Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Na Zapadu skoro ništa novo

Šta da radite kada je od svih serija najbolja stvar na teveu jedan običan tokšou u kome ljudi sede i razgovaraju?

0
0

Nadam se da mi nećete zameriti što sam ovaj TV Gonič formatirao kao kompilaciju tekstića o nasumično odabranim serijama čije sam gledanje započeo ili priveo kraju u par nedelja koje su za nama.

NORM MACDONALD HAS A SHOW (Netflix)

Norm Macdonald je bog. Jer nema drugog objašnjenja kako je neko od nečega što je u osnovi najobičniji podkast (sa d), dakle ljudi sede i razgovaraju, napravio svoj teve šou, uvalio ga Netflixu (OK, to i nije tako teško) i napravio verovatno najzabavnijih deset epizoda „nečega televizijskog“ što sam gledao, možda, i cele ove godine. Šarm ovog sirovog, kontinuirano raspadajućeg, DIY šoua leži naravno u vrlo specifičnoj ličnosti i harizmi njenog autora. Ako s jedne strane pogledate hiperpostmodernističke postavke sličnih formata (u principu bilo šta što ima veze sa Ericom Andreom) i iživljavanja kojima je tu gledalac uzalud izložen, onda vam je još jasnije koooliki je trijumf skoro šezdesetogodišnjeg Norma koji slična izluđivanja postiže sa daleko manje truda, i na našu ogromnu radost.

Prva sezona je u suštini serija intervjua sa ljudima koji su Normovi prijatelji, i/ili ima poštovanja za njih, i/ili su mu iz nekog razloga zanimljivi. Ako se ne varam samo je Drew Barrymore bila mlađa od 50 godina (i možda M.Night Shyamalan). Norm koji je pokretačka sila konverzacije, a naročito njenog konstantnog zapadanja u digresije (digresija) ima i „sajdkika“, kao i svaki tokšou. To je Adam Eget, menadžer čuvenog stendap sastajališta Comedy Store. Međutim, Adam jedva da dobije priliku da progovori i uglavnom je izložen Normovim svirepo očinskim diskreditujućim komentarima. Svakome valjda treba da bude jasno da je Adam tu samo da bi se ismevao format. A on se očigledno super zabavlja i nema sumnje da su on i Norm kao otac i sin, kakve su i jedan i drugi oduvek želeli.

Normovi gosti su pored pomenutih bili i David Spade, Michael Keaton, kantri muzičar Billy Joe Shaver, Jane Fonda, Judge Judy, David Letterman, Chevy Chase i Lorne Michaels, dakle, sve sami „na svoju ruku“ entertejment trudbenici. Da li je Norm pripremljen za razgovor teško je reći, kao i da li je to fora ili ne. Da li on zna više ili manje od svojih gostiju također je enigma. Razgovori vrlo često dosežu apsurdne razine, raspršuju se u podjednako apstraktnom humoru. Nije uvek jasno ni da li je u pitanju šum nerazumevanja ili zapravo suštinskog razumevanja tokom razgovora. Bitno je da sve deluje kao druženje prijatelja. Norm ume da privatizuje razgovor i da ga vodi na terenu onoga što njega zanima. Ovde nema namenskih promotivnih gostovanja, nema klišeizirane priče… FFS, Chevy Chase je došao u goste! Najveći drkoš Holivuda!!!

Vicevi na kraju i odjavna špica također ismevaju i demistifikuju sličan trudi svih „late night“ voditelja. Ako vas zanima život, Normov šou je trenutno jedino relevantno teve štivo (koje bi u kontekstu svog odjebavajućeg retro fazona moglo da se nadoveže na sada već besmrtni Louis CK-ov Horace And Pete).

GRAYSON PERRY: RITES OF PASSAGE (Channel 4)

Rites Of Passage je, nažalost, tek moj prvi susret sa televizijsko-dokumentarnim radom britanskog umetnika Graysona Perry-ja. A i njegov rad mi je pre ovog dokumentarca u svesti bio prisutan jedino kroz slike njegovog “ženskog” alter-ega Claire sa kojim sam se susreo u nekim drugim kontekstima. Elem, Perry je za perjanicu britanske radikalne televizije, C4, već radio serijale na teme polnosti i Brexita, a ovaj poslednji bavi se ključnim momentima u životu ljudske vrste, poput rođenja, “momenta odrastanja” (coming-of-age), braka i smrti.

Ono što čini ovu vrstu potencijalno esejističkog putopisa, kakvih smo se nagledali u ovim Travel Channel/Discovery vremenima, posebnijim jeste upravo Perry-jev (umetnički) doprinos tj potreba da se iz saznatog napravi neka sinergija sa poznatim (kod kuće) i iz toga rodi nešto novo, optimistično i ohrabrujuće.

Drugim rečima, Perry nas na početku svake epizode upoznaje sa, za naše (“zapadne”) prilike vrlo radikalnim tretmanom neke od pomenutih tema (odlepićete na to kako se jedno pleme Indonežana oprašta od mrtvih) i odmah zatim pravi paralele sa primerima iz rodne mu Engleske. Međutim i tamo bira relativno škakljive primere i onda na bazi tog zajedničkog iskustva pokušava da kreira neki novi “ritual”, skoro uvek propraćen i njegovim umetničkim radom kao rekvizitom ili scenografijom.

Stvar nije uvek briljantna, povremeno deluje malo više iscenirano nego što je potrebno, Perry-jeve elaboracije i predstavljanja svojih radova traju ponekad malčice predugo, ima i patetike i očiglednog namigivanja društvenim normama, ali kao tip programa ovo je prvoklasno “obrazovno” štivo, jer pred gledaoca, baš kao i pred same učesnike, izlazi sa pitanjima i dilemama, i čak i kad nudi neki odgovor on je više tema za razmišljanje. Rites Of Passage nije pasivno iskustvo, već igra, moderan obrazac kako treba sa modernim gledaocem koji je, verovali ili ne, željan da sazna, voljan da unapredi svoj život i neko kome je potrebna nada.

UNREAL S04  (Lifetime)

Finale serije koja je, nažalost, samo svojom prvom sezonom opravdala očekivanja da se radi o specifičnom raskrinkavanju pozadinskih dešavanja u „tipičnom“ rijaliti programu američke televizije, uspela je samo u jednom- da nakon sramno bezidejne i sapunaste serije besmislenih događaja u poslednjih pola sata poslednje epizode vrati fokus na jedina dva bitna lika, Rachel i Quinn. Što je ujedno bila i jedina stvar koja me zanimala, kao ishod, u celoj seriji. I moram da priznam da su nakon očekivanih razlaza, igrica, lažnih mirenja i svađa, autorke Marti Noxon i Sarah Gertrude Shapiro, uspele da me iznenade time kako su stigle do „vrhunca“ njihovog odnosa tj proste činjenice da njih dve ne mogu jedna bez druge, jer se ne zna koja je od njih dve gora osoba. Žao mi je ako niste gledali ovu seriju i ovaj komentar vam ništa ne znači.

AMERICAN HORROR STORY S08 (FX)

Ovo, majkemi, sve više izgleda kao soft gay porn koji u duhu avangardnijih erotskih (strejt) filmova sedamdesetih traži bizarnije zaplete. Za gledanje istih stvari.

THE PURGE (USA)

Verovatno ću goreti u paklu što sam (do sada) odvojio već tri sata života (i majkemi, neću više!) za ovo đubre. Tj da će ovo biti đubre moglo je da se očekuje već na osnovu toga što sem para apsolutno nema nijednog jedinog razloga da se ova, još uvek aktuelna, franšiza, seli iz bioskopa na teve ekrane. Ali, stepen kurcobolje koju je (nazovimo ga tako) autor Prdža, James DeMonaco, demonstrirao u svom teve izdanju je zaista uznemirujuća. Naročito uzimajući u obzir da serija ide na kanalu USA koji nakon (uskoro zamirućeg) Mr.Robota treba da nađe respektabilan materijal za dalje tkanje svog “kontroverznog” imidža.

Umesto da recimo svojoj ideji i znanom materijalu ponudi „ozbiljan“ tretman (kakav televizija poslednjih dve decenije nudi i podstiče) i pozabavi se korenima ideje za „prdž“, njegov nastanak, pozadinska lobiranja itd, DeMonaco je bukvalno reprizirao svoj medmeks vašar, odenuo ga u mešavinu Marilyn Manson spotova i sramno klišeiziranog B-filma i pustio nas da kroz seriju paralelnih priča pratimo, naoko, različite doživljaje „prdža“. Od do sada odgledanog ništa ne ubija koštanu srž inteligencije kao ideja nekakvog religioznog kulta, čiji članovi se dobrovoljno nude „purdžerima“ i na taj način dosežu obećani raj. Sramno.

MAYANS MC (FX)

Nema sumnje da je Kurt Sutter sjajan tip i da ću zbog njegovog doprinosa (jednoj od najboljih serija svih vremena) The Shield doživotno biti u prijatnoj obavezi da ispratim svaki njegov naredni korak. Ali, nakon tri odgledane epizode njegove nove serije Mayans MC, moram da priznam da je nakon kreativnog kolapsa doživljenog sa The Bastard Executioner, ipak, bilo malčice preuranjeno povlačiti kukavički potez, kakav je nesumnjivo razvijanje spin-offa (FX-ove najgledanije serije) Sons Of Anarchy.

Iznabadajte me velikom kuhinjskom viljuškom u potiljak ako grešim, ali Marcus Alvarez, vođa Mayansa za vreme Sons Of Anarchy, nikada nije bio najintrigantniji lik, niti je njegov specifični vid „ gengovanja“ ukazivao da zaslužuje sopstvenu seriju. Verujem da su na njegovu stranu pre prelomile „holivudske“ okolnosti tj potreba za „diverzifikacijom“ materijala i kasta, pa je tako „latino“ serija u startu imala simpatije nadležnih liberalnih veštica.

Međutim, pored relativno zanimljive činjenice da su u spregu kartela i motorciklističkih bandi uvedeni i meksički „rodoljubi“ koji kartelima žele da vide leđa, sve ostalo je (pre)bolno „saterovski“ već viđeno. Glavni junak je opet lepuškasti poštenjak, zarobljen u ralje okolnosti koje nije birao. Njegova ljubavna veza nije linerno ostvariva, a umesto autoritativne keve, sada imamo nešto defanzivnijeg, ali podjednako posvećenog ćaleta.

Na dnevnom nivou svedoci smo istog seta problema i nasilja kao u SoA, s tim što radnju iznose glumci vrlo neujednačenog talenta i nekada je zaista teško progledati kroz proste njihovom jeftinom, „srpskom“ šmiranju, dok o posebnim dramskim ostvarenjima ne možemo govoriti ni na nivou jednog jedinog glumca/lika, kao ni na scenarističkom planu.

Pretpostavljam da će i FX i Stutter biti pod pritiskom da Mayans MC iznesu kao hit (bez obzira na njenu gledanost) i prilično sam uveren da će ona dobiti drugu sezonu vrlo uskoro, ali to će samo odgoditi očigledan problem- o čemu je ova serija i zašto sve dobro u njoj liči na SoA?

KIDDING (Shwotime)

Kidding je serija Davea Holsteina (kome je ovo debi kao autoru) koja ponovo udružuje Jima Carreya i Michaela Gondry-ja, što će nekima od vas, s obzirom na neobjašnjivu popularnost filma Eternal Sunshine of the Spotless Mind, biti sasvim dovoljno.

Međutim, upravo je to najveći problem ove serije. Susret komičarskog i arthaus titana na teveu, barem na nivou tri prve odgledane epizode, rezultirao je uglavnom repriziranjem onoga što umeju dobro, ili još gore- onoga što su dobro radili u već pomenutom filmu.

Mislim da je svakom poštenom gledaocu već pun k. tzv „dramedy-ja“ (koga je Colin Jost na dodeli Emmy nagrada ispravno definisao kao „dramu koja traje pola sata“) u kojima se ozbiljnim temama (neretko pravim tragedijama, kao u slučaju Kidding) pristupa sa dozom humora i pokušajem relativno avangardnije dramske i formalne interpretacije. Sada je već nekako uspostavljen model razvijanja „takvih“ likova i priče, dosta su predvidljivi emocionalni punktovi, način na koji se priča razvija, sve sa maloletnom decom osebujnog „Gen X“ poimanja sveta.

Kidding za sada nije ponudila ništa autentično, niti, barem, „svoje“ u domenu pomenutog žanra i zaista je teško videti kao bilo šta drugo sem kao Showtimeovo profitabilno promo sredstvo kojim se udovoljava egu Jima Carreya.

I, da svi odrasli likovi su barem 15 godina stariji nego što bi trebalo.

WHO IS AMERICA (Showtime)

Veliki povratak Sache Barona Cohena na teve uprkos pompeznim najavama i nekim vrlo radikalnim i urnebesnim momentima (koji nedvosmisleno stoje kao novi dokazi Cohenovog autentičnog pristupa komediji), ipak, nije bio ništa drugo do „Ali G. i Borat (ponovo) u Americi“.

Iako je, moram da ponovim, smelost Cohena da se upusti u sebi svojstvene „(ne)skrivene kamere“ impresivna, deluje da je sveprisutnost (stendap) komedije u našim životima, kao i velika popularnost „late night“ šouova i njihove satiričnosti ublažila efekat „zaseda“ koje je Cohen maštovito priređivao svojim beskrupolozno amoralnim gostima (mahom sa američke desnice).

Cohenovi novi likovi, poput desničarskog web-publiiste Billy-ja, ili izraelskog specijalca Errana Morada, pa i italijanskog fešn gurua Gia Monalda, nesporno efektno sprovode Cohenovu brutalnu satiru i raskrinkavanje lažnih moralista, i pomak koji je Cohen napravio u drskosti njihovih zahteva i komentara je očigledan, ali Who Is America i Cohenov model satire, začudo, kao da stoje u raskoraku sa duhom vremena, koje kao da traži promišljenije i “edukativnije” metode dezavuisanja, a ne samo (kvazi-)tabloidnu sabotažu. U tom smislu, možda je najdiskretniji, ali najduhovitiji bio bivši zatvorenik, a sada umetnik, Rick Sherman čiji je pristup materiji ismevao sagovornike, ali i, na izvestan način, propitivao legitimnost i smislenost moderne umetnosti. Ili se, barem, meni tako čini.

I, naravno, da će druge sezone biti. Ko bi normalan iz W.I.A. tima to najavio svojim žrtama?!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: