Volja sinovljeva (2024) — Ko se sablje lati, od sablje će i pasti

Nedosanjani san svih srpskih filmofila, pa i kinematografije kao takve, je da jednog dana ambicije srpskog filma ne budu sramežljive i provincijalne, i da autori sebi dopuste da sanjaju o nekoj uzvišenijoj i uzbudljivijoj realnosti koja se ne bavi trenutnim i konkretnim, već večnim i nepropadljivim. Volja sinovljeva (2024) nas je probudila iz takvog sna.

Novi film Nemanje Ćeranića je stigao u bioskope, što možda i ne zvuči neobično — uostalom, Ćeranić je samo u ovoj godini imao i premijeru Nedelje, o Džeju Ramadanovskom — ali oni koji su pomnije pratili vesti o srpskoj kinematografiji, znaju da se ovde ne radi o bilo kakvoj premijeri, bilo kakvog filma. Nemanja Ćeranić je i znatno pre svog debitantskog filma Lihvar (2021.) privukao pažnju određenog dela filmske zajednice, time što je poznate žanrovske obrasce (ruralnog) vesterna i backwoods noara prilagođavao srpskom miljeu, to čineći izrazom koji je naglašavao simboličnu ikonografiju srpske tradicije, ujedno tražeći u svakodnevnici inspiraciju za razne filmske omaže i citate. Na taj način, Ćeranić se vrlo rano profilisao ne samo kao žanrovski reditelj, već i kao autor, budući da je svojim izrazom naglašavao i komentarisao bitne aspekte provincije i zanemarene svakodnevnice, osvajajući neki svoj prostor u filmskom svetu, na tragu Dona Sigela, Žana Pjera Melvila i (ranog) Nikolasa Vinding Refna; u čemu su mu pomagali i česti saradnici poput scenariste Strahinje Madžarevića, i direktora forotrafije Igora Marovića. Ovaj pristup doživeo je svoje puno ozbiljnije u Ćeranićevom debitantskom filmu Lihvar, kojim je stavio krunu na sva dotadašnja očekivanja navodeći nas da se zapitamo šta li će tek da sledi? Ali šta ako je od tog pitanja intrigantnije i zanimljivije pitanje o tome šta je trebalo da prethodi?

Mnogo pre njegovog debitantskog filma, Ćeranić je na konkursu Filmskog centra Srbije dobio sredstva za snimanje postapokaliptičnog akcionog filma “Volja sinovljeva”, o kojem su vrlo brzo počele da se šire pozitivne glasine. Oni koji su bili upoznati sa projektom u ranoj fazi, nazivali su ga susretom vesterna i jakuza filma na srpski način, što je u vremenu pre hiperprodukcije delovalo kao dah svežine u srpskoj kinematografiji. Nedugo nakon prve klape, i početka snimanja u Boru, 2017. godine, počeli su da se nižu i novinski napisi koji su sa oduševljenjem prenosili slike prizora sa snimanja koji su za naše uslove i dan danas nesvakidašnji, povlačeći paralele sa serijalom Pobesneli Maks. Međutim, produkcija je brzo ostala bez sredstava i film je dugo godina bio u produkcijskom limbu. Za to vreme je autorska ekipa radila na mnogim drugim projektima, a pauza se toliko otegla da je nažalost preminuo i jedan od glumaca, Žarko Laušević, te se činilo da je Volja sinovljeva tvrd orah koji je previše ambiciozan za srpske uslove. Problem produkcijskog pakla, rešen je onog trenutka kada producentska kuća Režim i Telekom Srbija, zajedno ulaze u projekat. Tada, od projekta dugometražnog filma, “Volja” postaje serija, koja je, kako to često biva, skraćena u formu celovečernjeg filma, koji nam je sada dostupan u bioskopima. To rešenje, ispostaviće se, ostavilo je značajan ožiljak na telu čitavog projekta.

Film počinje animiranim uvodom, u stilu Samuraja Džeka, koji nam približava okolnosti postapokaliptičnog sveta Volje sinovljeve. Pre mnogo godina nuklearni rat doveo je do apsolutnog uništenja zemlje, nakon čega su usledile kisele kiše koje su pržile kožu svih koji su se zadesili pod njihovim oblacima, time dodatno pustošeći već napaćenu zemlju i narod. Posledično, dolazi do potpunog raslojavanja naroda u male zajednice i tabore koji se krvavo bore za osnovne resurse, a svaki od tabora definisan je ili osnovnim sredstvima materijalne egzistencije kojim isključivo oni upravljaju — kao, na primer, u slučaju Zrnoljuda, koji upravljaju uzgojem pšenice — ili su pak definisani nepogodama koje su ih ojadile i skoro istrebile, poput zajednice “Pokislih” koji kriju svoja spržena lica pod maskama i zavojima. Manjinske zajednice potčinjene su volji vlastele iz Grada, koja od tih zajednica ubira različite vidove poreza uz pomoć sile gradskih vazala, kao što je zajednica “Krvavih glava” — militantne organizacije bajkera. Međutim, u tom svetu deobe ništavila, rađa se jedna neuništiva sila koja opstaje. Vođa Zrnoljuda kuje takozvanu “Očinu sablju” koja ne samo da je neuništiva, sadržeći u sebi “moć Istoka i Zapada”, već je posebna i po tome što svojim okom, koje joj je ugravirano u korenu sečiva, sablja bira svog vlasnika. Onaj koji bude odabran, u obavezi je da sabljom izvrši zadatak i odbrani zajednicu, što je Zrnoljudima čast jer “naći se u zenici sabljinog oka, najveća je privilegija.”

Nakon kratkog animiranog uvoda u kojem su nam saopštene ove okolnosti, susrećemo se sa likovima “pokislog”, neznanog guslara u zavojima, koji kroz puste krajolike ide uz pratnju dečaka s kojim pronalazi utočište u jedinoj krčmi koja im se našla na putu. Kao vid plaćanja, a ujedno i pod pritiskom drugih gostiju kafane, guslar počinje da pripoveda o davno zaboravljenoj pesmi: Volji sinovljevoj.

Volja sinovljeva prati napore Jovana (Igor Benčina) iz plemena Zrnoljuda koji je u potrazi za svojom sestrom Marijom (Marta Bjelica), koja je izdala njihovu zajednicu i otišla za Grad zajedno sa Krvavim glavama. Na njegovom putu ga zarobljava grupa militantnih odmetnika, koji od Jovana traže da učestvuje u takmičenju za ruku žene za udaju, i da će, ukoliko pobedi i uspešno se oženi njome, biti plaćen u oružiju, koje je Jovanu prekopotrebno. Tokom ispunjenja izazova Jovan, i grupa odmetnika, kradu mladu i povlače se nazad u skrovište. Tada saznajemo nekoliko ključnih informacija: postnuklearni svet Volje sinovljeve je svet neplodnosti, gde mnoge žene nisu u mogućnosti da zatrudne, što je sve zajednice gurnulo u ekstremne oblike patrijarhata gde su plodne žene tretirane poput belog roblja, jer je reprodukcija najvredniji od svih resursa. Grad zahteva od zajednice odmetnika da im plate danak u krvi, tako što će im poslati svoju prvorođenu decu. Odmetnici su, kako bi to sprečili, imali nameru da otmu mladu Anđeliju (Isidora Simijonović), kako bi Gradu poturili njeno dete umesto svoje prvorođene dece, ali ispostavilo se da je Anđelija unapred već bila podmetnuta, i da je ona jedna od pripadnika plemena Bunardžija koji su “zatrovani”, zbog čega je smatrana nečistom. Jovan odlučuje da pomogne Anđeliji i otkupljuje je od odmetnika, polazeći s njom na put ka Gradu u potrazi za svojom sestrom, u čemu mu Anđelija pomaže jer ona zna put do tamo.

Za to vreme u Gradu, devojka koja pripada plemenu Hajduka, a koja je nosila masku Pokislih, izvršila je atentat na vladara gradske kule i time unela nemire među gradsku vlastelu, koja je odmah krenula sa prekim sudom. Hajdučku devojku je uhvatila Marija, koja brzo uviđa da devojka nije samo htela da se dokopa “blaga koje ujedinjuje sve narode”, već i da se verovatno radi o dubljoj zaveri za koju mogu biti odgovorni samo najbliži saradnici vladara; među kojima se ističu Despot (Stefan Vukić), sin vladara, i Tuđin (Sergej Trifunović), desna ruka Despota koji je nekada bio lojalan Zrnoljudima, i u ljubavnim odnosima sa Marijom, dok ih nije izdao. Iako nije jasno o kakvoj se zaveri radi, očigledno je da postoji namera da se Pokisli okrive za napad, kako bi postojao razlog za njihovo krajnje istrebljenje.

Na Jovanovom putu do Grada, susrešće se s Barjaktarom (Miodrag Radonjić), koji je ukrao Očinu sablju prilikom napada Krvavih glava na Zrnoljude, kao i sa Bogdanom (Petar Benčina), njegovim prijeteljem iz detinjstva i jednim od poslednjih preživelih Zrnoljuda. Kako bi pronašao i spasao svoju sestru, Jovan će u borbi s ovim borcima morati da dokaže da je zaista dostojan Očine sablje, koja je njega odabrala pre više godina, međutim, ostaje pitanje od koga Jovan spasava svoju sestru, budući da je ona samovoljno pristupila Krvavim glavama, i šta očekuje da će saznati i zateći kada napokon stigne do Grada i pronađe svoju sestru?

Volja sinovljeva je film slikan na najvećem mogućem kanvasu, u kojem se možemo susresti sa čitavom lepezom filmskih citata, kao i omažima epskoj narodnoj umetnosti, i za čije potrebe je izgrađen sasvim nov svet pustoši kakav do sada nije viđen u sprskoj kinematografiji, međutim — a nažalost mora da postoji to, međutim — dovoljno je da samo posložimo osnovne elemente priče, kako bismo uvideli da “Volja”, uprkos svim svojim holivudskim ambicijama, i dalje pati od istih problema koji more većinu srpske produkcije. Rečju, serije su dobar sluga, a loš gospodar. U ovom slučaju, kako bi se spasao film, preko njega je dopisana i snimljena serija ali, iako je rano za takve najave, može se reći da su tim hirurškim zahvatom možda izgubili oba.

Na način kako je to hronološki predočeno iznad, film možda deluje komplikovano, ali je radnja u suštini krajnje jednostavna: junak želi da pronađe i spase svoju sestru; i tu se nameće jedan od glavnih problema — svi elementi glavnog zapleta priče su nedovoljno razvijeni, dok je pažnja usmerena na digresije koje neretko ne doprinose ovom zapletu. Osim što nagomilane digresije, posle izvesnog vremena, postaju opterećujuće, najosetljivija posledica takvog pripovedanja je da je na kraju teško povezati o kojim se ličnostima zapravo radi. U trenutku obrta, kada pred kraj jedan od likova prisvaja Očinu sablju, teško je uopšte razlučiti o kome se radi i zbog čega je to značajno, jer je lik pod maskom koju prvi put vidimo, dok je ostatak filma imao minimalan uticaj na radnju, te je utvrđivanje identiteta ovog lika otežano i zahteva pomoć IMDb-a. Istovremeno, tu je čitava zajednica Pokislih, koji su predvođeni likom koji — kako je javnost o tome govorila još od prvog trejlera — dosta liči na Immortan Joe-a iz Autoputa besa (Mad Max: Fury road, 2015), a kojeg igra niko drugi do Miloš Biković, ali čiji trag u filmu je krajnje neprimetan, te je teško osetiti težinu naredbe da se to pleme istrebi.

Iako se motiv Marijine izdaje, koja je za Grad pošla prateći Tuđina i Krvave glave, može naslutiti — jer se radi o čestom motivu iz srpske epske narodne pesme kao i mitološkog pripovedanja uopšte — nedovoljno je razvijen i utemeljen u okolnostima priče, a odnos Jovana prema toj izdaji ostaje nedefinisan jer je on većim delom prikazan kao stoički junak. Vrlo je verovatno da će te okolnosti, kao na primer odnos Marije i Tuđina, dobiti veći prostor i utemeljenje u seriji, ali sve i da dobiju više prostora, Jovanov odnos prema tome je i dalje nedefinisn, a na osnovu njegovih postupaka nismo u stanju da proniknemo u njegove misli.

Priča o junaku koji je u potrazi za dragom ženskom osobom koja je oteta i/ili je izdala junaka, može se posmatrati kao referenca na Tragače (The Searchers, 1956.) u kojem junak, ratni veteran, ide u potragu za svojom nećakom koju su oteli Indijanci, da bi se ispostavilo da je ona otišla svojom voljom. Ovo je vredno isticanja jer u Tragačima mi imamo ograničenu perspektivu koja je fokusirana na Itana Edvardsa i njegove saputnike, a Itanova želja da povrati nećaku nije zasnovana isključivo na ljubavi, već i u nepatvorenoj mržnji prema indijanskom rodu; zbog čega je taj film i efektan jer na kraju uviđamo da su građanski rat i rasistička ideologija do te mere izjele njegovu dušu da, iako je heroj, i on sam uviđa da je proklet i osuđen da usamljen luta zemljom izvan zajednice. Drugim rečima, u Tragačima junak doživljava rušenje predrasuda i prepoznavanje prave biti svog karaktera. U “Volji” nemamo takav trenutak. Mogli bismo reći da se ujedno radi i o referenci na Banovića Strahinju, što su posredno sve reference na Odisejev povratak u Itaku, i upravo nam to demonstrira i jedan od većih kvaliteta, ali ujedno i opterećujućih tereta Volje sinovljeve.

U primeru Banovića Strahinje, imamo junaka koji je testiran zakonitostima zajednice koje krši zbog ljubavi i oprosta, a u slučaju Odiseja imamo zajednicu koja je zaboravila na junaka i koji mora iznova da se dokaže, po poslednji put, i u svom srcu nađe ljubavi i razumevanja za postupak svoje žene. Iako se ove dve epske pesme radikalno razlikuju na više načina i formalno, i sadržajno, motiv oprosta od strane junaka koji je prešao dug i težak put, i od kojeg se očekuje da presudi ženi zbog neverstva, im je u izvesnoj meri zajednički. Ovi tematski motivi nisu artikulisani u Volji, dok je strukturalno Volja sinovljeva rastrzana na više različitih strana da bismo ostvarili povezanost sa glavnim junakom, na sličan način kao u navedenim primerima.

Guslareva pesma je zadata kao narativni okvir koji, s vremena na vreme, prekida tok glavne radnje, neretko u neadekvatnim trenucima i u više navrata nego što je opravdano. Taj okvir, kao i pregršt referenci na različite narodne pesme navode nas da film posmatramo u kontekstu te tradicije, ali kada malo bolje razmislimo, “Volja” odstupa od strukture klasične srpske epske narodne pesme na jedan krupan način. Narodne pesme žive u narodu, a junake opevavaju umetnici, tj. guslari; te u tradiciji nemamo slučaj guslara koji pripoveda o sopstvenom junaštvu iz ne toliko daleke prošlosti, kao što je slučaj u filmu. Preciznije, ne postoji primer takve pesme osim jedne u kojoj pesnik pripoveda o događajima koji pokrivaju istoriju čitavog naroda i naracijom stiže do rodonačelnika svoje dinastije. Time se, naravno, misli na Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša, delo koje je u velikoj meri uticalo na narativnu strukturu i sadržinu Volje sinovljeve. Mnogi od elemenata su tu: od problema izdaje i poturica, do jalovog roda, okolnosti koje dosta podsećaju na Kosovski zavet, motiv osvete i naroda koji je podeljen u više manjih zajednica, pa čak i do imena pojedinih likova, poput Anđelije, Barjaktara i Tuđina, koja bi se mogla smatrati referencama na Njegoševu epsku dramu u stihu. Problem koji tu nastaje je što je Njegoševa drama državotvornog i istorijskog karaktera, te je glavni predmet identifikacije zapravo sudbina celog naroda koji je obavezan i ujedinjen zavetom, što se teško prenosi na formu fiktivnog igranog filma.

Ovaj uticaj je poslužio kao osnov za tematski sukob filma, gde, kao što su u Gorskom vijencu poturice predstavljene kao najveći neprijatelji srpskog naroda jer su promenile veru i izbegle konfikt s Turcima, tako je i u Volji sinovljevoj ovaj sukob artikulisan u formi suprotstavljanjem individualizma i porodice. Sukob individualizma Tuđina, koji smatra da je bitnija “porodica koju stvaraš”, i tradicionalne patrijahalne porodice, koju zastupa Jovan od Zrnoljuda, ima uslova za potentan tematski okvir jednog komercijalnog filma, jer se radi o arhetipskom problemu. Samo, u ovoj formi, ovaj sukob koji je utkan u srpski mitološki i nacionalni identitet (šta god ko mislio o tome), ne može da doživi svoje puno i konkretno ozbiljenje i značaj u ovom filmu jer je prisutno toliko različitih uticaja, a toliko je mnogo narativnih rukavaca otvoreno, da je ovaj sukob sveden na najopštiji univerzalni princip koji će retko koji gledalac dovesti u vezu sa ovim večnim “problemima” srpskog naroda. Ovo je jedan od mnogih pokazatelja identitetske i tonalne zbunjenosti koja nastaje usled mešanja simbola i kodova.

S jedne strane, film u trenucima pojedinih borbi ima izlive nasilja i krvoprolića koji se mogu uporediti sa scenama iz filmova Takašija Mikea ili kao iz Tarantinovog Ubiti Bila, ali je za takvu vrstu filma potrebno znatno više ekstremnijih prizora i dešavanja, kao i drugačiji vid pripovedanja. S druge strane, film pokušava da bude srpski populistički film, iliti film za narod, ali ga ranije pomenute filmofilske tendencije odvlače od tog cilja. Volja sinovljeva je od rane razvojne faze bila poređena sa Pobesnelim Maksom, međutim, eksploatacioni filmovi poput onih iz tog serijala, pa i filmovi Takaši Mikea, imaju vrednost zbog toga što zadovoljavaju želju za ekstremnim i retko viđenim prizorima, zbog čega pružaju dodatno uzbuđenje odabranoj publici koja je željna takvih iskustva, dok su stvari u repertoarskom filmu radikalno drugačije. Time se usađuje nepremostivi jaz u srcu samog filma, jer je film u mnogim svojim segmentima režiran i osmišljen kao južnokorejski ili japanski osvetnički film (i u tim trenucima je najbolji), ali je celina prilagođena široj publici čime se, opet, ne postiže u potpunosti ni jedno ni drugo. Zbunjenost se ogleda i u drugim segmentima filma: što od mikro nivoa na kom bi scena koja je osmišljena i režirana da bude komična, bila pokrivena zloslutnom dron muzikom; pa dotle da imamo sukobe junaka koji bi trebalo da imaju emotivnog značaja, ali te scene to nemaju jer smo ranije odnose tih likova videli na kratko u flešbeku unutar flešbeka. Na samom kraju ostaje nam da se pitamo o čemu je Volja sinovljeva, kada se ispostavi da Očina sablja, koja navodno svojim okom bira svog vlasnika, na kraju suštinski i ne bira, jer se sablja nasleđuje generacijski, s kolena na koleno.

Sve ovo nam govori o filmu koji je žrtva sopstvenih ambicija koje su u izvesnoj meri ispunjene u produkcijskom smislu, ali uz kompromise koji su toliko uzeli maha da ostavljaju u senci mnoge stvari koje je ovaj film izveo uspešno i po kojima je pionirski u svom žanru za naše prostore. Ne samo da nismo navikli na upečatljive mijazmične atmosfere, kao što je na primer atmosfera Grada koji je ceo obavijen tamom i pokriven ogromnim dalekovodima kao grad mašina u Matriks serijalu, a kostimi i rekvizite u filmu napokon ne izgledaju kao neke jeftine makete već ostavljaju utisak uverljivosti u svet postapokaliptične budućnosti. Kadriranje Igora Marovića, vođenog Ćeranićevom vizijom, je često atmosferično i zloslutno, neretko akcentujući prodorne poglede ljudi skrivenih lica, dodatno potcrtavajući opasnost situacije. Ne samo da imamo naglašen osećaj atmosfera olujnih peščara ili memljivosti u pojedinim delovima Grada, već su osvetljenje niskog ključa, kao i radikalne promene rakursa ne samo u funkciji napetog i filmičnog mizanscena, već neretko i u službi vrlo konkretnih filmskih citata.

Neke od konkretnijih referenci odnose se na Krvavi presto i Jodžimbo Akire Kurosave, ali tu su i reference na Ubiti Bila, Petparačke priče, Veru Kruz (1954), Drumskog ratnika (1981) kao i mnoge druge. S druge strane, čim imamo scene građanskog rata sa puno statista, gubi se ova uzbudljivost, gde bi čak i dobro inscenirani kadrovi bili spasavani skok-rezovima. Što se tiče glumačke postave, Sergej Trifunović, koji neretko ima problem da svojom privatnom dimenzijom i energijom nadilazi likove koje tumači, je u ovoj ulozi iznenađujuće sveden (za svoje standarde) u ulozi ljigavog i prevrtljivog spletkaroša Tuđina, dok su Marta Bjelica i Isidora Simijonović veoma harizmatične i magnetične u svojim ulogama i ostaje žal za tim što su nedovoljno zastupljene u filmu, a Zlatan Vidović, Jovo Maksić i Svetozar Cvetković su karakterno upečatljivi u svojim manjim ulogama.

Kada se sve sumira, Ćeranićev film je, po pitanju realizacije, ispred lokalnih standarda jedne kinematografije za koju se može reći da je tek nedavno počela radikalnije da eksploatiše kriminalistički i horor žanr, a u kojoj se naučna fantastika kao žanr može smatrati incidentom. S druge strane, ni jedan od tih incidenata nije imao tu vrstu podrške na kakvu je “Volja” do kraja svoje produkcije naišla, te bi poređenje tog tipa bilo neumesno. Možda su očekivanja od jednog filma u samom startu bila prevelika, budući da su ona rasla tokom godina, ali kao što su i reference unutar filma svetske, isto tako su i poređenja i očekivanja svetska. Možda nismo dobili film kakvom smo se nadali, ali je ovo svakako film koji se može dovesti u vezu sa filmovima zbog koji smo zavoleli filmove i bioskop uopšte. Nekim filmovima gledamo kroz prste i navlačimo poene jer je isuviše malo mesa ostalo na kostima, dok ovde, s druge strane, imamo drvo izgubljeno u šumi koja je, kao i vegetacija u samom filmu, ponegde plodna i gusta, a drugde opustošena. Nadajmo se da serija upotpunjuje neke od tih predela.