Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Lodge 49

Šta da gledate, a da vam stvarno svane

0
0

Serije poput Lodge 49 ozbiljno pomažu tome da se ozbiljno zavaravamo time da neki serijski programi mogu da nam zamene čitanje knjiga. Tj da budu upravo to. Lodge 49 ne prikazuje, ona pripoveda. Njen tok podseća na malčice pinčonastijeg Johna Fantea i Ask the Dust, na surovo, ali poetično beleženje sitnog životarenja na domak magije Eleja. Radnja i likovi u Lodge 49 ne žure da nam se otkriju i svako malo zastanu da se zajedno sa nama zagledaju u svet i život oko sebe. Lodge 49 ne interesuje demografija gledališta, “target” i “core” grupa, klifhengeri, trendovi, lajkovi… Lodge 49 stoji na ekranu kao na polici. Kao najbolji roman, ona daleko više prikazuje na vašem unutrašnjem ekranu, nego na papirnim stranicama.

Autor serije, Jim Gavin, i njegov izvršni ko-producent, Peter Ocko, otkrili su u jednom Q&A-u za fanove da je serija inspirisana posledicama koje je ekonomski krah 2008. ostavio na male ljude, i njihove ušteđevine. Konkretno na Jimovog oca koji je tom prilikom izgubio sve što je uštedeo tokom celog života. Jim je bio u prilici da direktno prisustvuje tom neočekivanom obrtu u kome neko preko noći izgubi sve. Tu “drugu, veliku američku depresiju” Jim je spojio sa svojim privatnim interesovanjima za mistične klanove, tajne lože, iluminate i slične organizacije koje skrivene u senkama društva upravljaju polugama moći. To i činjenicu da je odrastao u Long Biču, jednom od kalifornijskih rajeva za “djudove” i surfere ovoga sveta.

 

A sad zaboravite sve što sam vam napisao u prethodnom pasusu. Jer ako to ne učinite, gledanje Lodge 49 previše će vam izgledati “baš” kao ekranizacija navedenog. A to nije. I Jimu, i Peteru, bi bilo bolje da ćute i da u duhu loža koje su ih inspirisale radije trabunjaju i mute o prirodi svog šoua.

Jer Lodge 49 lako može da bude jedna od najboljih serija koju ćete i vi odgledati ove godine. I, ako ste pratili moja prethodna pisanja ovde, onda ne treba da vas čudi što je i ona, nešto tiše i nepompeznije nego inače, emitovana na kanalu AMC, koji ostaje suvereni lider u proizvodnji stvarno kvalitetnih, inspirativnih i originalnih sadržaja. Naravno, ovakvom doživljaju Lodge 49 pomaže ako se kao i ja mučite da odgledate što više stvari- jer Lodge 49 u odnosu na sve njih, a naročito one najpopularnije među njima, deluje nenametljivo sveže, skroz drugarski, opuštajuće, inspirativno, podsticajno, analogno i plemenito. Ne znam koji su vaši kriterijumi za odabir odlične serije (tačnije, neki su nam izgleda isti, ali ste ih vi spucali na proseke poput Jutro će promeniti sve), ali ovo nisu epiteti koje lako i od srca dajem, a naročito ovako obilato i na jednom mestu.

Glavni junak Lodge 49 je Sean “Dud” Dudley. Skoro tridesetogodišnji bivši surfer koji je nakon što ga je ujela zmija (nakon petljanja po Africi ili Tajlandu or samting…) batalio surf. Menjanju života i srozavanju elana za isti dodatno je doprinela i činjenica da mu je otac tragično nastradao na okeanu- slučajno ili namerno ostaje ono što Dud mora da sazna ili odluči. U trenutku kada ga zatičemo Dud nema posao, pola imovine mu je na “lizingu” u lokalnoj zalagaonici, zajmi pare od sestre i uskoro će početi da živi na njenom trosedu. Kada na plaži nađe prsten, za koji se ispostavi da je bezvredan, ali da pripada nekom od članova udruženja “Lodge 49”, koja je zapravo kvazi-mistična loža sa tradicijom od više decenija, čije osnivanje se veže za alhemičara koji je tragao za načinom da pravi zlato, Dudov život počinje da se menja… On misli da ga je sudbina dovela do lože i da on mora da postane njen član. Što se i desi.

Pored Duda, još dva junaka u skoro istoj meri dominiraju pričom i njihove živote pratimo zajedno sa Dudovim. To su njegova sestra Liz i “sekretar” i budući predsednik lože, Ernier. Liz radi u lokalnom restoranskom lancu u kome je jedino bitno da su televizori glasno upaljeni na sportskom kanalu i da je roštilj svež. Kao i da konobarice drže svoje sise u visini očiju svojih muških gostiju. Nju su očeva smrt i njegov finansijski bankrot kolateralno zakopali u pozamašan dug prema banci iz koga ne zna kako da se iskobelja. Ona oseća da život ne može biti posluživanje gostiju kojima je boravak u tom restoranu jedno od veselijih utočišta od ostatka njihovih života.

Ni Ernie, koji bi po godinama mogao da im bude otac, nije ništa srećniji. On preko dana radi kao prodavac materijala za kupatilo, dok kraj dana provodi u loži pokušavajući da istu održi u rentabilnoj egzistenciji s obzirom da je njen predsednik sve više prisutan s one strane ozbiljnog ludila. U isto vreme on je u ljubavnoj vezi sa suprugom jednog od članova lože, koja je i sama članica iste.

Dakle, tamo gde bi braća Coen potražila nekakav “prikvel” svog Big Lebowskog i aktivnije apsurdizovala ćorsokake pod kalifornijskim sunce, Jim Gavin kreira vrlo specifičnu demonstraciju neopipljivog, ali sveprisutnog “kalifornijskog bedaka”, koji, poput crvolike pantljičare u jednom od članova lože, boravi u životima svih aktera i ozbiljno remeti svaki pokušaj da ovaj, naoko očigledni, “raj na zemlji” to i bude.

Lodge 49 ne mari mnogo za to kako svet danas izgleda. Socijalne mreže praktično ne postoje, baš kao ni Internet. Junaci telefoniraju, a vrlo često to rade i fiksnim telefonom. Njihovi životi šepaju i bez saplitanja koje sa sobom donosi “bogat (ili siromašan, svejedno) društveni web život”. Lodge 49 bez problema bi mogla da se odigrava i sredinom devedesetih (sa kojima deli taj “turobni” sentiment) ili čak i dekadu ranije, jer njeno suprostavljanje materijalističkom divljanju i pustoši koju on kreira oko nas i u nama jeste direktan odgovor na ideologiju pro/post-reganovske Amerike.

Međutim, ono što je, barem po mom mišljenju, srce i duša ove serije, a naročito u poređenju sa mnogim drugim serijama, jeste njena evidentna metafizička zapitanost nad svim pitanjima koja su mučila pametne ljude od kada je sveta i veka. Satirični i komični ton koji sve vreme provejava kroz meki, realistički doživljaj sveta u Lodge 49 daje dovoljno odmaka da postavljanje takvih pitanja ne deluje pretenciozno, suvoparno ili, paradoksalno- neozbiljno.

 

Ima li života bez misterije? Šta ako je sve baš kao što jeste ili, još gore, kako nam se prikazuje u ogledalu “socijalnih mreža”? Šta ako je život od “devet do pet” ili, još gore, ono što vam se dešava od “pet do devet”? Gde je nestala “alhemija” njegove, pa i naše, egzistencije?

Lodge 49 kao objekat koji kuburi sa infostanom, infrastrukturom, vlasništvom i članstvom ponuđen je kao epicentar gde možda neka magija može da se pronađe ili zaživi. Dud i ekipa će otkriti tajnu sobu sa mumificiranim lešom osnivača, otvoriće se put potrazi za nekakvim predmetima koji mogu da posluže za pravljenje zlata i davanje odgovora na druga alhemičarska pitanja. Ali, u isto vreme Lodge 49 nije ništa drugo do birtija kojoj format “udruženja” služi samo pokrivalica da ljudi tamo dolaze, piju pivo i imaju obezbeđeno druženje.

E, baš u tom “obezbeđenom druženju” leži jedna od najlepših poenti ove serije- društvo, prijatelji, razgovor 1na1, propiranje tugica i srećica na dnevnom nivou. To je ono što više od svega drži članove na okupu i zbog čega im Lodge 49 znači. I zbog čega Dudu znači i u čemu on prepoznaje neku vrstu “izgubljene energije” koja je nestala iz njegovog života, zajedno sa smislom istog.

Obrti i zapleti u Lodge 49 tiču se, između ostalog, misterioznih “Kapetana” koji drže u svojim rukama napredak grada, ali koji na ličnom nivou kubure sa istom “paklenom usamljenošću” kao i oni koji su tek mrvice na papiru njihovih mega-planova. Treba li da vam kažem da “Kapetana” briljatno igra Bruce Campbell koji u svojoj interpretaciji donosi u Lodge 49 nešto od apsurda Evil Dead.

Ništa se u Lodge 49 ne dešava previše brzo. Sudbinice neprekidno prelaze ulicu nekakvog polu-dešavanja, i mi smo neprekidno svedoci traljavih i tragikomičnih ljudskih sudbina, između kojih se Dud migolji kao emocionalni sunđer koji upija njihov žal i taloži ga duboko u sebi. Nesvestan da taj talog truje i bilo kakav pokušaj njegove sreće. Lodge 49 je o potrebi za ljudskim kontaktom, o tome da brat mora da ima sestru, da prijatelj mora da ima prijatelja, da suprug mora da ima suprugu, i da sve to ima neku svoju cenu i smisao. I zahvaljujući Dudovoj ličnoj priči, tj činjenici da je njegov otac nestao pod misterioznim okolnostima, čitav Lodge 49 možemo da tumačimo kao prikaz života koji je ostao bez “Oca”, bez boga, bez nekakve administracije koja je, kako do juče, davala i kontekst i konture našim životima, i inspirisala ga. I na čiji odlazak moramo da se naviknemo. Moramo da pronađemo nove misterije. Nove inspiracije.

Ono što pomaže našoj eventualnoj inspiraciji za tako nešto su zaista neverovatno simpatični i dragi likovi. U Lodge 49 praktično nema “negativaca”, čak i oni koji su nalik takvim, prikazani su komično, a potom demaskirani kao osobe koje na privatnom nivou kubure sa veoma bolnim problemima, tako da se naša empatija neplanirano rasprostire i na njih. Lodge 49 je slika jednog društvanca u kome bi nam prijalo da se nađemo tj društvanca koje je možda i postojalo u našim životima, kad smo bili mlađi, manje zaposleni ili pre pametnih telefona. Kada smo se viđali s ljudima i kada to viđanje nije bila posledica pažljivo usaglašenih rokovnika, već deo naše socijalne rutine. Kada viđanje s prijatleljem nije bila prilika za instant razmenu terapeutskih potreba ili informativnog prepričavanja, već provođenje vremena iz koga bi se povremeno i neplanirano ispilelo nešto drugo, više, zabavnije, magičnije.

To da je Lodge 49, u tišini i margini u kojoj je nastao i emitovao se, dobio i drugu sezonu, govori da, baš kao i u slučaju This Is Us, recimo, postoji ozbiljna potreba za sadržajima koji su spremni da zarad nevinosti i naivnosti svoje priče budu anti-kul i sasvim u neskladu sa vremenima u kojima je demonstracija emocionalnosti nešto od čega se svi ustežu. Pre par godina Friday Night Lights je ostvarivao nešto slično, ali ta serija nije imala nikakvih aspiracija da zagrebe metafiziku neba iznad Teksasa, nešto što Lodge 49, ipak, i, makar iz potreba da podmiri svoj palp narativ, čini. U taj “palp” uključio bih i kvazi-biblijsku parabolu sa zmijom koja je ujela Duda, što izaziva krupnu promenu u njegovom životu i zapravo ga tera da isti sagleda iz novog ugla, da uradi nešto novo i drugačije, ne bi li mu (opet) pronašao smisao. Dud je, dakle, ponukan da traga, da sazna, da uči… Dok Lodge 49 deluje kao mistična, babilonska riznica, u kojoj su “pohranjena” stara znanja, davno zaboravljeni metodi, “pra-način”… Pa i prilika za samo-refleksiju, kao jedan od pouzdanijih puteva za duhovni, i svaki drugi, progres.

Lodge 49 je o tome da životu ne treba mnogo magije, već samo malo. Jer sve ostalo što može da ga ispuni je već tu. Oko nas.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: