Škofja Loka: Mi smo nabujala reka koja odnese sve loše, a napoji sve vredno

Škofja Lokaje vokalno instrumentalni sastav iz Beograda koji predstavlja pevajući i svirajući entitet promenljivog oblika i čvrstog stava od klasične instrumentale postave, do “remix” nastupa uz obilje elektronike. Ovaj organizam furioznih ritmova je mešanac svirke i elektronskih zvučnih formi koji broji desert članova, predvođen vokalnim duom na štiklama “Puslice iz pakla” sa pratećim orkestrom bubnjeva, basa, gitare, ukulele, udaraljki, duvačke sekcije…

Bend je nastao 2021. godine u Tricky Art Studiju kao skupina umetnika koji se bave audio i vizuelnom umetnošću. Marta 2024. su objavili svoj prvi album “Ljubim ti dušu”.

Sale Ivanović Torima, idejni tvorac benda, odgovarao je na naša pitanja uoči predstojećeg THE SPOTLIGHT @ RUNDA DIGITAL DAY-a.

Zbog čega ste odlučili da bend nazovete Škofja Loka?

Odluka je pala nekih sedam godina pre nastanka benda. Upoznaš srodnu dušu na Bledu u Sloveniji, mladu dizajnerku, u kratkom susretu je upitaš  da li je sa Bleda, ona kaže ne, ja sam iz Škofja Loke i u trenutku iz usta izleti obećanje: Ako ikad budem imao bend sa ženskim vokalima (pojma nemam zašto sam upotrebio množinu u tom trenutku) nazvaću ga Škofja Loka, baš kul zvuči. Obećanje ispunjeno, tako da je zvanično Marjana Hafner zauvek postala kuma benda, a na polju emocija – tetka. Ona je dizajnirala i logo pre dve godine, na naše veliko iznenađenje, a takođe je dizajnirala omot za prvi album “Ljubim ti dušu”. Sve to je predivna posledica snažnih energetskih i emotivnih naboja i prepoznavanja u veoma kratkim susretima. “long distance callers make long distance calls”.

Kako biste definisali vaš zvuk?

Mislim da smo kosmičke sreće što nikad nećemo biti u stanju da definišemo naš zvuk. Ok, kapiram da definicije ljudima olakšavaju orjentaciju, ali ovde se radi o beznadežnom slučaju jer smo mi u istraživačkoj muzičkoj pustolovini. Ko bude želeo s nama u pustolovinu, moraće da nam veruje prepuštajući se neizvesnosti, krivudavim putevima, jer mi pojma nemamo na kojim ćemo sve skrovitim mestima pronalaziti naša blaga… Po psihodeličnim i dark pećinama i napuštenim rudnicima, starim drvenim funk rolerkosterima, surfovaćemo novim talasima na ogromnim teškim daskama osamdesetih godina jureći londonskog punkera, odgonetaćemo zamke drevnih soul grobnica, improvizovaćemo kad nas budu jurili po jazz pijaci da nam ukradu kec u beat-u, dubovaćemo u ruševinama woodoo hrama, veslaćemo u afro ritmu rekama zapadne Afrike, izgubićemo se u blues močvarama američkog juga, plesaćemo salsu i rumbu pred revoluciju, dozivaćemo azijske šamane u tundri i tajgi, rvaćemo se sa hip-hop sumo rvačima, ukrašćemo Elvisove unglacane cipele iz muzeja, nosićemo u bočici pepeo klavira Jerry Lee Lewis-a, igraćemo užičko kolo, u trip-hop pustinji pevaćemo dodole, spuštaćemo se niz noise vodopade, a drombuljama ćemo terati komarce na umrlom tehno festivalu. Posle svake avanture, vraćamo se u Škofja Loku, pa kako budu odzvanjali zidovi dok prepričavamo putešestvije, takav će biti zvuk pesama.

foto: Damjan Dobrila

Sebe definišete kao sastav promenljivog oblika i čvrstog stava. Šta podrazumeva promenljivi oblik i koliko je izazovno prilagoditi se okolnostima, a šta predstavlja čvrst stav?

Na pitanje o promenjivom obliku sam već delimično odgovorio glede definicije zvuka. Postoji još jedan faktor, a to su ljudski resursi, muzičarski sastav benda i vrste instrumenata na kojima sviraju. Do skoro nas je bilo deset na bini, trenutno nas je 11. Veoma je moguće da će se broj muzičara uvećavati, a izvesno je da će varirati u smislu gostovanja na albumima i nastupima. Čeznemo za harfom, harmonikom, flautom… S druge strane, mi smo imali već nekoliko nastupa u redukovanoj postavi gde su pesme izvođene u potpuno drugačijim aranžmanima, oslonjene na elektroniku i sintisajzere, ritam mašine i tako dalje. U kakvom god zvučnom obliku se budemo izražavali, stav će ostati čvrst: davaćemo neograničeno ljubavi i dobre energije, ali nikad nećemo dozvoliti da nas neko zajebava, ili da pokuša da napravi od nas nešto što mi nismo. A naš stav je da muzika i ljubav nemaju cenu i nisu na prodaju. Ono što se plati novcem je pokrivanje nus pojava stvaralačkog posla, sama muzika je besplatna.

Šta su najveći izazovi sa kojima se susrećete u muzičkoj industriji s jedne strane i s druge strane u sopstvenom radu?

Ako me pitate za muzičku industriju, sve je izazov. Meni lično je najveći izazov što tu industriju nikad nisam intenzivnije osetio, a bavim se muzikom bezmalo tri decenije. Dakle, muzika kojom se mi bavimo je još uvek daleko od bilo kakve industrije, u nekoj visoko poslovnoj sferi. Nama sve to izgleda kao neizmerni entuzijazam s naše strane, strane benda i izdavača i dodir s publikom koja je raspoložena da proživi našu muziku s druge strane. Između te dve skupine bi trebalo da postoji industrija i ona je verovatno već prisutna, barem neki njeni najduži i najtanji pipci, ali mi te pipke jedva osećamo. Još uvek je najveći deo na našim plećima i pojma nemamo koliko će ta situacija potrajati. Što bi otpevale ŽEN, “Ko to zna, ni ti ni ja?” A izazova u stvaranju muzike je mnogo. Sami smo sebe izazvali na taj challenge, sad nema nazad, a i ne ide nam se nazad. Najveći izazov je kako od početne dobre ideje napraviti konačnu numeru. Kako, u najmanju ruku, ne upropastiti dobar početni vajb. Izazovu odgovaramo spontano, oslanjajući se više na instinkt, promišljajući kad je neophodno razrešiti jednačinu sa tri nepoznate. Spletom okolnosti, prve pesme su nastajale tako što bi pevali određene stihove, bez ikakve muzičke podloge i pratnje. Sad je to postao princip Škofja Loke, ali ne znači da će uvek biti tako. Taj splet okolnosti je pomogao da dođemo do inicijalne potrebe za melodijom kroz pevanje, dakle, vraćamo se u praiskonski period, kopamo u dubinu duše nas i naših predaka sve do praistorije tragajući za tetoviranim DNK muzičkim kodom. Zatim oko otpevanih stihova kreiramo muziku i tu se susrećemo sa izazovima, kreativnim, tehničkim, konstrukcijskim… Pevamo nekad odsanjane melodije, a ponekad nailaze u najčudnijim trenucima i nisu plod nikakve inspiracije, već dolaze iz neke dubine na koju se jedva usudimo da se osvrnemo, jer beskonačnost te dubine i daljine nam je nedokučiva. Dokle god nam budu doputovavale te melodije i satkane reči, mi ćemo biti večno zahvalni prihvatajući se najvećih izazova da od tog dara napravimo pesme koje ljudi mogu da slušaju kad god požele.

Ove godine, tačnije u martu, objavili ste album prvenac pod nazivom “Ljubim ti dušu”. Na kakav prijem kod publike je album naišao i kako ste zadovoljni koncertnim letom.

Stvari se odvijaju prirodno i bez presije i natrljavanja onog što radimo ljudima u lice. Mi pružamo, a to što smo pružili su mnogi oberučke prihvatili. Razni su doživljaji i reakcije, ali jedno je sigurno, a to je da kod ljudi budimo najpozitivnije emocije, čak i kad slušaju neke teže pesme, jer u svakoj pesmi nudimo nadu u razrešenje i spas. Skoro mi je Nidža Vranjković rekao jednu divnu rečenicu za naš bend i ja ću je pamtiti do kraja života: “To je ono kad si toliko pozitivan na bini da ti niko ne može ništa”. Ha, čudno zvuči da je baš on tako nešto rekao, ali eto, shvatio je. S druge strane, mi smo strpljivi, jer smo svesni da moramo još mnogo toga da uradimo i da će proći godine dok nas publika bude skapirala u celosti, jer ovo što radimo, način na koj radimo, ono što planiramo da tvorimo, sve zajedno čini jednu kompleksnu priču koju nije lako ispričati. Ta priča je knjiga od milion strana teksta i ilustracija. Postali smo pleme koje sad već ima svoje rituale, običaje, odbrambene sisteme, idole i božanstva, planove i želje. Neki muzičko-antropološki institut bi imao ozbiljan zadatak da uradi disertaciju takve umetničke skupine. A svirke su posebno iskustvo. Za sad to izgleda kao u filmu s Čak Norisom, dođemo i spasimo sve! Svirali smo na nekoliko super festivala, dva puta na ulici pred slučajnim prolaznicima i reakcije su uvek iste. Ljudi budu iznenađeni, pozitivno, razigraju se, pa i raspevaju i mnogi se ne libe da nam priđu posle svirke, da nas zagrle, poljube, nepoznati ljudi s kojima smo se instant upoznali u tih sat, dva svirke. To prepoznavanje je neprocenjivo. Škofja Loka je nabujala reka koja odnese sve loše, a napoji sve vredno.

Da li više volite da nastupate u manjim koncertnim prostorima ili na festivalima?

Lično volim koncerte u manjim prostorima, čak mi je jedan od najdražih u “Strogom centru” u Beogradu, a to je zapravo preuređeni stari stan. Toliko je tesno da se ne zna ko je publika, a ko bend i ja to mazohistički i hedonistički obožavam! Na festivalima su prestrašne ograde ispred bine, mislim da nikad neću prevazići loš osećaj prema pregradama. Svirali smo letos na ARLEM festivalu u Arilju, i tamo nije bilo ograde, iako dođe par hiljada ljudi. Ceo festival obezbeđuju četiri redara, a policajca nismo videli ni jednog. Takav vajb nam najviše prija, jer onda osetimo reciprocitet našeg entuzijazma sa entuzijazmom organizatora festivala, a onda se ispostavi da i publika odreaguje najdivnije moguće. Svakako, gde god svirali i pred bilo kojim brojem ljudi, mi ćemo se ponovo roditi na bini.

Žiri SERBIA CREATES: The Spotlight odabrao vas je među 10 mladih muzičara i bendova u novoj generaciji „spotlajtera“ sa ovih prostora. Na koji način vam to pomaže u radu?

Pomaže. Za sad tako što više sviramo nego što bi se to dešavalo bez njihovih preporuka, a planiramo da nam tek pomognu jer smo u fazonu da radimo neke muzičko-vizuelne projekte, a tu bi nam njihova pomoć itekako dobrodošla. Osetili smo blago rasterećenje u nekim segmentima, a to je za nas ogroman korak, jer nam ta rasterećenja otvaraju više prostora za rad. I ono što nam je ok, za sad niko nije tražio od nas da se odreknemo nečeg što je nama najbitnije u pravljenju muzike, beskompromisni punk & love, jer mi ćemo uvek raditi samo ono što nas čini zadovoljnim makar bilo u suprotnosti od opšte očekivanog. To da znaju…

Koji su muzičari/ bendovi vaši lični favoriti u ovom regionu?

Probaću da nabrojim, a da nekog ne zaboravim, a sigurno ću zaboraviti: Auf Wiedersehen, Lufthansa, Klinika Denisa Kataneca, Roza, Ubili su batlera, Žen, Valentino Bošković, Vlasta Popić, Ohajo, Igralom, Klot ljudi, Ne tamo, Halftones, Lira Vega, Ibar, AB-RE, Skotni Vrag, Rolo, Lenhart Tapes, Minilinija, Consecration, Vranjković, Lelee, Šumski, Grizete, Funk Shui, Svemirko, Jelena Petošević…

Šta se nalazi na vašoj playlisti na početku ove jeseni?

Album “Spirituals” od Santigold, novi albumi od Žen, Lufthanse i “Zao Kor” Klinike D.K., Sleaford Mods, Nu Genea, Fet White Family, Otoboke Beaver, Ayesha Erotica i tako dalje… A puno se slušaju i stare ploče, pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, dvedesetih… Od jazz-a do noise-a.

Kakvi su vam planovi za naredni period?

Snimanje drugog albuma, to nam je prioritet. Nakupilo se novih pesama, nekih dvadesetak smo izdvojili, tako da očekujte dvostruki album. Sad dovršavamo demo snimke i čim budu gotovi ulazimo u studio Destilerija kod Pere Rudića. Usput ćemo probati da snimimo još koji spot za neku od pesama sa prvog albuma. Svirke su neizostavne.

Trenutno se oštrimo za učestvovanje na “Runda Digital Day” u Domu Omladine Beograda. Izvešćemo emotivni striptiz ljubavi.