, u jednom zapišanom haustoru na zidu zapazim kako je neki mlađi maloletnik nesigurnom rukom autolakom nažvrljao 187 Strassenbande.

187 Strassenbande

Dalje… intervju koji je stanoviti Rafel Raguči snimio specijalno za srpske fanove pogledalo je 600.000 pogleda! Broj komentara u kojima se srbuje, kurduje i turkuje teško je i prebrojati. Ova priča jednostavno grmi.

Pre no što uskočimo u Mercedes CL500 podsetimo se da su temelje nemačko-srpske rep kuće prijateljstva iskopali gorostasi 90ih, Nana i C-Block. Mnogima od vas ova imena danas ne znače puno ali njihove pesme emitovane na Viva Zwei-u kao što su Time is ticking away, Lonely i So strung out čine genetski kod srpske rep-pop-folk scene. Koliko je samo devojačkih suza proliveno, koliko kila iz benča podignuto i patika skinuto dok su se po tvrdoj glavi rojili ovi stihovi…

Najbolje je da u jednom Deutchland safariju obiđemo nekoliko ključnih mesta iz kojih potiču odgovorni za ovu ekspanziju, a analizom njihovog dela doćićemo neumitno do jednog značajnog zaključka. Lass uns gehen!

Pošto smo već pomenuli 187 Strassenbande red bi bio da krenemo iz oblačnog i vetrovitog Hamburga na čijim ulicama operiše ulična banda koja je ime pozajmila od autora hita Ti nikad nećeš znati. Kao i u slučaju njihovih srpskih imenjaka u pitanju je grupica mladića, a predvode je Bonez MC i GZUZ. Možda malo kontradiktorno samom uvodu teksta obojica su klasični anglo-sasi. Bonez-u u ličnoj karti piše John Lorenz Moser i zaista jeste arijevac koji deli haplogrupu sa Nešom Tvinsom. Spirit animal mu je krokodil koji se pojavljuje u gotovo svim spotovima (ovo je toliko Bata Trlaja referenca da mi je neprijatno što uopšte ukazujem na nju) a muzički je zadužen za lubrikaciju tvrdih rima velikim količinama eurodensa.

Brat minli GZUZ je možda kršten kao Kristoffer Jonas Klauß ali već na prvi pogled jasno je da je u pitanju gaser koji svoje gene kamene vuče negde između Ljubuškog i Nevesinja. Fizionomija, govor tela i ljubav prema Mercedes vozilima otkriva prilično jasan uticaj dinarskih tipova u odrastanju ovog momka. Sirova mužjačka snaga pored anatomije salvadorskog zatvorenika ogleda se u i njegovom flow-u koji je ponajviše old school od svih ostalih delija koje ćemo pominjati. Nikad autotjun, nikad melodični vers.

Poslušajmo za početak pesmu koja je najzaslužnija za vrtoglavi napredak celog žanra, oslušnimo taj vragolasti miks densa 90ih i savremenog popa gruva, himnu koju bi, nemam tu nikakve dileme, da su i dalje aktivni do sada već snimili beogradski 187.

Meine dammen und herren PALMEN AUS PLASTIK

Ekstravagancija, mačizam i kurčenje jesu DNK cvakog hiphopera ali konkretno baš ovaj miks estetike, poetike, botanike zašto ne i automehanike i farmacije dolazi direktno iz tranzicionih društava sirotinjskih delova Evrope na razmeđi dva milenijuma. Stotine učkura zavezanih iznad air maxova i još stotinu pederuša i adidas trenerki svedočanstvo su o trijumfu životnog stila koji ne dolazi iz Komptona i Atlante. U perverznoj kulturološkoj trgovini smo gledali šta rade crnci u Americi, dali tome svoj sirotinjski evropski pečat da bi taj poluproizvod plasirali u razvijenu Evropu.

Šteta bi bila fokus staviti samo na vazdušne đonove, mercedese i kapuljače, bar pola ugođaja ostaje u lirici. Još nas je Đuro Radonjić poučio šta su u današnjem svetu posledice nepoznavanja germanskih jezika pa zato ajde da utvrdimo savremeni nemački silabus. Evo kako srcem piše Bonezova olovka:

Haramburger Kiez, Sonne aus der Röhre

Fingernagel fake und die Hautfarbe Möhre

Meine Welt ist aus Plastik, doch macht nix,

Ako ubacimo gore pomenuti haiku i gugl translejt evo šta se dobija, Ostroga mi:

Malo bleja, malo džeja, malo solarijum

Žurka je na Konjarniku, moja kuća Akvarijum

Znam da će biti sad dosta trepera sa germanistike koji će da se pobune protiv ovog nešto slobodnijeg prevoda. Nisu u pravu ali evo da malo i kvazinaučno prostudiramo. Pridev Haramburger slikovito ilustruje jezički miks kojim se autori koriste kombinujući reči iz dva jezika. Haram je ona zloslutna reč iz sintagme Boko Haram i znači sve suprotno od reči halal, a pošto su ovi dečaci nestašni jer prodaju drogu i nose oružje nastala je reč koja opisuje koliko je Hamburg jedan zajeban grad. Ostatak stihova prilično bukvalno pripoveda o činjenici da je ceo grad deo klana solarijum-teretana.

Usledila je serija visokobudžetnih spotova od kojih svaki deluje kao da je skuplji od prosečnog srpskog dugometražnog filma. Pokretne slike koje režira Šaho Kasado, rođeni sin Dejana Milićevića i Leni Rifenštal, vlažni su san svakog IDJ filmofila. Svaki sekund produciranog materijala nabijen je napucanim osvetljenjem, bulumentom statista, hiljadama konjskih snaga koje brekću iz hromiranih auspuha i velikom količinom ženskih gluteusa. Telesni otvori bahato se škrope Jamazakijem i raznim praškovima uz tek po koji kadar salonskog nasilja. Ovo nisu spotovi već apoteoza uspeha u zapadnom društvu i vizualizacija savremenog nadčoveka.

Idemo dalje na bečki dvor. Pridruženi član ove grupe je i Rafael Raguči devojčicama poznatiji kao RAF CAMORA. Kamorini đedovi su, prirodno, iz okoline Napulja, rođen je u Veveju u Švajcarskoj, odrastao na bečkom Petlovom brdu zvanom Funfhaus-u a za hleb danas zarađuje u Berlinu. Sa ovakvom eklektičkom biografijom predodređen je za evropskog influensera. Dovoljno latino testosterona da zagreje ženska srca, dovoljno nemačko-francuske lingvistike za ideološku osovinu i buljuk jataka iz Albanije i Bosne za ulični kredibilitet. Iznad svega apsolutno negadljiv na novac kao motivaciju za saradnju.

Deluje da su ovog Erosa Ramacotija 21. veka maltretirali neki srpski domaćini iz Funfhausa jer evo šta čitamo u RAFovoj pesmarici u pesmi Alles Probiert u kojoj opisuje svoju trajektoriju od blata do zlata. Blato se opisuje pojmovima koji su nam poznati:

Aufgewachsen West-Wien in den Neunziger-Jahren

Zwischen serbischen Zeichen von Krieg an den Häuserfassaden

Držaćemo se rečnika ovaj put, veli nam RAF kako je odrastao u zapadnom Beču zlatnih devedesetih među srpskim znacima rata po fasadama!

Ali ne bi on bio latin, stara varalica, da nije u svom srcu našao i prijatne emocije spram srpskih devojaka. Kroz većinu pesama provlači se pojam balkanske sponzoruše. Najbolji i najdetaljniji opis nalazimo u pesmi Ander liga u kojoj glorifikuje instituciju balkanske ribe.

Big-up meine Balkan-Chica in Highheels oder Sneakers

Sie spielt in ‘ner andern Liga

(Moja balkanska riba u štiklama ili patikama, ona igra u posebnoj ligi)

Treća tačka ovog švapskog mnogougla stiže nam iz sunčanog Magreba preko Dortmunda i zove se Majami Jasin. Ima više od dve godine kako je detonirao njegov megahit Kokaina. Čini mi se kao da je čučao u svačijem related-u bez obzira da li ste slušali Dragana Stojnića, Jessie Ware ili Pepu prase. Kokaina je isporučila klasičnu trepičastu himnu u kojoj je ukratko izdiktirao, da prostite, weltanschaung celog pokreta:

Rapper heutzutage sind nur Modeblogger

Yacine der Pate trägt Gianni Versace wie Tupac Shakur

(Reperi su danas samo modni blogeri, Yasin brat nosi Đani Versaće kao Tupak Šakur)

Tek u njegovoj sledećoj pesmi pronalazimo apoteozu opuštenog magrebasnkog turbo folk stila. U sinkretičkoj Bon Voyage srolani su i Salvatore Feragamo, Serhio Ramos, Yohji Yamamoto, Kristijano Ronaldo, kurve u negližeu kao i brdo marokanske gandže. Ali ništa od toga nije toliko bitno koliko opušteno šmekerski govor tela dostojan jednog MC Stojana. Dok mu vreo marokanski vazduh ulazi u nabore Versaće svilene košulje on crta, kao što su Adolf i Jozef umeli da kažu, lebensraum za sve nas koji pokušavamo sa svojih 10 prsta da dođemo do gore pomenuhtih statusnih simbola. Idemo svi zajedno, idemo kao na maturskoj večeri:

Fendi, Gucci, Ferragamo

Stabilität à la Sergio Ramos

Sexy Groupies in Milano

Im Rampenlicht steh’n, nenn mich Cristiano!

(treba li ovo uopšte prevoditi)

Za kraj ovog safarija ostavljamo najkapitalniju zverku, idemo u grad koji nam je podario Berghain, zid i Hertu Berlin. Prestonička scena iznedrila je nekoliko veoma zanimljivih aktera. Tu je naš dosmanlijski brat Ufuk Barjaktar UFO361, libanski gaser King Khalil i tuce drugih albanskih i bliskoistočnih zvezdica. O svima njima neki drugi put jer mesta ima još samo za Karla Marksa našeg vremena, za grmalja savremene misli koji nam uz Tomu Piketija pomaže da shvatimo šta u današnjem vremenu znači kapital. Drugarice i drugovi, bratans und bratinas jedan i jedini Vladilsav Balovacki – Capital Bra!

Dok stojimo ispred Rajhstaga setimo se da su Rusi i Nemci i ranije bili neophodni jedni drugima za grandiozne projekte. Ideje i rime Karla Marksa postale su predmet u školi tek nakon “duplog pasa” sa Vladimirom Iličem i Josifom Džugašvilijem. Ovo ne znači baš da je Kapital Bra Staljin XXI veka ali fakat se nametnuo kao lice čitavog pokreta. Kapi je rođen u Sibiru u mešano rusko-ukrajinskoj porodici. Kad je valjalo upisivati prvi razred, mama ga je povela sa sobom u Berlin. Pošto ga je vaspitala opština Krojcberg, nije bilo šanse da Kapi postane bilo šta osim karakterni dvojnik Joce Vujičića i Davora Bobića.

Sa entuzijazmom je prigrlio sve najgore najbolje predrasude koje pristojni zapad (sa pravom!?) ima o Rusima, Ukrajincima, Srbima, Albancima i ostalim Untermensch-ovima. Kao što ga je podučio duhovni otac Ivan Ivanović Đus, uzeo je megafon i zavapio sve to što pričate, daaa, sve to sam jaaa. Balovacki je garant proizvod neke FSB akademije ili kakvog god ruskog obaveštajnog aparata. Napravili su ga u Novosibirsku, spakovali mu nekoliko kofera Guči pulovera i trenerki i poslali sa mamom da rovari u DDR. Nemački jezik koji govori, peva i gestikulira Vladislav je grub, sa namerno prejakim ruskim akcentom i uz leksiku koja se sastoji iz podjednake količine nemačkog, ruskog, srpskog i arapskog. Tim еsperantom savreme Evropе Kapital plete lirički venac u kojem promišlja sve ono što tišti mladog čoveka. Evo kako besedi savremeni Šiler:

Und die Kahba auf Beyda

Sie leckt an mei’m Yarak und ich an mei’m Paper

(Kucaj u arapsko-turskom rečniku Kahba, Beyda i Yarak pa ćeš videti gde se nalazimo)

Pentranje uz klasnu lestvicu, trulež poznog kapitalističkog društva i jad + beda evropskog multinacionalnog identiteta nalaze se u svakoj reči Lamborgini, Darbi, Guči, kodein, kurva, kreda, Putin, makarov,… reči od kojih su, uz dodatak po kojeg veznika i onomatopeje, sačinjene sve Kapijeve pesme.

Na prvi pogled nema tu ništa osim google trends pojmova. Da budemo iskreni verovatno ni na drugi, ni treći pogled nema ništa epohalno. Evo recimo u ovih 30ak slova krije se jedno veliko poetsko ništa i jedno ideološko sve:

Roli Glitzer, Glitzer, Roli Glitzer, Glitzer (Glitzer, Glitzer)

Bretter’ im Ferrari Portofino, das ist Flitzer (das ist Flitzer)

Kakvu poruku šalje jedan iskrivljeni Ukrajinac u Guči kašmirskom džemperu koji kao manijak urla da mu se Roleks cakli? Jel ovo kao neka subverzivna akcija potlačenih gastarbajtera ili samo logičan upliv krupnog modnog i drugog kapitala u živote evropske sirotinje? Da li je ovo grebanje po truloj evropskoj multi-kulti kaci?

Nećemo da se gledamo u oči i lažemo, sposobnost ovih “crnaca” da tu nešto kao menjaju neku društvenu realnost je ravna nuli. Pre će Marčelo odučiti mlade od šunda nego što će ovi gilipteri tu nešto durade. U tom smislu oni jesu veoma efikasni menadžeri prodaje čitavog lanca privrednih subjekata od nemačke države do Balensijage. Mesto pod reflektorima imaju da zahvale činjenici da je etnički sastav sirotinje dominantno emigrantski i da će njima “robu” najbolje uvaljivati njihove komšije.

U toj platformi zapravo i leži najveća ograničenost celog pokreta. Nemački jezik upotrebljen je kao lingua franca da bi se razumeli i Albanci i Bosanci i Libanci. Svaki od autora ubaci po frtalj svog lingvističkog nasleđa ali te liričke bravure nejasne su bilo kome osim govrnicima tih jezika (mislim ako bravura uopšte ima). Ova fragmentacija onemogućava da se stvori moćna poetska ideologija. Ta plitka barica nemačkog jezika u kojoj operišu ovi krokodili ne dozvoljava da se zaroni duboko u mutne dubine identiteta.

Ne sporim, vickasto je kad Kapi kaže da mu neko liže yarak dok on liže rizlu, padne tu jedan namig turskoj zajednici, ali to je tek jeftina pošalica u nemogućnosti da se liričkom satarom zaseče mnogo dublje.

Cela ova handžar divizija ni u sledeća tri života neće moći da dosegne metafizičke i egzistencijalne ponore kroz koje nas za ruku vode Moskri, Đus ili Bombe Devedesetih. Ne pričamo ovde o palamuđenju o krivičnim delima nego o prožimanju društvene zbilje, poezije, nacionalne epike, lirike i sastojcima iz kolektivnog nesvesnog.

Ali…

To svakako nije razlog da ne cupkamo spontano na GZUZove gaserske prijave, na DNK 90ih koji curi iz svake Kamorine strofe. Mića Vukašinović nas je naučio kako se pravi hit i zato moramo da prepoznamo benger onda kada ga čujemo. Ljudski je da nam se brk osmehne i sevap je da nas ritam vozi dok razmišljamo kako smo na zapad izvezli svoj proizvod. Nikad ne smemo da zaboravimo da treba da volimo sve što vole mladi, ALI  DA MI TO IPAK MALO BOLJE RADIMO!

Ako se ipak brinete da je ovo kulturno đubre hranljivo koliko i milke za istočnoevropsko tržište mogu samo da vas osokolim da će onaj majčin sin i očeva ćerka koji budu u stanju da pročitaju Ich bin auf Taş die ganze Nacht ili Keine Zeit zu warten, Bratan, ich will Gucci tragen biti u boljoj poziciji da jednog dana čitaju Getea, Hesea ili Markuzea u originalu. Ramštajn nas nije naučio nemačkom, Đuro Grof je započeo ali diplomu će nam ipak dati Capital BRA.

Za kraj možda i najkompleksnije pitanje. Zašto ovi izvođači spotove snimaju u Zenici, Splitu i Draču a nikada u Beogradu? Indikativni su svi ti dresovi, bandane i tetovaže sa orlom Đurđa Kastriota, grafiti bošnjačkih i hrvatskih navijačkih grupa. Kako je došlo do toga da se tigar na Balkanu gotovo potpuno ignoriše? Istini za volju Đus mingluje u Ohne mein team, a i nekoliko spotova nešto manje poznatih autora snimano je na Novom Beogradu. Za moja očekivanja preskromno.

Da li je to slučajnost-ne-bih-rekao ili možda deo neke političke agende? Teško je očekivati da u takvom suludom miksu naroda može da postoji koherentna politička svest jer svako je Kurd nekom Turčinu ili Iranac Iračaninu. Ne treba tu tražiti razloge niti se nešto preterano bedačiti. Važnije od odgovara na ovo pitanje je šta u to vreme radi naša zajednica? Da li se bave unosnijim oblicima krim… poslova ili galantno kulira znajući da smo sve to mi izmislili?

Istina, verovatno, leži u činjenici da je srpska autohtona turbo-folk scena previše jaka i da ispošćuje ambiciju naših gastarbajtera da se angažuju u jednom drugom muzičkom pravcu ma kako srodan bio što otvara prostora drugima.

Iz tog razloga poslednja poruka dojčemanijskoj Srbiji je da nastavi da prati sa pažnjom, opušteno i oslobođeno zato što je potpuno jasno da je ceo fazon izašao iz našeg suknenog šinjela. Krunišimo ovaj narodni dogovor rečima našeg velikog savremenika Đoleta Đoganija:

Svakog pravog poštujem do krvi ali, ipak mora da se zna ko je bio prvi!

Lajkuj:

Komentari:

  1. Slobodan Vujanović says:

    bog na nebu, ognjen na afteru.

  2. Ognjen Lopušina says:

    Freiheit für immer

Ostavite komentar:

Slični članci: