Bleja sa Bombama devedesetih

O Bombama sam već opširno pisao u svom prvom tekstu o srpskoj trep sceni. Pošto je tekst brzo i vrlo pozitivno prihvaćen što od same rep scene, što od publike, poželeo sam da kontaktiram članove kolektiva za eventualni intervju. Dakija sam znao od ranije, ali umesto njega naleteo sam na Gudrija na četu i predložio da uradim intervju sa celom ekipom i on mi je u roku od nekoliko minuta potvrdio da su svi za. Naravno, do same realizacije došlo je posle nekog vremena, ali zapravo se to nije moglo desiti u boljem trenutku, budući da smo imali ekskluzivnu priliku da sa Bombama izblejimo veče pred prvi samostalni nastup Mimi Mercedez u Drugstore-u.

Ana, Nemanja i ja smo krenuli iz grada negde oko pola sedam, da bi posle snalaženja po Konjarniku oko sedam ušli kod Mimi na gajbu i tamo zatekli sve članove Bombi (Mimi Mercedez, Gudroslav, Polo Čare i Daki BD) osim mladog Žakile, a pored njih tu je bio i Bogi koji se brine oko njihovog vizuelnog identiteta. Ekipa je, i pored frke povodom sutrašnjeg nastupa, bila vrlo raspoložena za razgovor. Tekst koji sledi je deo našeg razgovora sa njima, a koji je inače trajao nešto kraće od dva sata.

Gudri, kako si zadovoljan promocijom Gudroslavije u Drugstore-u?

Gudri: Prezadovoljan. Koliko god sam se nadao da će biti dobro, bilo je bolje. Tako da je to dobro.

Mimi, u čemu će se razlikovati tvoj sutrašnji nastup u odnosu na Gudrijev?

Mimi: Razlikovaće se po tome što ćemo ovog puta nastupiti u velikoj sali i što sam bukvalno sticajem okolnosti u međuvremenu dobila neki marketing. Ljudi iz Drugstore-a su mi mnogo pomogli, mislim videli ste da sam izašla u dnevnim novinama, gostovala sam kod Une na radiju, čak su me pozvali na Pink da gostujem u City-ju, pitanja su bila presmešna.

Šta su te pitali?

Mimi: Ko ti je uzor za oblačenje? Je l’ to Niki Minaž? A ja se raspadam u nekom duksu i treši i kažem: „Brate, Đus mi je uzor za oblačenje!“ I tako, ne znam… Malo su bila plastična pitanja.

Kako na tebe utiče to što se odjednom priča o tebi u medijima?

Mimi: Baš čekam nastup da vidim kakva je reakcija, pošto nemam pojma ni koliko će ljudi doći, niti koje ljude da očekujem. Primetila sam da se skroz jedan drugi krug ljudi za mene zainteresovao i to je krug ljudi kojima sam prvo bila jako odbojna. Bukvalno sam postala trend. Prvo kroz neki taj ironični otklon, pošto sam provalila da ljudi prvo imaju taj gard, pa onda kroz preslušavanje počinje to lagano gotivljenje, da bi na kraju skapirali fazon i uživali u tome.

Kako je nastala ideja o kolektivu? Da li je to bio plan od početka ili ste prvo izbacili tejpove pa onda odlučili da radite zajedno?

Daki: Ne, ne, kolektiv je došao pre tipa sedam meseci.

Koliko se vi zapravo poznajete?

Daki: Dosta dugo. Recimo, dve i po godine. Meni je to dosta dugo. Mislim dve i po godine se poznajemo kao prijatelji. To je sve preko fejsa krenulo. Prosto imaš rep krugove. Radivizija forum je meni tu bila neka ključna odskočna daska.
Par ljudi odatle, onda Milena (Mimi) i ja, neki ljudi usput… Ja Dragoslava (Gudri) poznajem sa Radivizije, Bogi se tu pojavio ni sam ne znam kako, iznenada, Čarkić (Polo Čare) isto iznenada. Fejsbuk je tu odigrao glavnu ulogu.

U kom pravcu ide rep u poslednjih par godina? To sa trepom, kako to vidite?

Daki: To može da ide u dobrom pravcu, ako se prosto prati linija čini mi se ne toliko možda gengsta repa. Ako je Đus to raširio dovoljno da kad kaže, to je sjajna tautologija: „Kad kažem gengsta rep, mislim gengsta rep“. On je tu potpuno oprao to od toga da on misli specifično na ono što je bio gengsta rep devedesetih. Prvo lice, ulazim u banku, to postaje mnogo šira stvar i mislim da je to potpuno jasno sad sa trepom.
Najlakše je reći ovako, dok se prati ulična nit, koliko god nečiji izraz bio fleksibilan, to je u redu. Uopšte se tu ne traže nikakve eskapade, polivanje u krvi i slično.

Gudri: Nije poenta što se potenciralo to prvo lice, već kao, danas je veća svest o tome da nije pitanje „real“ repa da si ti kao to iz prvog lica uradio, već da je „real“ rep govoriti istinu. Istinu koju si ti video i to je nemoguće da ne bude dobro, jer je to prosto tvoje viđenje istine, ili tako nekako…

Hteo sam nešto da pitam Mimi, to je nešto što sam čuo na njenom gostovanju na B92, gde si ti rekla da kada praviš muziku to nije samo “e, evo je moj fazon, i ja radim svoj fazon, jebite se ako vam se ne sviđa“, nego ti imaš želju da time kažeš nešto i da inspirišeš ljude.

Mimi: Jako mi je bitna ta razlika između repa i tog rokerskog stava u fazonu „boli me kurac za sve, ništa ne poručujem“ i ljudi koji zvanično govore da ih boli kurac za sve. Kao boli ih kurac za reakciju, naravno da rade zbog reakcije, sve što radiš radiš zbog reakcije. Svakim stavom koji ti promovišeš pokušavaš da izazoveš određenu reakciju.
I stav: „jebe mi se za vašu reakciju“ je stav koji pokušava da izazove reakciju. To mi je nerealno da kažeš ja ovo što snimam, ne želim ni do koga da doprem, ili ne želim da niko čuje. Ja ne želim da pošaljem poruku „nemojte da radite to i to, nego radite to i to“.

Okružena sam ljudima koji se ponašaju isto kao ja, ono što ja kažem u pesmama, tako se ponaša većina devojaka koje ja poznajem, koje viđam i srećem u izlascima.
Jednostavno imam potrebu da predstavim naš stil života, zato što mislim da uopšte nije zastupljen u javnosti i normalno da mi je bitno zbog toga što je osuđivan.

Imam potrebu da tu probijam led, jer znaš šta mi je tu zanimljivo? Sve te devojke koje znam koje su iste kao ja, u suštini i muškarci, tu pol stvarno nije bitan. Svi ljudi koji žive na taj način se masovno stide tog životnog stila. Iako žele tako da žive, žele da tako žive dugo, nemaju nikakve drugačije planove uvek imaju potrebu da rečima pokazuju upravo suprotno od onoga što rade. I non stop je prisutan taj neki stid od svog životnog stila, non stop im je nabijana griža savesti, bukvalno od roditelja preko profesora.

Daki: Dobro, velika je cena slobode.

Mimi: Da, moj neki najveći trip je samo da se skine ta stigma, baš nije poenta u polu. Uopšte nije poenta „e žene, oslobodite se“ važi i za muškarce i za žene.

Ja mislim da sam ja otvorenija od većine muških repera. Gledam te komentare na netu koji su bukvalno naučeni napamet. „Da je ovo muškarac radio vi biste ga voleli“, a uopšte nije tako, znači da je postojao internet kad je Prti krenuo, oni bi bilo toliko omražena grupa.

Daki: Ne bih se složio.

Mimi: Je l ti znaš na koji način se Prti probio u mejnstrim? Znači isto onako kako sam rekla. Krenulo je od najtvrđih glava iz okruženja, hipstersko prihvatanje i kao okej, ironični otklon, šale se, i tek onda u šire narodne mase. Znači to je put kojim ide neko ko pokušava da napravi neki novi proboj. I koliko je Đus bio ekstremno omražen, iako uopšte nije bio toliko eksplicitan, samo mu je stav bio jednostavno predrkan, znači nije bitno da ti budeš eksplicitan, droga seks, već je bitno da tvoj stav bude samouveren i pobednički.

Daki: Pomalo konfrontativan.

Mimi: Da, to je najbitnije! Znaš ne povlačim se, nego napadam i hoću da budem pobednik.

Daki: Ofanzivni fudbal, totalni fudbal.

Mimi: I volela bih da isključim u ovakvim razgovorima da mene ljudi mrze jer sam žena, jer ima bitnijih stvari. Ti hoćeš da uradiš nešto novo, da budeš još otvoreniji, još eksplicitniji, podigneš priču na viši nivo, pomeriš te granice.

Hteo bih da se vratim na te stigme koje si pomenula? Koje su to stigme?

Daki: A je l’ mogu ja? Najbolje funkcionišemo ovako, ja kažem načelno i onda ga ona polomi. Evo moram da kažem jedan citat Roze Luksemburg pozivajući se na feminizama bla bla… (smeh) Al’ ne, to je tačno, to je rep izjava! Roza Luksemburg i Čoda Optimus se…

A ne, ozbiljno, imaš Rozu Luksemburg koja kaže: „Najrevolucionarniji čin je samo govoriti istinu“ i imaš Čodu Optimusa koji kaže: „Da pričam samo strogo, onako kako jeste, grafiti, ril rep, jer drugačije se ne sme“.

Kapiraš? Priča se o istoj stvari.

Mimi: Da, ali to je kao osnovno, osnovna borba protiv stigme je da se ne trudiš da upakuješ ništa. Znači bukvalno još bitnije od onoga o čemu pričaš, (pošto mnogo ljudi priča o tome kako stvarno živi) je jezik kojim pričaš. Znači, način na koji ja pričam sa svojim društvom je način na koji ja želim da pričam i u repu i to je ono što je apsolutno najbolja stvar kod repa, što ja mogu da kažem šta ja hoću i kako ja hoću i ne moram da se suzdržavam i da se cenzurišem.

Da, nego mene interesuje konkretno ta stigma, pošto si pominjala te drugarice ili devojke koje poznaješ koje su u sličnom fazonu, ali se kao stide, čega se stide?

Mimi: To smo pričale baš dosta. Osnovni problem Balkana je stid. Znaš, tebe jako privlači taj neki način života… Želiš da probaš drogu, želiš da imaš neobavezan seks, želiš da eksperimentišeš, kao ono, mlada si, želiš da izlaziš, da se zajebavaš. Možda ne želiš da radiš običan posao, ne želiš da se staviš okvire u koje društvo možda pokušava da te stavi, ali ti ceo život živiš sa tim da je to što ti radiš nešto užasno, prljavo, da si ti sad tu neki grešnik, razumeš.

A misliš da se devojke boje neprihvatanja? Da će na kraju ostati same i krive?

Mimi: To jeste veliki problem. Meni je baš čudno kad gledam devojke za koje mislim da su baš raskrstile sa tim nekim stvarima, baš postoji duboko u njima taj trip da li će mene neko moći da voli na klasičan način, da li će moći da mi bude dečko na klasičan način, da li će neko moći meni da bude autoritet.

To je baš taj neki najpatrijarhalniji deo u našem društvu sa kojim je teško izboriti se, jer je skroz u tebi i deo je tebe i ti sad pokušavaš da se izboriš s tim a to je vezano za taj stid, jer ti želiš da živiš tako kako si ti zamislila da bi tebi bilo bolje, ali u isto vreme imaš potrebu da to za svaki slučaj držiš onako da bude inkognito zato što ko zna šta će sutra da bude. Znaš, non stop ti pune glavu time, kao nećeš tako razmišljati kad budeš imala trideset godina.

Gudri: Kao, videćemo tebe sa tvojom decom.

Mimi: Da, da, šta god da ti radiš sada ajde, ali aj barem da niko ne sazna za to, ajde da ne promovišeš to kao da je dobro i onda ti živiš u nekoj potpunoj šizofreniji. Baš imamo primere u nekom najbližem delu ekipe gde neko zagazi i baš se ono usere i povuče se i ono pere ruke od svega. I to je baš neki apstraktni strah od budućnosti, jer ti upravo te stvari koje radiš, radiš jer se osećaš prihvaćeno od grupe među kojom želiš da se osećaš prihvaćeno.
Među dečacima koji ti se sviđaju, koji se tako ponašaju, među devojkama koje su ti kul i sviđa ti se kako se ponašaju kako su slobodne, i ti krećeš tako da se ponašaš da bi bio prihvaćen u ekipi koja ti se dopada, a u isto vreme te pritiska strah od neprihvaćenosti, ono bukvalno od roditelja, ta fantazija o tvom životu kad ćeš se ti pretvoriti u tvoje roditelje ti ne dozvoljava da prihvatiš sadašnjost kao nešto što je bitno.

Imam jedno pitanje za Čareta. Budući da ti se prvi tejp zove „Deset božijih zapovesti“, a drugi „Dušanov zakonik“ hteo sam da te pitam da li si religiozan ili je to samo igra u kojoj svoj rep ispostavljaš kao dovoljno relevantan da bude zakon za sebe?

Čare: Dovoljno relevantan rep. Uopšte nema nikakve veze s religijom, ja sam neki svoj mali bog koji je došao drugim ljudima da bude bog, jer jednostavno neki ljudi ne mogu da vode sami svoj život i onda sam ja tu da im pojasnim nekoliko stvari kako bih ja radio i kako ja živim.

Mimi: Ali dobro i to što si ti to tako nazvao jeste provokacija, jer je tvoj rep baš ulični i eksplicitan.

Čare: Da, da, ljudi su u fazonu, čovek je đavo… Omiljen komentar: „Čovek je đavo“.

To je komentar na tvoju muziku?

Čare: Da. Bila je jedna prekretnica posle koje sam prelomio, a to je ona lajna „moja jedna majica je cela tvoja plata“ i baš sam bio u fazonu kad budem rekao to neko će da… Ali nebitno. Onda sam rekao zajebi to, samo ga peglaj snažno i ljudima je to kao preozbiljno.

Mimi: Da, ljudi se baš gade od toga da je neko jednostavno odlučio da ne bude skroman.

Čare: Da, ali ja sam bio u početku dosta skroman. U smislu, ja sam bio u fazonu neću repovati do dvadeset i neke godine gde ljudi stvarno mogu da me shvate ozbiljno, ali onda sam bio u fazonu, ako ja ne uradim, ko će da uradi, mislim dosta ljudi je mnogo retardirano.

Gudri, hteo sam tebe da pitam pošto je tvoj prvi tejp „Sahara“ da mi objasniš šta za tebe znači Sahara? Koja je to metafora ili šta već?

Gudri: Pa zapravo nije nikakva metafora. Nikakva.

Pa da, ali to „ja ne izlazim iz Sahare“, mislim gde si kad ne izlaziš iz Sahare?

Gudri: Pa u Sahari, taj kraj se prosto zove Sahara i tu je studio, i taj ortak sa kojim sam ja imao studio. Mislim Gringo je polu Argentinac i to je sve delovalo do jaja, egzotika i onda Sahara, kao apstrakcijom do realnosti, ali nije nikakva metafora. To su kao dve ulice u Novom Bečeju, taj nivo raspada, to je kao neka favela.

Koliko je i kako Đus uticao na Bombe?

Čare: Ja sam za Đusa saznao 2008. i onda sam ga baš prostudirao i kao to je sve što srpski rep treba da ima i u svakom repu treba da ima jedan Đus i to je to kao totalni bog muzike, međutim sad sam potpuno ravnodušan prema onome čemu radi.

Gudri: Postoje ta dva pravca u Srbiji, ili si Moskri ili si Đus, mislim u osnovi to vodi ka istom, ali ako govorimo o uticajima, moj najveći uticaj je album „Brate Minli“. Bukvalno od kad ga je izbacio ja ga vrtim, i u mesec dana ga sigurno jednom, dva puta izvrtim i kao osam godina ga kapiram na skroz nekom drugom nivou, jer toliko je apstraktan i daje ti neke sugestije… Ne znam, mnogo je to ludo.

Mimi: Bukvalno kao, odrasti sam.

Gudri: Evo ti, snađi se, to je to.

Mimi: Meni je on kao jedno veliko delo, koje je ostavilo prebitan uticaj, bitno je to što on nema trunku tog beogradskog elitizma, zbog toga je Đus drugačiji, on je baš čovek iz naroda. Nije slučajno što je on prvi počeo da peva turbo folk pesme, on je čovek iz naroda, on zna kome se obraća. Nije čudo što njega cela Bosna obožava, što ga obožavaju, mislim ceo Balkan… To je ono što ja volim kod njega – to povezivanje Balkana muzikom, a ne namerno promovisanje tog beogradskog tripa sa kojim drugi ljudi neće moći da se povežu.

Hteo sam da vas pitam budući da je rep scena najvitalnija scena u Srbiji pored narodnjaka, mislim ti odeš na YouTube i vidiš milione i milione pregleda, a onda odeš na nastup i vidiš šezdeset ljudi. Šta je najveći problem rep scene u Srbiji, zašto ne postoji ta masa koja dolazi na te koncerte?

Čare: Sam reper je problem tu, u smislu, ima tih repera koji guraju te preglede, ali zapravo ne postoje.

Gudri: To je prosto zato što je to rep koji ne komunicira sa ulicom. Eto, dođi kod nas na nastup, mi ako gledamo od tog vrha repa gde smo se mi ugurali, mi smo najmanje popularni, sa najmanje pregleda, a posle nam nastup najposećeniji. Jer taj neko ko ima milion pregleda dođe mu dvesta ljudi na nastup, a mi ako imamo tri soma pregleda, svaki od ta tri soma je neko sa kim smo mi perfektno iskomunicirali.

Mimi: Da, to je odlično rečeno. Fox se na primer pokazuje kao jedan ozbiljan biznismen. On je dečko koji je zagrizao, odlučio je da ostvari to što je zamislio i to je to. On je lupio kartu 500 kinti, 700 na ulazu. Ljudi su bili u šoku. U KC Gradu govore: „Neće mu niko doći, što je on to stavio“, brate, ljudi su čekali ispred i nisu mogli da uđu. Karte su nestale dva dana pre nastupa.

Kako vidite svoju priču za dve godine, mislim finansijski? Hoćete zaraditi pare, je l’ već zarađujete pare i od čega živite?

Čare: Najjače rep življenje je kad neko ima bogatog roditelja, to je neko najjače rep življenje ikada. Ali u Srbiji je plasirano potpuno drugačije, kao, e ti si bogat, ti…

Gudri: Ali postoji stvar iznad toga, nije samo zbog bogatog roditelja, nego onaj ko je bogat u startu nije ispravan, onaj ko nema pare taj je iskren, onaj koji ima pare je neiskren prosto, iz nekog razloga. Ali opet koliko je moguće zaraditi u Srbiji od muzike i opet pitanje koliko je to mnogo, to nije merljivo, koliko je to mnogo? Dve hiljade evra?

Mimi: Ja stvarno moram da se pozovem na Foxa jer je to očigledno neki novi korak. On je relativno nov, bez medija on hiljadu evra zaradi za nastup, što zarađuje Milica Pavlović iz Granda. Nije to redovna stvar, to je izuzetak, ali to je nešto što motiviše sve ljude da se malo iscimaju.

Ko vam je omiljeni američki reper?

Daki: Kool Keith.

Mimi, Gudri, Čare: Gucci Mane.

Omiljeni film, omiljena serija?

Čare: Scarface, omiljeni film, naravno, a serija Sopranovi.

Mimi: Mržnja i Sopranovi.

Gudri: Kum 2 i Srećni ljudi.

Daki: Pusher 3 i Homicide: Life on the Street.

Bogi: Pulp Fiction, a seriju ne znam…

Bogi, a šta ti tačno radiš u Bombama?

Bogi: Pa ništa, blejim. (smeh) Ja im montiram spotove, malo snimam i radim kavere za sve tejpove i singlove.

Koje krpice, brendove volite?

Čare: Meni je omiljeni Ralf Loren, to mi je ono neki najjači gas ikada.

Mimi: Volim da furam te casual varijante. Barberi, Fred Peri, Ralf Loren, ali mi je Najk najdosledniji i mislim da Najk neću izdati do kraja života, meni je to najlepša ženska odeća.

Gudri: Najk.

Daki: Ja volim da mešam sve. Ja bih rekao čak oblačenje radničke klase, od engleskih navijača do danas.

Bogi: Najk.

Pošto pominjete često porno zvezde u pesmama, hteo sam da vas pitam koje su vam omiljene?

Mimi: Pa malo je škakljivo.

Gudri: Malo mi je to degutantno.

Daki: Ejva Devin.

Mimi: Meni Đana Majkls, zbog obrijana đana. Džejda Fajr i Ejva Devin.

Gudri: Ajsis Tejlor.

Kakav odnos imate prema glorifikaciji droge u svojoj muzici, što konzumacije, što dilovanja, odnosno kriminala? Daki čak poziva u Intro-u „Gudroslavije“ ljude da izađu na ulicu i da pucaju.

Daki: Ja mislim da ne treba sad tu da bude nešto posebno misteriozno. Prema svemu što kažem imam isti odnos, čak bih rekao afektivan. To je klopka, podržavaš ili ne.

Znači afektivan umesto afirmativan, šta?

Daki: Znaš, neću ja da ti kažem: „Ja sam siguran u svaku stvar koju kažem“. To bi bila laž, mislim, a ja ne volim da lažem, generalno se trudim da ne lažem.

Mimi: Meni je tu bitna ona stvar koju mi stalno pričamo, kao zašto je potrebno biti ekstreman u svojim stavovima, uopšte nije zato što ti očekuješ da će stvari biti toliko ekstremne koliko ih ti pričaš. Politički rečeno to je ono klatno o kome pričamo. Namerno vučeš te stvari na suprotnu stranu od onih koje se propagiraju generalno, zato što mi mislimo da kad si ti ekstreman vučeš ka nekoj sredini koja je nama prihvatljiva.

Vi u stvari pozivate na preispitivanje?

Mimi: To je baš zanimljivo ustvari. Publika do koje smo mi sad došli, koja počinje da nas gotivi, je upravo ta publika koju mi motivišemo na preispitivanje. To su opet oni koraci. Prvi korak su najjače glave iz okruženja, magnet, to je to. Sledeći ljudi su ljudi koji su potpuno drugačije vaspitavani, ljudi koje smo mi upoznali kroz odrastanje, srednja klasa, koji nas delom gledaju kao zološki vrt, ili kao misle „čekaj ja o ovme nisam razmišljao iz ove perspektive“.

Znači neke ljude definitivno motivišemo na preispitivanje, ali to nisu ljudi koji su naša ciljna grupa. A onaj poslednji korak će biti široke narodne mase kod kojih nema preispitivanja, nego će samo biti to je to, kako ja živim, kako ja razmišljam.

Želite li da kažete nešto o filmu koji snimate sa Jovanom Papović i Astreom Pejović „Heroj neradničke klase“?

Mimi: Ja uopšte nisam znala da je to toliko profi, ja sam mislila da je to neka studentska vežba ili neki diplomski ili šta već. A bilo je baš onako najspontanije – neke naše priče o životu, repu, politici. Ja sam baš u tripu da će ovaj film biti značajan za nekih deset godina, tako nešto. To je pre svega Dakijeva stvar, pa je on onda pozvao nas da učestvujemo u tome. To je film inspirisan njegovim blogom u suštini.

Daki: One su mene prvo pitale i to je trebalo da bude film o revitalizaciji duha devedesetih među omladinom, pa je onda suženo na to da bude film o meni kao o nekom sad prezupčeviću koji je iz borčanske periferije pa se istripovao da piše blog, pa nešto da čita, pa i da repuje, pa i da zastupa neke stavove, pa i da ima poznanstva sa nekim ljudima koji su tu igrom slučaja uključeni u neke omladinske tokove. Voleo bih da taj film komunicira sa što je moguće većim brojem ljudi.

Gudri: U vezi eksploatisanosti, ja mislim da mi filmom jesmo eksploatisani, ali mislim i da smo mi njih eksploatisali i to je uzajamno, jer kao, ako je zatvoren krug u svetu dokumentarnog filma, oni komuniciraju preko nas sa ljudima sa kojima mi komuniciramo preko muzike. Doći će svaki fan koji prati to što mi radimo da pogleda film.

Imam pitanje za Pola, najavio si na poslednjem EP-ju novi tejp „Trepfolk“ pa ako hoćeš o tome nešto da ispričaš, pošto ja otkidam na onu stvar sa Cecinim semplom „Nema nas“.

Čare: Pa ono, spajam dve muzike iz naroda u jednu. Tu ću i pevati, neće biti baš repa, nego ću i pevati. Biće i pevača, ovaj Marko Radeta, dosta autotune-a. Taj album će biti dosta eksperimentalan album. Znači dosta pevanja, autotune, krađa pesama ovih narodnjaka prepevanih na moj način. Sve će biti refreni, razmazivanja. Sve što srpska rep publika pljuje, će biti tamo.

Mimi, ti si pomenula zajednički tejp Bombi. Na šta će to da liči i kakvi su vam planovi za 2015.-u?

Mimi: Mi ćemo na tome dosta raditi, jer to treba da bude taj najbrutalniji tejp, ono ikada. Svuda ćemo se mešati. Nigde neće pisati Mimi feat Gudri feat Čare, nego svuda Bombe pa ti prepoznaš ko je ko.

Čare: Ja ću posle Trepfolka da izbacim „Deset božijih zapovesti 2“. Mi ćemo do kraja godine baš poludeti. Biće mojih pet tejpova.

Mimi: I moj „Našminkam se i pravim haos“.

Čare: Imam dva albuma koja ću raditi baš dugo. Jedan se zove „Planeta majmuna“, a drugi „Deset godina hitova“. Sve u svemu, biće mnogo albuma, tejpova, spotova…

Ko će da vam radi spotove?

Polo Čare: Tu sad dolazi gomila ljudi koja će da nam snima spotove.

Mimi: Svi su pozvani. Dosta ljudi nam se nudi i mi smo stalno odbijali, sad smo u fazonu bukvalno daćemo to na test čak i da nam se finalni proizvod ne svidi. Pošto dosta ljudi sa FDU-a želi da sarađuje s nama, što da ne. Ja tripujem da oni nemaju isti trip o spotovima kakav mi imamo, ali mi ćemo da kažemo šta bismo mi voleli.

Daki: Ali tu nema fiksni plan, da ti ja kažem šta će biti naša dve hiljade petnaesta.

Mimi: Znam da će moj album sigurno izaći na leto, jer promocija mora da bude na splavu, i to je to. Dva spota i album do jula.

Kul. Da gasim?

Mimi: Pa mislim da smo ispričali otprilike sve. Ako ste nešto zaboravili, pitajte nas preko fejsa.

Razgovarali: Vladan Maksimović i Ana Konjović