TV GONIČ: TRIJUMFI 2018.

Izgleda da je problem “Peak TV-ija” (kako je nazvano ovo TV doba u kome živimo) sada i zvanično priznat među svim viđenijim kritičarima i teve publikacijama. Svi od reda prihvatili su kao realnost da je držanje koraka sa produkcijom novih serija nemoguće i sve besmislenije tj da je samo i isključivo izvor frustracije za sve učesnike. Kao posledice takve situacije imamo i stradanje nekih starih navika kakva je svakako i pravljenje godišnjih “best of” lista.

Najveći problem u tom procesu svakako je “objektivnost” tj uvid u većinu, pa makar, “viđenijih” produkcija. Stvari ima previše pa nekad treba da prođu meseci da se neko oglasi povodom neke serije i da ona tek onda zaživi među kritikom, a potom i među publikom. A ponekad se to nikada ne desi i mi već sada sasvim sigurno “sedimo” na okeančiću fenomenalnih, ali neodgledanih serija.

Drugi problem vezan je za vreme koje ćemo odrediti kao merodavno za pravljenje takvih lista. Serije 2018. mogu biti one koje su emitovane od 1. januara do 31. decembra, ali odgledane ko zna kad. Zato je verovatnije da će se na vašem “best of-u” za 2020. naći nešto i sa dole ponuđenog spiska. I to je ok.

Neki kritičari posegli su za manje frustrirajućim izborima osmišljenim tako da budu usklađeni s navikama gledalaca, pa nude izbore u zavisnosti od toga koliko vremena za gledanje serija ovi imaju na raspolaganju ili tematskim rasparčavanjem svojih lista… Ili su ih sasvim batalili shvatajući kontraproduktivnost istih po raspoloženje publike. A neki već sada naširoko kreiraju nove teve menjuele za gledanje serija koji poput dijeta treba da regulišu kome, zašto i koliko pažnje treba da posvetite, kao i u kojim slučajevima treba da neke teve proizvode sasvim izbacite iz ishrane.

U skladu sa svim tim trendovima, ja sam odlučio da udovoljim i jednim i drugima. Svaka od ponuđenih serija stiže vam sa nekom vrstom jedinstvene preporuke, pa vi vidite koji “kontekst” najviše odgovara vašim životnim potrebama i teve navikama. S druge strane, za tradicionaliste i opsesivno-kompulsivne na samom kraju teksta poređao sam serije u staromodnu formu “best of” liste, pa vi sami vidite šta ćete sa tim.

Veoma sam zainteresovan i za vaše izbore, pa ih priložite u komentarima ako želite. Gledamo se i dalje.

“AKO ŽELITE DA GLEDATE SERIJU KAO DA ČITATE DOBAR ROMAN”: THE TERROR (AMC)

 The Terror, koja spada u format tzv “antologijskih” serija u kojoj je svaka sezona serije priča za sebe, problematizuje pionirske britanske kolonizacije Severnog pola, tj ekspedicije brodova “Erebus” i “Teror”. Međutim, događaji koji se obično prikazuju kao istorijsko-National Geographic ezoterija ovde s pravom poprimaju oblik skoro Carpenterovskog trilera koji potpuno nepoznatu teritoriju tretira kao izvorište misterioznih i smrtonosnih opasnosti.

A sve to dočarano je i ispričano sa detaljnošću koja retko krasi teve serije i do skora je ovako elaborirano postojala samo u literarnom obliku. S tim u vezi ona kombinuje fantastičnu realnost avanturističkih romana s kraja XIX veka sa post-modernim uparivanjima psihologije junaka sa prirodom koja ga okružuje koja je tipičnija za radove druge polovine XX veka. Opširnije ovde.

“AKO ĆETE OVE GODINE POGLEDATI SAMO JEDNU LGBTQ SERIJU”: AMERICAN CRIME STORY: THE ASSASSINATION OF GIANNI VERSACE (FX)

Kao i u slučaju prethodnog ACS izdanja, The People v. O.J. Simpson, priča o glamuroznom američkom zločinu samo je teren ili, kao ovde, povod, za jednu ozbiljniju studiju tamošnjeg društva i procesa u njemu. U seriji koja od prve do poslednje epizode ide unazad ka nečemu što bi bili potencijalni “koreni” zločina koji je u fokusu, Ryan Murphy i ekipa zapravo nam daju elokventan prikaz odnosa američkog društva prema gej populaciji.

Iako je nesporno da je glavni junak ovog izdanja, Andrew Cunanan, psihopata, okolnosti u kojima je odrastao i seksualno stasao, i potom kasnije pokušavao sebi da krči profesionalne karijere, same po sebi su dovoljno devijantne da njegovo ponašanje deluje kao skoro adekvatan odgovor na njih.

“AKO JEDNA SERIJA OSTAVLJA UTISAK KAO DA BI SE MOGLA NAĆI U TEVE PANTENONU”: TRUST (FX)

Da, ako zavirite skroz dole, videćete da serija koju kandidujem među “najbolje ikada” nije završila ni kao najbolja ove (2018) godine. Ali, dozvolite da pokušam da objasnim.

Trust, o otmici Johna Paula Getty-ja III, unuka jednog od najbogatijih ljudi druge polovine XX veka, temom i obradom pretenduje da bude “moderan klasik”, a ne samo “namig” “trenutku u kome živimo”. Fundamentalno prožeta post-modernim izrazom Danny-ja Boylea ona isto toliko post-moderno promišlja jedan događaj pre svega s ljudske strane pokušavajući da objasni kako nas je i kao pojedince i kao društvo i kao civilizaciju odnos prema materijalnom učinio neočekivano sposobnim da relativizujemo sve što nam se dešava, pretvarajući nas u mašine naoružane nepobediviom indiferentnošću. Kao elaboracija ostataka naše ljudskosti Trust je moćna koliko i najbolja grčka tragedija. Opširnije ovde.

“AKO IZ NEKOG RAZLOGA ŽELITE DA VAM JEDNA SERIJA DOČARA BEZIZLAZNOST TRENUTKA U KOME SVI ŽIVIMO”: KIDDING (Showtime)

Isprva mi se nije činilo da će ovo biti išta više od još jednog dramedy-ja koji na terenu surove ljudske tragedije humorom traži nadu, pri tome lepo upakovanog u prepoznatljive animirane rediteljske aranžmane Michela Gondry-ja. A onda su dešavanja iz epizode u epizodu, zajedno sa junacima, počela da kuljaju i kuljaju.. u besu, očaju, beznađu i bezizlaznosti. Autor Dave Holstein, Gondry i glavna zvezda Jim Carrey, izgleda dele isti gnev i voljni su da njegovoj destruktivnosti izađu maksimalno u susret.

Kidding je samo naoko bila zajebancija sa onim da “život ide dalje”, uprkos svemu. Kidding je o porodici koja je na različite načine uključena u produkciju jedne od najpopularnijih dečijih emisija, a čiji su svi članovi nagriženi životom, i to moraju da kriju, dok život i biznis od njih traže da isijavaju optimizmom.

U isto vreme, ti divni, beli, privilegovani junaci pokazivali su nam i koliko je moderan čovek fundamentalno definisan svojim egom i sebičnošću koji podjednako gospodare i njegovim najsrećnijim, ali i njegovom najnesrećnijim trenucima. I tome, kako je gnev, izgleda, jedini “izvoran” način da se toj kolotečni otrgne.

“AKO ZBOG AKTUELNE SEZONE NEKA SERIJA ZASLUŽUJE DA POČNETE DA JE GLEDATE (IZ POČETKA)”: RAY DONOVAN (Showtime)

U trenutku kada ovo pišem preostalo je da odgledam 12. i poslednju epizodu šeste sezone Showtimeovog serijala Ray Donovan, dok je moje gledalačko iskustvo bilo protkano činjenicom da se radi o finalu druženja sa Donovanima (što je Showtime 20. decembra promenio odlukom da će biti i sedme sezone!). Ali, svejedno, šesta sezona se uprkos svom prepoznatljivo palp zapletu iskristalisala u nešto dramski daleko kompleksnije, baveći se “kletvom Donovanovih” koja unisono ne dopušta ni jednom članu da izbegne muku koja zagarantovano stiže aktivnostima ostatka porodice. Da, sve sezone su bile o tome, ali ovaj put Ann Biderman i njen tim gurnuli su sve odnose do granica pucanja, samo da bi našli načina da ih kroz radnju neočekivano ponovo uspostave i zakrpe, pokazujući i nama i njima da svaki Donovan dno doseže, ali i sa njega ustaje isključivo uz pomoć preostalih Donovana.

“AKO VAS NIJE SRAMOTA DA VOLITE JOŠ JEDNU SERIJU O BELIM PRIVILEGOVANIM LJUDIMA KOJI MUKU MUČE SA TAKVIM ŽIVOTOM”: SUCCESSION (HBO)

Succession je možda najbolji primer ambiciozne, duhovite, ali beskrajno pitke serije. U suštini format sapunice ispunjen je satiričnim i komičnim sadržajem  i potom tretiran u suvom, realističkom tonu. Nakon par uvodnih epizoda koje su mogle da zavaraju da prisustvujemo još jednom “mokumentariju” poput The Office, Succession postaje vrlo neprijatna drama o porodici koja je u potpunosti u međusobnim odnosima zamenila svaku emociju interesima.

Ono što Succession čini unikatnim jeste činjenica da je unutar kasta koji čine isključivo “negativci” koji između sebe dele “trunku morala” većina njih veoma simpatična, a prema stradanjima nekih pošten gledalac čak oseća iskrenu empatiju. Opširnije ovde.

“AKO ĆETE SVE ŠTO ŽELITE OD JEDNE SERIJE NAĆI U OBIČNOM RAZGOVORU DVOJE LJUDI”: NORM MACDONALD HAS A SHOW (Netflix)

Norm Macdonald je veteran američke komedije, i kao član SNL, i kao stendap komičar i kao scenarista jednog od najvećih američkih sitkoma, Roseanne. U svom novom šou on trivijalizuje formu tokšoua privatizujući sadržaj istog do ekstremnih granica. Norm deluje kao da uopšte ne mari za publiku (i misterija je da li je ima i ko je čini tokom snimanja), ali zapravo kroz spontan i debelo ličan razgovor sa svojim gostima on teve gledaocu pruža kvalitetan i nesvakidašnji užitak. Opširnije ovde.

“AKO ĆETE GLEDANJEM JEDNE SERIJE USPETI DA SE ODMORITE OD SVIH OSTALIH”: LODGE 49 (AMC)

Možda nije fer poturiti to kao argument, ali vrednost Lodge 49 zaista daleko jasnije dolazi do izražaja što više drugih serija gledate. Jer tek onda postaje jasno koliko su njena pitka jednostavnost, prozaični narativ i neshvatljivo simpatični i dragi junaci, drugačiji od svega ostalog što proizvođači serija nude. Lodge 49 za razliku od svih njih nema “Ambiciju”, kao ni njeni junaci, i to je u oštroj i surovoj konkurenciji ne čini nepodbedivom, ali je stavlja u trku u kojoj trči sama. I pobeđuje. Gledajte je kada vam bude teško i videćete da i drugim ljudima ništa nije lakše, ali da olakšanje nikada ne dolazi u samoći, već isključivo i samo sa drugima. Opširnije ovde.

“AKO ŽELITE DA GLEDATE NEŠTO ŠTO BI I RTS MOGAO DA SNIMI”: HIGH MAINTENANCE (HBO)

Kao i naša Jutro će promeniti sve i High Maintenance se bavi uglavnom mladim ljudima koji pokušavaju da “naviguju” svoje živote kroz moderna vremena i neprekidno menjajuće trendove (Njujorka). Osim što nije o tome. Jedan diler marihuane od epizode do epizode povezuje različite junake u čije svetove ulazimo kroz njegovu “dostavu” ili priča nađe drugi način da ih poveže sa njim. Dejstvujući u skromnoj produkciji i realističkom prosedeu (plus povremeni “tripovi”) High Maintenance objašnjava zašto su ljudi “teški za održavanje”, kao i kako uprkos razlikama svi čeznu za istim stvarima. Vozeći bicikl kroz naoko banalne trenutke HM lako i duhovito doseže do vrlo škakljivih životnih istina ili poenti. Drugim rečima, Amerima uspe da im svane. Opširnije ovde.

“AKO NE TRAŽITE NIŠTA POSEBNO, SAMO JAKE LIKOVE I OPASNU PRIČU”: BILLIONS (Showtime)

U trećoj sezoni “padaju rukavice” i glavni, do skora zaraćeni, junaci, udružuju snage i pred našim očima brišu svaku iluziju da im je bilo šta sem ostvarenja ličnih ambicija važno u životu. Billions je uspeo da uz Axelroda i Chucka i čitav “epizodni” tim dramski atraktivno motiviše i uključi u glavnu priču. Ako je isprva bilo jasnije koji je tim beli, a koji crni, sada svi lagano postaju samo nijansa tamnosive. Što samo otvara prostor da se prave novi paktovi protiv starih neprijatelja. Ili prijatelja. Nije bitno. Opširnije ovde.

“AKO TRAŽITE JEDNU SERIJU KOJA JE PRIČOM PRE BILA ZA IGRANI FILM, ALI JE USPELA DA SE OPRAVDA KAO SERIJA”: ESCAPE AT DANNEMORA (Showtime)

Ne znam da li ste pročitali moj tekst o teve razočarenjima 2018, ali ono najveće, kao i mnoga druga nepomenuta, upravo su kao centralnu manu imala to što su narativ razvijen za film pokušavali da nam nametnu kao teve seriju. Iako je i Escape zasnovan na događaju (bekstvo iz zatvora) pogodnijem za film, pa čak ima i prvoklasni kast sa karijerama izgrađenim u tom formatu (Paul Dano, Benicio Del Toro, Patricia Arquette), Ben Stiller (o, da, baš taj Ben Stiller!) je uspeo kao reditelj u potpunosti da opravda serijalnost materijala i njenih sedam epizoda.

U prvih pet epizoda uživamo u nijansama odnosa koji radnica u zatvoru formira sa dvojicom zatvorenika i spontanom razvijanju plana za bekstvo, da bi u šestoj epizodi gledaoci iskusno bili resetovani u pogledu razvijenih simpatija prema njima i potom u poslednjoj epizodi, “dugoj kao film”, bili prepušteni napetom finalu koji hladne glave, ali nemilosrdno završava priču.

NAJBOLJE TV SERIJE 2018.

10. Escape At Dannemora
09. High Maintenance
08. Lodge 49
07. Norm MacDonald Has A Show
06. Succession
05. The Terror
04. Trust
03. Billions
02. American Crime Story: The Assassination Of Gianni Versace
01. Kidding / Ray Donovan