TV GONIČ: Jutro će promeniti sve
Nije baš najcrnje, ali daleko smo mi još od rujne zore
Ne pamtim kada sam poslednji put gledao neku srpsku igranu seriju. Sem nenamernih sudara sa Selom koje gori… ili Šta-god-da-je-bilo-ono-o-Lazi-Kostiću, i to mahom prilikom poseta tazbini, mislim da sam vešto izbegavao sve kostimirane kontemplacije starije i novije srpske istorije. A od nekakvih, da ne ulazimo u to-kakvih, pokušaja “savremenih svetskih žanrovskih formata”, jedva da pamtim, recimo, Lisice, Žene sa Dedinja, Lud, zbunjen, normalan ili Ono kao ljubav, koooliko je to davno bilo. Ili tako izgleda.
U međuvremenu, iskristalisao se utisak da niko (naročito ne mlađi od 40?, 30? godina) više ne gleda nacionalne televizije, naročito ne iščekujući da tamo pronađe kakav, na bilo koji način, relevantan, igrani sadržaj. Što je pretužno stanje u okolnostima u kojima svi, od 7 do 77 godina, svakodnevno širom sveta ginu da odgledaju što više od 600-ak serija koje su trenutno u produkciji i uglavnom dostupne, na neki način, na Internetu.
Stoga nije jasno na čije i kakve potrebe Jutro će promeniti sve treba da odgovori. Uredništvo i autori kažu da se ova serija “bavi jednom generacijom, ali srećom, ne na uzak i površan način. Tema je mnogo šira. To su drugarstvo i ljubav u opštem smislu, a pre svega nostalgija zbog mladosti koja se iskrada. Ovo su motivi koji se tiču svakog pojedinca, bez obzira na godine života. Svi znaju da prepoznaju drugarstvo i pozitivan “patos” vezan uz njega, kao i ljubav, a naročito nostalgiju, koja je sastavni deo ljudskog bića, već i zato što smo svi jednom bili deca…” Ko god je ovo pisao nije glup, lepo je ovo sročio i imao je prilično jasnu predstavu o tome šta želi da ostvari. Pretpostavljam da je isto ovo moglo da se napiše i u eksplikaciji za Grlom u jagode, koja je direktan pandan ovoj seriji i njena legitimna preteča. Ja lično ne mislim da je takvoj tematici trebalo dati zeleno svetlo (o čemu kasnije), ali, s druge strane, ona se može prihvatiti i poštovati kao nastavak te tradicije našeg televizijskog programa, unutar koga svaka generacija teži da napravi svoju TV refleksiju i “naglas” porazmisli o sopstvenom smislu i tome kuda (je) život vodi. Nalazim da je ovo, verovatno, i jedan od najvećih komplimenata koji ću ovoj seriji dati.
Nešto sam načuo o originalnim namerama autora glede dužine i broja epizoda, ali kako ne baratam informacijama iz prve ruke, ne mogu o tome. Ali očigledno je da je RTS, kao producent i distributer serije, ovom projektu iskusno zabio nož posred leđa odlukom da, prvo, producira (neverovatnih!) 40 epizoda u sezoni (nizu? cugu?), da trajanje epizode limitira na +/-25 minuta i da potom, totalno sumanuto, odluči da svake nedelje emituje po četiri epizode (od ponedeljka do četvrtka)!
Praviti pametan “mejnstrim” materijal, ili, barem, onaj koji u idealnom slučaju aspirira ka takvom gledalištu, do te mere nije lako u Srbiji, da je skoro nemoguće. Prvo, jer u Srbiji televiziju masovno gledaju budaletine čiji su intelektualni dometi zarobljeni u Zadruzi, a empatija vezana za sudbinu likova kao što je Darko Lazić. Iz tog razloga, televizije koje i inače nemaju para (ili još uvek ne prepoznaju zlatnu koku u kvalitetnom serijskom programu) neprekidno jure imaginarni poprečni presek gledalištva koji bi sve degene okupio na jednom mestu. I tome služi 90% igranog serijskog programa nacionalnih televizija. Plus reprize. Minus Bolji život, koji je ipak Poslednje Hristovo iskušenje u odnosu na sve posle.
Poenta svega prethodno rečenog jeste da za pametan, pa još “drugačiji” “mejnstrim” niko neće dati pare. A “mejnstrim” serija bez “mejnstrim” para ne može. I to se bolno vidi u skromnosti kojom je Jutro će promeniti sve realizovana. Uprkos tome što autori kažu da smo u seriji bili na 300 lokacija i da je kroz seriju prošlo 200 glumaca, to nije nešto što ćete primetiti. Ona je, naprosto, ishod produkcionog, a ne umetničkog plana realizacije. Takav odnos snaga često jeste kumovao nekim momentima u nekim serijama, ali nikada ih nije definisao u potpunosti. A to je velika i nepremostiva razlika, sa svetom i “zlatnim vremenima” jugoslovenske televizije.
Iako je prva epizoda trajala 40ak minuta, što bi i trebalo da bude trajanje epizode u slučaju ovakve serije, odlučeno je da sve ostale traju 25minuta i da se emituju, kao što rekoh četiri puta nedeljno. Ozbiljniji dramski sadržaji u svetu obično gravitiraju ka trajanju od 45 do 60 minuta. Dužine do pola sata mahom su ostavljene komičnim sadržajima i tek od skora (poslednjih dvadesetak godina) u kompromisno imenovanom žanru “dramedy-ja” imamo ozbiljnije sadržaje u nešto komičnijim, obično crno-humornim, interpretacijama. Jutro će promeniti sve nije sitkom, nije dramedy i pretenduje da bude ozbiljniji dramski sadržaj sa pretežno mlađim likovima. Nešto kao You’re The Worst, Cold Feet, Girls, Baskets, Insecure, Loudermilk …
Međutim, sve te serije (čak i kada su isporučene odjednom za bindžovanje) deluju kao da im je sadržaj odmeren i zaokružen po epizodi (iako se glavne priče nastavljaju) i preporučljiv za konzumaciju jednom nedeljno. Sa čak četiri epizode nedeljno, Jutro će promeniti sve pre deluje kao rijaliti program u kome su nam prošlonedeljna dešavanja iz života četiri junaka dajdžestovana u četiri epizode. Tome naročito doprinosi “provejavajući osećaj svih srpskih TV serija” da radnje ima premalo, da se odvija presporo i da ta vrsta nenamerne “dokumentarnosti” proizvodi utisak rijalitija, što s obzirom na navike gledališča deluje kao da je udovoljeno njihovim prohtevima. Prečesto tokom ove serije imamo utisak da u odnosu na odgledano u prethodnoj epizodi nastavljamo sa onim što se junacima desilo “sutradan”. Ako mene pitate, a verovatno i autori misle isto, Jutro će promeniti sve bi kreativno profitiralo da sve ono što je planirano za četiri epizode sažme u jednu četrdesetominutnu.
Kao autori ove serije potpisani su meni nepoznati momci, Goran Stanković i Vladimir Tagić, za koje imdb kaže da im je prethodno (zajedničko) iskustvo vezano za seriju Sumnjivo lice koju (nažalost?) nisam gledao. Zapravo, iz ekipe koja scenaristički potpisuje seriju (a na tom terenu se uglavnom ogleda identitet i integritet svetskih serija) ja prepoznajem samo Maju Pelević i Filipa Vujoševića, sa čijim sam radovima upoznat mahom na terenu pozorišnih produkcija. Ili sam studirao sa njima. Ono što je i meni i vama, pretpostavljam, daleko zanimljivije jeste “nova” garnitura mlađih glumaca koji, začudo, nisu loši! Mislim, većina njih iza sebe ima zavidnu količinu ostvarenja, ali moj je (i vaš?) problem što ništa od toga nisam gledao, pa mi deluju skroz sveže i novo. I dok Nikola Rakočević, koji ne impresionira naročito ovde, već ima određeni “star” potencijal, možemo da budemo srećni što se Isidora Simijonović uspešno iščupala iz kandži nesrećnog Klipa i čini se kao glumica voljna i sposobna da prihvati svaki izazov (naročito kada ga ima). Međutim, najveći deo mojih simpatija odlazi na Jovanu Stojiljković koja u svom osmehu krije žar i neposrednost koja pred kamerama čini da u scenama apsolutno nema konkurenciju. Konačno, pomenuo bih i poslednjeg člana posade, Andriju Kuzmanovića, koji je također na visini zadatka, ali je s obzirom na razvoj sudbine svog junaka na ivici da zaglibi u “klasičnu” sudbinu svih srpskih glumaca i junaka- a to su loza & zadriglost. Od ostatka ekipe, žao mi je što autori nisu efektivnije i smislenije insistirali na tome da lik Anite Mančić, ni u jednoj jedinoj sceni nerazdvojan od upaljene pljuge, bude neka vrsta “off”junakinje, konspirativne, srpske “cancer woman”, s obzirom na tako agresivan odnos prema pušenju i potencijalno “nejasan” posao kojim se bavi.
Možda je o tome o čemu je serija trebalo da prozborim na početku, ali to baš i nije njena najsvetlija tačka. Svako ko je preživeo barem jedan film Olega Novkovića zna da tema urbanog, Srbina-povratnika iz ralja “inostranstva” stara koliko i “noviji srpski film” i nešto što sa tobom povlači korpus mahom predvidljih tema: razočaranost, nepripadanje, smrt starih prijateljstava, smrt detinjstva, bivše ljubavi, koščate odnose sa roditeljima, i sve to uvijeno u neizbežni srpski miks jebačine i alkohola- nečega što i ova serija nije izbegla.
Iako bi Filipov iznenadni povratak iz Amerike, u koju je otišao kao perspektivni programer, trebalo da služi kao okosnica i ugao gledanja na ono što zatiče u Beogradu, to se vrlo brzo ispostavlja kao “Mekgafin” i kao nešto što je bilo samo zgodno da nas uključi u praćenje života četiri mlada junaka. Ništa u daljem razvoju “Filipove priče” više nije ekskluzivno vezano za njegov boravak u Americi, uključujući i njega samog, koga je boravak u toj nama bratskoj zemlji ostavio skoro istim. Filip radi i ponaša se kao trilioni njegovih TV vršnjaka koji nisu makli odavde.
U sličnoj repeticiji žive i njegova sestra Anđela, njena cimerka Saša i Filipov drug Ljuba. Iako su im zanimanja relativno unapređena u odnosu na ono što smo do sada zaticali, pa Saša menadžeriše kafić, a Ljuba radi u teretani, pa još kao trener, sve ostalo u njihovim životima, pa i ono vezano za taj posao trpi staru, crnotalasnu, jugoslovensku, srpsku matricu pasivno-agresivne sjebanosti, unutar koje su junaci zatvoreni u začarani krug onoga što ne mogu (kod drugih) i ne žele da promene (kod sebe) zbog čega se uvek vraćaju na isto mesto.
Tu leži i najozbiljnji problem ove serije- da li je ona žanrovska, pa i njeni junaci i sve što im se dešava zavisi ili se opire nalozima žanra, ili je doku-realistička slika “mlade Srbije”? Jer trenutno nije nijedno, ni drugo. Za žanr joj nedostaje razvijenijih i osobenijih priča, a za “srpsku sliku” malo više detalja, sofisticiranosti i mnogo manje opštih mesta koji nas spopadaju na svakom trenutku u vidu: očeva obolelih od raka, “tradicionalno skockanih” familija u malim gradovima i “večito sjebanih prijatelja iz detinjstva koji su ostali u rodnim gradovima”, večito ismevajućih predstava svih onih koji rade nešto drugačije (mame horoskop-vračare, moderne travarke Bella Vive, programeri) itd.
Jutro će promeniti sve ne uspeva da na nivou jedne epizode ukrsti dve tri priče u jednoj temi (ili bilo čemu drugom) i one mahom funkcionišu kao matematički odmereni dramski prostori unutar kojih su neki junaci prošli sito i rešeto, a drugi su za to vreme od svoje sobe stigli do klonje. U tom disbalansu, večito smo uskraćeni za nekakve autorske poente ili fokuse. Nema diskusije. Dani i jutra se nižu ispred nas, a mi smo zamoljeni da ne zevamo tokom gledanja.
Na kraju, osvrnuo bih se na tri, uslovno rečeno, specifična momenta.
Prvi je onaj koji se tiče muzike. Kako god se nadalje bude razvijala sudbina ove serije, ona će u istoriji našeg televizijskog programa ostati kao hrabar promoter aktuelne srpske (rok, indi) scene i neko ko se svojski potrudio da nas ubedi da je ta i takva muzika deo života tih i takvih ljudi, daleko više nego što stvarno jeste. Ali bi bilo lepo da je tako. Ponekad je teško poverovati da su neke pesme “baš ono” uz šta su naši junaci u mladosti ili na nekoj žurci odlepljivali, ali i tu “neiznijansiranost” u selekciji materijala bih pripisao limitirajućim produkcijskim mogućnostima.
Drugi i skoro apsurdan momenat ove serije (u kontekstu njegove totalne dramske nefunkcionalnosti) jeste njen prkosan i snažan anti-pandurski momenat koji se, rekao bih, odvija naočigled i uz nesebičnu pomoć institucija “organa reda”. Apsolutno svi “kontakti” sa policijom ove prikazuju kao nazadne, kompromitovane i kriminalizovane strukture. Policajci koji su došli da “ugase žurku” ostaju da se druže sa ukućanima, drugi policajci valjaju gudru na ulici, treći puštaju vozače bez dozvole, četvrti ne umeju s kompjuterima, prijatelji koji su postali murkani duvaju i nemaju ništa protiv vožnje u alkoholisanom stanju, oni na višim pozicijama sređuju prijateljima da im sinovi izađu iz zatvora… U nekom sadržajem bogatijem serijalu, možda i ne bi primetili ove, naizgled nebitne, detalje, ali u seriji koja već kuburi sa radnjom, momenti poput ovih bukvalno bodu oči. Moji komplimenti zbog ovako hrabrih i ispravnih stavova.
Na kraju, morali bi da popričamo i o seksu. Tom zločestom gralu svakog srpskog ostvarenja koji ovde ima finih inovativnih momenata. Recimo, mislim da smo po prvi put videli muškog junaka da masturbira, još od Lepote poroka nismo imali ozbiljnu trojku, a naročito “lezbijske” aktivnosti. Na stranu nesrazmerno vatrene scene seksa koje su nebo u odnosu na zemlju “Očeš omlet?”/”Prošetaj kera”/”Mama, oćeš da mi pozajmiš trista evra?”-scena koje čine ostatak dešavanja u seriji. Međutim, kad smo došli do Filipovog druga, Marka, koji živi u podrumu svoje kuće, i koji je izgleda gej, ne samo da nismo videli vatreni seks, nego nam ni njegova “simpatija” nije prikazana. A i o njoj su Filip i Marko dosta dvosmisleno razgovarali. Što baš nije fer, a nije ni ravnopravno.
Mislim da bi Jutro će promeniti sve više profitiralo da je smanjilo sopstvenu želju za udovoljavanjem širokom televizijskog gledalištu (i možda pristalo na neki manje atraktivan termin i tretman), a da se i stilski i tematski radikalnije fokusiralo na jedan segment generacije kojom se bavi. Mišljenja sam da radikalnije forme (naročito u pogledu svoje produkcijske nezahtevnosti) pre mogu da privuku pažnju i preokrenu stvar, što je nešto što Jutro… misli da radi ili bi volelo da postigne. U isto vreme, veća okrenutost žanru nasuprot srpskom realizmu instantno bi delovala svežije i inovativnije. Drugim rečima, nešto kao Vojna akademija. Samo s mozgom.
Dok nam ne svane, probajte. Nije zarazno.
*Prikaz je baziran na odgledanih 16 epizoda.
Lajkuj:
Tagovi:
Komentari:
Ostavite komentar:Cancel reply
Slični članci:
- Apollon originals: Gledali smo filmove sa srpskog Netflixa da vi ne biste morali
Apollon originals: Gledali smo filmove sa srpskog Netflixa da vi ne biste morali
Apolon originals su filmovi upitnog kvaliteta, upitne kompetencije, upitnih vrednosti, upitne finansijske konstrukcije i upitnog svega povodom čega se razumno biće može zapitati, ali ne smemo dopustiti razumu da nas otrgne od užitka.
- Tradicija i retradicionalizacija naših (filmskih) prostora
Tradicija i retradicionalizacija naših (filmskih) prostora
Prikaz filmova „Živi i zdravi“ i „Radnička klasa ide u pakao“ koje smo gledali na festivalu u Herceg Novom.
- “Black Box”: Šta se krije iza svega?
“Black Box”: Šta se krije iza svega?
Uzbudljivi triler je pravi mali biser iz Francuske!
- Lazarev put (2024.) – Bosiljčić je slobodni umetnik u kutiji
Lazarev put (2024.) – Bosiljčić je slobodni umetnik u kutiji
Ovaj film se najpre može okarakterisati kao instrumentalizacija filma u svrhe slanja poruke.
- Volja sinovljeva (2024) — Ko se sablje lati, od sablje će i pasti
Volja sinovljeva (2024) — Ko se sablje lati, od sablje će i pasti
Možda nismo dobili film kakvom smo se nadali, ali je ovo svakako ostvarenje koji se može dovesti u vezu sa onima zbog koji smo zavoleli filmove i bioskop.
Kao prvo, smatram da autor ovog teksta nema predstavu o zivotu mladih, a posto se radi o Srbiji pod mladima podrazumevamo i ekipu koja je blizu tridesetih godina ili je vec usla u cetvrtu deceniju. To sto serija nije fokusirana na jedan segment generacije kojom se bavi je pozitivna stvar, jer se radi o potpuno razlicitim zivotnim pricama, kao sto je slucaj i u realnom zivotu gde svako ima drugaciju pozadinu a ono sto je zajednicko su ti neki problemi kroz koje prolazimo. “Alkohol i jebacine”… pa zar to nije motiv koji se prozima kroz sve najpopularnije serijale danasnjice bilo da se radi o filmu ili seriji, a svakako odradjeno i prikazano na mnogo bolji i realniji nacin nego u gorepomenutim serijama “Selo gori…”, i sl. gde je taj neki perverzan humor koji se plasira, stvar koja moze biti smesna samo starijoj populaciji kojima su mozgovi svakako isprani politikom i desavanjima u zemlji. To sto epizoda traje 25 minuta je jedna od negativnih stvari, saglasna sam, ali to opet ne znaci da bi cetiri epizode trebalo smestiti u jednu. Sadrzaj jedne epizode je sasvim dovoljan da bi se mogao razvuci na trajanje od 40-50 minuta. Sto se tice lokacija i toga sto kazu da je kroz seriju proslo 200 glumaca je ono, sto se za razliku od utiska autora ovog teksta, primecuje, iz razloga sto svaki glumac odgovara u potpunosti ulozi koju tumaci sto ostavlja utisak na gledaoce (u smisli da mozemo reci: “E ja poznajem bas ovakog lika”, sto je opet pokazatelj dobrog izbora glumaca za tumacenje odredjene uloge). Takodje se mogu primetiti i razlicite lokacije koje su pomenute, jer se bas na takvim mestima i krecu mladi… a sto se tice muzike, nije ni u Srbiji sve tako sivo i ne gledaju svi Zadrugu i zivotna zelja im je da im slika izadje na beogradnocu.com , mogu se i dalje pronaci ljudi koji slusaju dobru muziku i koji bi izbor muzike iz serije pohvalili.
Brateeee… hahaha… po ovoj recenziji breaking bad je pandan našem boljem životu! Ne znam kako se tvoj život razvijao i u kakvom okruženju, ali svakako si omanuo. Kod ovakvih stvari ne važi ono “svako ima pravo na svoju mišljenje”! Promeni profesiju… nije sve tako crno. Razmisli, prespavaj… jutro će promeniti sve! Držim ti fige! :)
Ja imam 43 godine i mogu reći da se mnogi iz moje generacije pronalaze u likovima, serija je odlična, ne sećam se kada sam poslednji put gledao bilo šta na nacionalnim tv kanalima.
За почетак да кажем да се готово у потпуности слажем са аутором овог текста иако ми смета његов став и називање људи који не деле његов укус будалетинама. То што је Слободан растао у ово време, у специфичном културном и материјалном окружењу па (слично мени) има склоности ка одређеним садржајима не значи да суви геније. Питала бих га шта би гледао да је металостругар, пензионер од 65 година из Нове Вароши који нема интернет. Људи се лепе за садржај који има значење и оставља утисак, па коме је шта доступно.
Става сам да иако је нешто модерно, другачије, лепо упаковано, по неким модерним стандардима (као што је ова серија) исто тако може бити испразна, глупа, шаблонска, претенциозна, вулгарна и проста ствар као што је и Село гори. Ми смо кул, као са рекламе за кокаколу, модерни смо, лепи и лепо обучени, депресивни смо, нико нас не разуме, вучемо се, систем нас поткопава иначе би били врх, секс стално, свуда, са сваким и алкохол стално и свуда. Бежи се од стварности. Смета ми што у серији има свакакве салате и обиље прелива али нема главног јела. Од почетка се могло претпоставити да ће главна јунакиња скренути тим путем. Шаблон, Њујорк вонаби инди шаблон. Београд је само као нека постсовјетска кулиса.
И све стоји за формат, карактере, спору радњу, музику. Потпуно се слажем.
Свиђа ми се визуелно серија. Доста ми се свиђа избор глумаца и њихова глума. Никола Ракочевић је увек карактер који има душу, Јована Стојиљковић има лице паметне и осећајне жене. Музика је занимљива. Добар покушај за нешто другачије али мора пуно боље и садржајније.
Odlično Fridome, jasno je da se od otpadaka od reklama za VIP mobilnu mrežu ne može napraviti serija.
Mišljenje je kao dupe, svako ga ima.
Koliko god bila vizuelno dopadljiva i našminkana, ono što mi apsolutno smeta, pored karikaturalnog i neduhovitog predstavljanja segmenata drustvene realnosti i sporednih likova svedenih na tipske junake, jeste scenario koji ni jednom od likova nije podario osobine mislećeg intelektualca koji ima stavove o drustveno-političkim prilikama današnjice. Oni su apolitični, nemušti i nezreli, svedeni na svoje intimne, mahom emotivne male borbe koje se odigravaju u vakuumu od koje se realnost odbija i na koju su imuni. Radnju serije bismo mogli smestiti u Češku, Poljsku, pa čak i Italiju jer ni Srbije ovde nema mnogo. Beograd izgleda kao hipsterski grad u kojem se slusa dobra muzika i u kojem bi pozeleo da zivis.
To upućuje na zaključak da su tvorcii imali na umu da stvore estetizovanu priču o današnjici
i kako bi ona, prema njima, trebalo da izgleda. Sve ostalo moralo je da bude žrtvovano ne bi li se uklopilo u matricu. Šteta.
Morali bi ili morali bismo?!
Hoće nekad nešto da se desi? – Avaks
Apropo muzike u seriji i stila karaktera – tacno je da to nije mainstream u Beogradu ali je takodje tacno da je ta subkultura prisutna u Beogradu. Postoji jedna grupa ljudi koja slusa indie muziku i ide na alternativna mesta i realno, ti ljudi zive u nekom svom mehuru. E ova serija se fokusira na te ljudi i to je Ok. To sto nije mainstream ne znaci da ne treba da bude predstavljena.
Problem jeste nedostatak neke glavne radnje, ideje, sadrzaja. I problem jeste trajanje epizode od 20-25 minuta.
Ali na mene je serija ostavila pozitivan utisak. I glumci su sjajni.
Najpre, iskreno me je obradovalo što sam naišla na normalnu recenziju na srpskom jeziku – po dužini, jeziku, znanju i jasno izraženom stavu – prosto je osvežvajauće što se koristi srpski jezik i njegove fraze a ne “prokleto”, “jebeno” i još je više osvežavajuće što autor teksta zna o materiji kojoj piše.
Osim toga, problem serije doživljavam na potupno drugačiji način. Filipa apsolutno ne osećam kao izgbljenog lika kako teži da ga predstavi srpsko medijsko nebo (uključujući i autora ovog teksta) niti kao nastavak likova Sutra ujutru ili Hadersfilda. Njegov povratak ne vidim kao pokretača radnje i smatram da je to dobra stvar. Nažalost, svima nam je neki ortak ili ortakinja bio pa se vratio, ni svetovi nisu stali zbog toga i ni eksplozije se nisu desile, već upravo kao u Jutru – život je nastavio da teče. Filip je momak koji je u trenutku svojih životnih promena i uspešno je napisan kao osoba koja nije upala u autodestrukciju već je u rascepu. Lično, nijednom nisam imala utisak da će zglajznuti i zastraniti i propasti, već da će nastvaiti dalje i naći svoj novi put, jer silikonska daljina nije ono što želi, iako je milsio da jeste. Ljudi na to pre svega imaju pravo, a mladi ljudi u Srbiji to i rade i neobično me raduje što se prostora dalo i takvim ljudima naše generacije – neki preživljavaju, neki su izgubljeni, neki se traže, a neki napreduju i idu dalje. Samo, tužno je što se po pravilu u našim medijima Filipov napredak posmatra kao fejl. I ne mislim da je to greška serije, već tumača.
Da posvedočim o muzici u seriji – ljudi kod nas sa +-30 godina pojačavaju seriju kada krene muzika – veliki deo te generacije mladost je proveo po kućnim žurkama, gde se da, slušala upravo ova muzika – od Čarobnog jutra do Kapetana Esida.
Dve nejveće vrednosti ove seriji su prema mišljenju mog okruženja (koje nije ni malo ni glupo) – sjajna gluma i autentičnost mlade četvorke i da, pre svega opet maestranog Nikole Rakočevića za koga (Fiću) svi do jednog imamo utisak da ga poznajemo i druga vrednost je svakako toplina i ljubav u odnosima tih ljudi koja nam je vrlo bliska i poznata i toliko dugo ignorisana od strane domaćih autora.
Ajde, želim vam da polemika zaživi i da i čitaoci imaju sluha za stav autora i autor za stavove čitaoca.
P.S. Produkcijski i tv propusti su deo ove zemlje i najiskrenije smtram sporedna stvar ove serije koja nije mogla sama da preokrene stvari, ali jeste napravila pomak.
@Jelena Iskreno smatram da je tužno što je jedna kulturna i fina osoba, kako vi delujete iz komentara koji ste ostavili, bolno i teško suočavanje glavne junakinje sa ozbiljnim problemom identiteta, doživela kao “skretanje puta”. Nije li iskrenost prema sebi a onda i drugima vraćanje na pravi put, a pristajanje da moramo biti nešto što nas ne čini srećnima (devojka pa žena osobi koja nas ne čini srećnima), zapravo skretanje sa puta?
@Iv A možda samo tema serije ne uključuje političke stavove i društvenu akngažovanost likova već bavljenje sobom i intimnom problemima, koji takođe postoje i koji, ipak, nisu u direktnoj vezi sa ovim o čemu ti pričaš. Društvena realnost je predstavljena, samo junaci ne idu na proteste.
“. Filip radi i ponaša se kao trilioni njegovih TV vršnjaka koji nisu makli odavde.” Lično poznajem dvojicu pankera koji su dobili green card na lutriji i nakon par godina života u Americi vratili se i nastavili da žive kao da ih ni za jotu nije promenila bratska Amerika, Za njih je to bio jedan veliki Futog. Koga Amerika promeni taj verovatno i ostane tamo. Što se tiče scena sa pandurima i meni je to bolo oči ali više na način predstavljanja pandura sa ljudskim likom do te mere da sam gotovo pao u iskušenje da tripujem da je seriju producirao MUP. Ostalo potpisujem.
Ja sam urednik serije o kojoj se razvila polemika i autor citiranog teksta sa pocetka kritike… Slobodane, hvala Vam sto konstatujete da “nisam glupa” i sto ste posvetili paznju seriji u vreme kada tv kritika gotovo vise i ne pistoji. To je bio deo moje najave za seriju, na osnovu “uzorka” od 39 (koliko ih ima ukupno), a ne 16 prikazanih epizoda…
Odlazim sa pozicije urednika u Dramskom i serijskom programu, u status slobodnog umetnika (dramaturg i scenarista), ponosna na svoj poslednji urednicki rad – seriju “Jutro ce promeniti sve”, prvo zbog umetnickog dometa serije, kao i zbog izuzetne saradnje sa Izvršnom produkcijom i sa autorima, mladim i talentovanim rediteljima i scenaristima… Svaka kritika je dobro dosla, pre svega zbog njih koji ce nastaviti svoj stvaralacki rad… Sto se tice serija RTS-a, veoma su raznolike, u svakom smislu… Licno, kao odlazeci urednik u KUP-u, zelim gledaocima da uzivaju u onome sto vole da gledaju i da kritikuju ono sto ne cene… To je njihovo pravo, i to je njihova i moja televizija…
(Neskromno podsecam na seriju “Ulica lipa”, koja ima mnogo fanova, ciji sam pisac scenarija, a rezirao je Miroslav Lekic, dok su posveceno uloge tumacili najveci glumci naseg glumista! To je ujedno poslednja serija RTS-a koja je snimana u sopstvenoj produkciji, prva dva ciklusa, dok je 3. vec morao u izvršnu produkciju, sto je sada trend… Serija je dostupna na jutjub zvanicnom kanalu RTS.) Pozdrav i hvala, svim saradnicima, gledaocima i kriticarima nasih dela… Mirjana Lazic
Kakav bullshit od recenzije! Skoro nismo gledali ništa simpatičnije na našoj sceni.
Seljacima Selo gori, hipsterima Jutro. RTS za sve!
Kakav, uz duzno postovanje poznavaocima, svakako kenjatorski tekst, neverica koliko bespotrebnog hejta staje u ovakav tekstic ..Odlicna je serija, odlicna gluma, svaka cast i bravo. Uzivamo gledajuci.
@Milica Slažem se da društveni kontekst posredno provejava serijom. Međutim, ono o čemu govorim i smatram da nedostaje ne odnosi se samo na politicki trenutak ove naše hard core Srbije, već pre i iznad svega na elementarnu političku osvešćenost i određenu ideološku orijentaciju zarad ostvarivanja zaokruženog lika npr. jednog budućeg prof. Filozofskog fakulteta mimo deklamovanja lekcije. Andjela je simpaticna, ali banalna i obična, u njoj nema ili bar do sada nije bilo ničeg intelektualnog. Za Filipa i Sašu priča o Siriji izaziva nepodnošljivu dosadu, makar bila i plod hvalisavog novinara koji pretenduje da je nezavisan. Oni povremeno izgovaraju “haiku mudrosti” ali sve je to “na liniji.”
Moji stavovi su benevolentno nepristajanje na antiintelekualizam tamo gde je on ne samo potreban, već nuzan za razumevanje vremena u kojem zivimo, nezavisno od pitanja sa kojima se suocavamo na intimnom nivou.
Ljudi, ovo je serija, ne vaše životno pitanje. Ako vam se svidi uživajte u gledanju, ako ne jednostavno ne gledajte sadržaj koji vam se ne sviđa :-) Svi mnogo vole da seru po nečemu bez potrebe, svima je mnogo važno njihovo mišljenje. Opustite se malo
@Aša (i ostali)
NE mogu da odolim, a da ne iskoristim Ašin komentar za kreiranje mini-paradoksa. dakle:
Ljudi, ovo je prikaz, ne vaše životno pitanje. Ako vam se svidi uživajte u čitanju, ako ne jednostavno ne čitajte sadržaj koji vam se ne sviđa :-) Svi mnogo vole da seru po nečemu bez potrebe, svima je mnogo važno njihovo mišljenje. Opustite se malo
@Milica Да ставимо у други план шта за кога има значење “скретање са пута” јер постоји могућност да се тешко око тога сложимо, мој коментар се пре свега односио на предвидивост радње, мада то не значи да нас аутори морају под обавезно изненађивати. Али ми смета што препознајем шаблон и то страни шаблон. Чини ми се да серија није одраз реалног живота или је можда реалност за један јако мали круг људи као што неко помену горе.
Опет што се тиче приказивања проблема идентитета, потрази за смислом, уклапањем и депресији, честитам им на искрености и то ме је и привукло серији на првом месту.
Tako je bre. Opušteno :-)
Slazem se da je serija imala veliki potencijal, ali da taj potencijal nije iskoriscen do kraja. Upravo duzina epizode je problem. Epizoda od 20-25 minuta mora biti nabijena desavanjima, kako bi takav format imao smisla i nema tu mesta za spore kadrove poput izlaska sunca, pogleda sa terase, … Poneke epizode su na racun takvih umetnickih kadrova ostale potpuno isprazne i nedorecene. Sto se tice glume, jedino se ne slazem sto se tice Jovane Stojiljkovic koja je meni najmanje prirasla srcu i nisam je skroz dozivela kao lika. Svima je njen osmeh ogledalo dobre glume, a to jednostavno nema veze jedno s drugim. Filipov lik bi se mogao bolje razraditi jer je Nikola Rakocevic zaista odlican, ali je, cini mi se, dobio najmanje vremena u seriji, iako je na pocetku izgledalo da ce ga on imati najvise. Nadam se da ce uskoro nauciti kako se pravi CV i trazi posao, jer pocinje da iritira cinjenica da neko toliko pametan ne moze da se doseti tako proste stvari, pogotovo u Beogradu, gde postoji mnostvo mogucnosti. Znam ja sta su oni hteli time da prikazu, ali toliko insistiranje na njegovoj izgubljenosti u toliko epizoda jednostavno postaje dosadno. Sto se tice Sase i Ljube, sasvim su solidni. Filipovi i Andjelini roditelji su mi sjajni i obozavam kratke scene u kojima se oni pojavljuju. Sve u svemu, steta sto serija nije ispala onakva kakvom se cinila nakon odgledane prve epizode. Mozda, ako dodje do druge sezone, uspe da popravi utisak.
Obzirom da na ovom portalu uglavnom nema komentara, sama cinjenica da se razvila ozbiljna polemika znaci da je Jutro promenilo – mozda ne sve, ali ponesto svakako. Pozdrav, Sandra
”Empatija vezana za sudbinu likova kao što je Darko Lazić”- ne pratim ni Zadrugu ni Grand, ali kako te nije sramota da o nekom čoveku ovako nešto napišeš? Serija je odlična, a besmisleniju i dosadniju ”recenziju” punu bezrazložnih uvreda odavno nisam pročitala.
Muški junak koji masturbira je već postojao u “Dečko koji obećava”
“Ajde malo da kenjam i nadjem nesto negativno. Usput cu da se pokenjam po svemu i svacemu.”
Nije lako biti ok kriticar. Recenzija ne mora nuzno da bude kritika. Realno, kad se covjek potrudi, moze u svemu naci nesto negativno. Moje misljenje je da je serija potpuno realna slika nas, koji ulazimo u 30te godine. U nekim segmentima pokazuje generalnu sliku ljudi u ranim 30tim, a u mnogim segmentima i takve ljude bas na nasim prostorima.
Sto se muzike tice, mislim da se dosta ljudi pronalazi i potpuno je realna slika njihovih nocnih izlazaka i zabave uopste. To sto mnogi ovdje navode kao problem: nepostojanje konkretne radnje…mislim da serija i nije onda za vas, jer upravo to odsustvo konkretne radnje i jeste radnja serije. Vjeruj, tako se trenutno osjecamo vecinom svi mi iz te generacije. To tumaranje kroz tridesete godine, sa ciljem, ali bez jasnog plana- to je dovoljmo jaka tema za jednu seriju.
@milica lazić
čestitam na trudu koji je ova serija svakako zahtevala.
mislim da su likovi realni, mladi- srednjih godina, kojima jeste teško da se snađu u post-socijalističkom vremenu.
doista postoje ljudi ( u mup-u) koji ne bi da osavremwne svoj rad ” kako mira, stanka i cana” ne bi ostale bez posla” i koji na računar gledaju kao na pisaću mašinu.
žao mi je što epizode nisu duže, a prijatno sam iznenađena odličnom glumom. raste grupa novih, zanimljivih mladih glumaca
@mirjana lazić, izvinite za pogrešno navedeno vaše ime
pozdrav, vesna
Serija je fenomenalna. Uzivamo zena i ja gledajuci svaku epizodu. Ako se desi da neku preskocimo obavezno gledamo reprizu. Svako u ovoj seriji ili pronalazi sebe ili gleda sta je mogao da uradi ili sta moze da uradi. Scenario sjajan. Nadam se da ce snimiti jos 80 epizoda. Top 4 glumca. Ali mozda E. Koli je najjaca fora ipak… uzivajte ljudi gledajuci do sada nevidjeno na RTSu.
ako postoji oblast života koja je u još većem blatu od televizije, onda je to naša filmska i tv “kritika”.
Ima muške masturbacije u Ženama sa Dedinja. Super je recenzija
Serija je vrh, obozavamo je!
Imam 40 godina I sve ovo sto se desava u njoj pretabali smo pre 10-ak, tek malo posle toga smo sazreli I pronasli svoj put. Krize identiteta, razne dileme, eksperimentisanja, sve prikazano tako pitko, zivotno. Puno sponatanog humora, glumci odlicni svi! Muzika prava, sve ono sto smo slusali po klubovima, zurkama, exit-u. uzivamo gledajuci, bukvalno gutamo epizode!
Iskreno, kritiku nisam procitala ni do sredine, cim sam uvidela da pljuvacina nema nameru da prestane. Frustriranost I hejt izbija iz svakog medjureda, kome jos treba u zivotu da ovo procita do kraja :)
Ovo uopste nije tako negativna kritika, niti “pljuvacina”, zapravo ima i pohvala. Pre deluje da pojedini, rekao bih isfrustrirani, citaoci ovog teksta u njoj vide samo lose delove. Reci za ovu seriju da je strava znaci da ste, nazalost, mnogo toga dobrog u zivotu propustili, a da je sranje (sto u tekstu nije receno) znaci da niste gledali gore spomenute, znate vec koje, nase serije. S ovom serijom, ovakvom kritikom na nju i reakcijom na kritiku, ima nade za jos bolje nase serije.
Gledam seriju, što znači da mi se dopada dovoljno da joj posvetim vreme (makar to bilo 20ak minuta), ali sam do recenzije došla upravo tražeći neku ozbiljniju recenziju/kritiku, koja ukazuje i na propuste serije, umesto da je samo hvali. Danas je problem što se (negativna) kritika osporava, jer treba gledati sve kroz ružičaste naočare (ne mislim na Pink). Ako vidiš nešto negativno, onda se to smatra problemom. Tvojim problemom. Kritike, uviđanje onoga što je loše ili onoga što može biti bolje su upravo ono što stvari i svet vodi napred. Što se serije tiče, volela bih da mi neko ko obožava seriju kaže šta je to dramaturški odlično urađeno. Da li su dijalozi brilijantni? Da li su likovi konzistentni ili su njihovi postupci nehotični, nastali po potrebi scenariste/a da ispune scenu po hiru, a ne po nečemu što deluje motivisano likom i njegovim karakterom? I žao mi je što ljudima kojima se kritika zasniva na “super”, kojima je dovoljno da se nađu (a mnogi se izgleda nalaze u “beznađu”) u likovima, pa da im se serija dopadne, deluje kao napad na njihovo mišljenje/ličnost kad neki (obično oni koji umetničkom delu pristupaju sa kritičkom distancom) daju nisku ocenu nečemu što je njima odlično. O ukusima ne vredi raspravljati. Ali bilo bi lepo da neko od onih koji seriju vole da argumente koji su konkretniji od “meni je super” i “dobra je muzika”. A što se muzike tice, nije pitanje da li ima onih koji slušaju tu muziku, već da li likovi deluju kao oni koji to slušaju. Da li Anđela deluje kroz svoje postupke kao super pametna osoba, koja je napisala izvanredan doktorat? Da li se Filipova pamet vidi u seriji? Zašto ženska koja izgleda kao Saša ne bira (mnogo) sa kojim će muškarcem završiti ili svršiti, ako to uopšte može (ne u krevetu) u toaletu? Imam ja još pitanja, ali ne verujem da bi neko bi raspoložen da da (adekvatne) odgovore.
@Sanja Evo ja cu da probam da ti odgovorim, iako se ne moze reci da “obozavam” seriju ali da – svidja mi se.
Da li su dijalozi brilijantni?
– Sta to znaci briljantni? Ne znam da li su “briljantni” ali su prirodni. A to mnogo znaci. I nije tipicno za domace serije.
Da li su likovi konzistentni ili su njihovi postupci nehotični, nastali po potrebi scenariste/a da ispune scenu po hiru, a ne po nečemu što deluje motivisano likom i njegovim karakterom?
– Ovo je veoma kompleksno pitanje, ali i podlozno diskusiji. S obzirom da niko od nas nije ovce cuvao s tim likovima, ostaje nam samo da ih upoznajemo (i spoznajemo njihov karatker) upravo kroz njihove postupke. Ja nisam primetio do sada nista sto bi bilo neko drasticno odsupanje ili nesto sto bi se moglo smatrati potpuno neprirodnim. Moguce da trenutno ne mogu necega da se setim iz 32. epizode ali nije bilo nicega sto je toliko bolo oci da bih zapamtio.
Da li Anđela deluje kroz svoje postupke kao super pametna osoba, koja je napisala izvanredan doktorat?
– Brkas babe i zabe. A svakako ne deluje kao glupa osoba. Sigurno i ti poznajes nekoga ko je ceo zivot ucio, radio, posvetio karijeri i… ostao neizivljen. A onda u trenutku date slobode podivljao.
Da li se Filipova pamet vidi u seriji?
– Hoces o programerskom/matematickom umu? Vidi se “pamet” – kako kida seminarske. A u privatnom zivotu – pa ne znam sta da ti kazem… Evo ja sam softver inzenjer koji vec nekoliko godina ne zivi u Srbiji. I sumnjam da je iko ko me ne poznaje jako jako dobro video moju “pamet” (ovo deluje kao banalizacija pojma “pamet”) u mom privatnom zivotu dok sam ziveo u Srbiji. A imao sam jako dobar posao, i mogao se smatrati uspesnim.
Zašto ženska koja izgleda kao Saša ne bira (mnogo) sa kojim će muškarcem završiti ili svršiti, ako to uopšte može (ne u krevetu) u toaletu?
– Zasto da ne? Poznajem nekoliko takvih riba i sve su fenomenalni likovi. Motiv im je zabava, eksperimentisanje, ili neka nesigurnost i kompleksi (uprkos jako dobrom izgledu).
слажем се да је тужно да имамо оваку жучну расправу у вези обичне серије, али пошто су нам “сурогати” живота констатно поларизовани за очекивати је овакав дијалог. заиста су дијалози у серији ужасно празни, прозаични, неко каже треба да осликавају свакодневни живот. можда, али онда губимо ноту умјетности у овој серији. онда то више изгледа као још један реалити програм. не могу ни да ухватим нит неког смисленог сценарија, све је саткано од неких тренутачних, неповезаних слика из животне свакодневице. можда модерне генерације очекују такав тип играног тв програма, али онда ова серија представља само још једну испразну разбибригу на малим екранима. можда ми критичари очекујемо превише од оваквог пројекта. у том случају извињавам се аудиторијуму на овим моји опаскама.
@Jabucilo Hvala na odgovorima. Sve mi ima smisla. Briljantni jeste prejaka rec, ali posto sam ja obozavam umetnost stvaranja dijaloga nekad su mi bili neprirodni. Ne kazem da je bilo cesto, ali bi volela da mi nije tako zvucalo nikada. Filipovu ‘pamet’ sam jasno videla u epizodi u kojoj prezentuje masinu (u koju zapravo ne veruje), ali svakako se slazem da postoje razne vrste inteligencija, ali recimo da sam htela neku ‘opstu’ tipa ‘snalazenje u trenutnim okolnostima’. Andjela je meni delovala ‘glupavo’ sto se stalno nesto necka i uvek pocne sa ‘pa ne znam’, a ubrzo stigne do ‘da’. Neki postupci su mi previse nepromisljeni. Ali svakako zanemarujem uticaj alkohola i kod nje i kod Sase. A sto se tice ponasanja Sase, mozda izgled i nije bitna stavka i sve sto si naveo kao razloge smatram potpuno validnim. Kad Samanta u Seks i gradu hoce seks, nema nikakvog pitanja ‘a zasto’. Mislim da ovde samo nije pokazano sta to Sasu navodi na to. A mozda je samo dosta toga ostavljeno da gledalac sam dopuni/vidi i mozda se bas zato mnogi u likovima mogu videti/naci. Hvala jos jednom na tvom uglu i na tome sto me je komentar naveo da uvidim moju usmerenost na ono sto mi se ucinilo da je moglo bolje. Kao da mi je zao sto nije receno vise…
Kakav bi bio prikaz sada, posle kraja i svega odgledanog, pošto je tekst ipak pisan u toku prve trećine serije? Ima li nekih promena i novih zaključaka?
Критика је само претенциозна и то је све. Али ово што поједини коментатори сецирају дијалоге (који су управо онакви какви треба да буду) и траже смисао у ћорсокацима (какве везе има Анђелин докторат с њеним поступцима у личном животу, бркају се ствари) је тотално глупо. Серија је добра и има много позитивних страна, од глуме, музике, саме приче о тражењу пута, суптилне критике, атмосфере, урбане естетике. Наравно да може боље, другачије, као и све. Али је добра и освежавајућа,