Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: TRUST

Kako je moguće da verovatno niste ni čuli za, a još verovatnije niste ni stigli da pogledate, jednu od najboljih TV serija ove godine, a možda i ove dekade?

0
0

Ne uzbuđujte se, sve je moguće.

Ako smo danas svedoci toga da svetske publikacije iz podruma pop kulture i dalje izvlače nove “kultne” albume, izvođače ili filmove (šezdesetih, sedamdesetih…), sasvim sam siguran da će za 30 ili 50 godina tako nešto biti najnormalnije zanimanje za neke ljude. Jer u poplavi sadržaja u kojoj se svakodnevno davimo nemoćni da vreme rastegnemo u svoju korist, vrlo verovatno i vrlo neminovno desetine pop artefakata padaju na dno naše pažnje, da nikada ne budu odgledani ili preslušani. I tek će ih generacije za nama po prvi put otkrivati, u njima uživati i slaviti.

Međutim, stvar postaje sumanuto besmislena kada dođemo do serije poput Trust, tj “pažnog” (od “pažnja”) nivoa koji je ona imala prilikom lansiranja odnosno obrnuto proporcionalnog i neobjašnjivog nivoa nepažnje koji ju je sačekao tokom emitovanja. A potom i u kritičarskim kuloarima. Drugim rečima, krivite Kevina Spacey-a i za ovo.

Ali idemo redom.

Događaj koji je opevan u ovoj seriji jeste jedan od najpoznatijih “tabloidnih” momenata druge polovine XX veka- u pitanju je otmica unuka Johna Paula Getty-ja, u tom trenutku verovatno najbogatijeg čoveka na svetu. Njena kontroverznost ne počiva na pukoj činjenici da je “jednom takvom čoveku” moglo “nešto takvo” da se desi, koliko na njegovom specifičnom odnosu prema “spasavanju svoga unuka” tj činjenici da je Getty Sr. ozbiljno ugrozio život i zdravlje svoga unuka pregovarajući i cenjkajući se sa otmičarima oko visine tražene sume. Seriji Trust, koja je na kanalu FX debitovala krajem marta ove godine, svakako nije godilo što se istom temom samo par meseci ranije (otprilike u “oskarovskoj sezoni”) pozabavio i jedan holivudski blokbaster, All The Money In The World. Kao ni činjenica da je (i) taj film poklekao pod sopstvenom kontraverzom koju možda nije objektivno opisati parafrazom Bajage, ali jeste zabavno. Trećim rečima-“vidi šta su mi uradili od Kevina Spejsija”!

Čovek bi pomislio da će potonja akumulacija besa i potrage za pravdom na društvenim mrežama povoljno uticati na interes za serijom Trust i omogućiti joj ljupki moto “najiščekivanije serije godine”, ali to se nije desilo. Ništa se nije desilo. Čak i ja, za koga bi neki od vas mogli da pomisle da se malo više interesujem za “te serije”, nisam bio svestan šta nam je FX poklonio.

 

OK, s ove strane Atlatnika, ne radi se o mamutskoj temi i ekranizaciji kakva je, recimo, The Crown, ali teško da bi se mnogo serija moglo pohvaliti onim čime autori Trust izlaze pred gledaoce.

Trust je za potrebe FX-a osmislio etablirani filmski scenarista Simon Beaufoy, čiji poslednji hit, Battle of the Sexes, možda također niste odgledali, ali ste zato makar čuli za neki od sledećih filmova, nastalih po njegovom scenariju: Slumdog Millionaire, 127 Hours, The Full Monty, Salmon Fishing in the Yemen… Beaufoy je sam ili sa nekim napisao skoro svih deset epizoda serije. Pretpostavljam da solidnijim poznavaocima filmske kulture nije teško da objasne kako se u celoj priči potom zatekao Danny Boyle koji je u kroz prve tri epizode rediteljski definisao svoj hiper-postmoderni tretman epohe i potom ga prepustio, mahom, rediteljkama na dalju razradu.

Donald Sutherland, koji je nekako postao “go to guy” za likove malignih matorih bogatuna (Dirty Sexy Money, Hunger Games, The Pillars of the Earth) dobio je ulogu Johna Paula Getty-a i sa prisebnošću koja fascinira uspeo je da ohumani verovatno “najvećeg ljudskog gada”. Za slučaj da smo pomislili da sa deka Donaldom dobijamo sve od holivudske ruine u formatu prestižne serije, Boyle je kastu dodao i dve, okej, možda malčice zagasle holivudske zvezde, ali i dalje briljantne kada im se poveri prava uloga, kao ovde. U pitanju su Hilary Swank, koja igru Getty-jevu snaju i majku otetog Getty Jr. i Brandan Fraser koji je skoro samostalno definisao ton i atmosferu cele serije svojim metafilmskim i metaironičnim portretom Getty-jevog “izaslanika” Fletchera koji je posredovao u dogovorima oko otmice. Nelepo bi bilo da ne pomenem i manje zvučna imena poput Michaela Espera (srednjeg Getty-ja), Harrisa Dickinsona (Getty Jr), Silasa Carsona (batlera Getty-jevih), kao ni kompletan kast italijanskih glumaca koji su seriji dali ne samo na autentičnosti, već i na specifičnoj aromi dočaranog “sudara dve kulture”.

Trust je po svim parametrima postmoderna serija koja punim plućima uživa u tom pristupu. Hronološki plasirani narativ kontinuirano je uzurpiran spotovskom režijom specifičnih događaja, metafilmskim narušavanjem realističnosti priče, a da pri tome ništa od velelepnog dočaravanja Italije (i ostatka sveta) sedamdesetih, kao ni emocionalno surovo osakaćenog i podmuklog sveta Getty-jevih nije izgubilo na svojoj lepoti i stamenosti. Trust je i na vizuelnom planu sudar američke i evropske estetike. S jedne strane je pragmatična Amerika bez korena, a s druge Evropa s tradicijom koja lagano kreće da tone u blato. Otmica koja je povezala ta dva sveta pokazala je njihove fundamentalne razlike i poglede na život i nije uspela, čak ni pod okriljem večito profitabilnog kapitalizma, da ih ujedini ni oko para- i to su videli različito.

Trust je, uprkos temi i povremeno veoma bolnim segmentima, bio neverovatno zabavan i osmišljen i da “pametnom” i “nezainteresovanom” gledaocu ponudi podjednak užitak. Svaka epizoda, odmerena kao još jedan, ne nužno hronološki, korak u razumevanju svega što se desilo, raspisana je neverovatno inspirativno i sa vrlo originalnim pristupom. Među dve najbolje epizode bilo koje serije odgledane ove godine ubrajam 7. epizodu, Kodachrome, i 8. epizodu, In the Name of the Father, u kojima na maestralan način autori opisuju nekoliko različitih odnosa očeva i njihove dece, fatalnost istih (po sinove, naravno), dok u In The Name Of the Father imamo slučajno i ubrzano sazrevanje dva dečaka, dva sina, kome je, sasvim slučajno, okosnica upravo lokalna, folklorna ceremonija “odrastanja” za jednog od njih. Bojim se da se Vince Gilligan i partner mu, u Better Call Saul već sezonama muče da istom tom lakoćom pričanja kažu nešto dublje i dramskije, a ne da sve ostane samo ekspozicija pameti i talenta reditelja i scenariste, bez mnogo “mesa” za gledaoce.

Tu negde jeste tačka susreta, ali i razlaza i sa naoko formalno sličnim sadržajima poput Fargo, recimo. Gde smo neprekidno svedoci preplitanja verovatnog i ne-verovatnog psihološkog ponašanja junaka koje neprekidno dovodi od neverovatnih postupaka i konsekventno sumanutih, komičnih i, naročito, apsurdnih razvoja priče. Trust uspeva da sve te “razvoje” zadrži u domenu realističkog i da ih dobrano potkuje emocijama, čime oni postaju razarajući dramski momenti i jedinstvena televizijska iskustva. Trust je u tom pogledu “sredstvo koje je debelo opravdalo cilj”.

Ova serija je u svakom smislu opavdala svoj “serijski” tretman i pokazala da talenat kad želi može da dobije prostor da pokaže da “ekranizacija” ne znači suvoparan dramski fokus na predmet ekranizacije, već je zapravo idealna za postmoderne igre sa epohom i svim posrednim i neposrednim akterima koji neprekidno kontekstualizuju i re-kontekstualizuju naša znanja, predrasude i predstave o samim događajima.

Dakle, taj i takav Trust, sa renomiranim scenaristom, rediteljem, kastom, sa temom koja je, kao što rekoh, jedan od ključnih događaja moderne američke (pop) istorije (sa otmicom Patty Hearst, recimo), sa ekskluzivnim lokacijama i dočaravanjem epohe koje je besprekorno koliko i u Carlosu ili Narcosu, nije uspeo da skrene pažnju na sebe i nametne se kao teve događaj godine ili, makar, njene prve polovine. Nešto je, da parafraziram opet Bajagu, tu stvarno otišlo u kurac.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: