Apollon originals: Gledali smo filmove sa srpskog Netflixa da vi ne biste morali

Jedan od prvih pokazatelja da su strimeri pobedili u borbi za gledaoce, bila je i parola “Netflix & chill”, koja u slengu milenijalne i generacije zed može da znači jednu od dve stvari: ili pozivaš na bleju, ili na dejt. Međutim, koliko bi bio tužan taj dejt da vas draga osoba pozove na “Apolon & zez”?

Nekada su u Sjedinjenim državama, drive-in bioskopi predstavljali centar druženja za mlade, sada, više od pola veka kasnije, trend se usmerio ka enterijerima. Družimo se po (tuđim) stanovima i kućama, kokanjem kokica gulimo ringle starog šporeta, izbor pića ograničen je jedino budžetom, a premijere filmova dočekujemo na monitorima, displejima i televizorima, umesto na sivom platnu.

Kada je Netfliks odneo takvu prevagu u borbi za pažnju gledalaca, počeo je i sa proizvodnjom ekskluzivnog sadržaja koji je ubrzo nametao i small talk teme za ćaskanje u svim socijalnim prilikama. Pošto Božija zapovest nalaže da ne želiš ono što je tuđe, svi megalomanski studiji su naravno odmah poželeli da prekopiraju taj model, pa tome nisu ostali imuni ni domaći megalomani. Govorimo, naravno, o Željku Mitroviću i “njegovoj” platformi Apolon. Njegovoj je pod navodnicima jer gde god i MTS trese šerpu iznad ringle, kokice, kao i računi za struju, su pomalo i naši.

Mnogo toga je začudno u vezi s ovim servisom, koji umnogome podseća na online produžetak Pinkovih kablovskih kanala, sa sličnom ponudom filmova i serija koja nije za potcenjivanje. Međutim, ono zbog čega Apolon zavređuje pažnju je upravo po proizvodnji originalnog sadržaja koji je ekskluzivan za korisnike te platforme, što čine poslednje tri godine.

Verujem da ne grešim ako bih rekao da vas niko nije pozvao na “Apolon & zez”, i za to postoji razlog. Tačnije, mnogo razloga. Od ideoloških, političkih i principijelnih (čitaj: ne dajem novac Mitroviću), do estetskih (čitaj: ne podržavam đubre). Međutim, ko je jednom gledao Apolon film u društvu, može da posvedoči da se radi o jedinstvenom bondingu koje se pamti. Jeste, Apolon originals su filmovi upitnog kvaliteta, upitne kompetencije, upitnih vrednosti, upitne finansijske konstrukcije i upitnog svega povodom čega se razumno biće može zapitati, ali ne smemo dopustiti razumu da nas otrgne od užitka. Neka vam Dionis bude drug prilikom gledanja Apolona, jer ako je platforma postigla jednu stvar, to je da napokon imamo destilat transfera blama na jednom mestu, uz par skrivenih dragulja koji se provuku između redova.

Zbog toga vam donosimo opšti presek stanja. Koji transferi blama su ipak prezupčili u zabavno iskustvo, a šta su skriveni dragulji ove omražene platforme?

Ironija, bolest najmilija

Ili drugim rečima, (diss)honorable mentions. U ovom delu spiska bavićemo se preporukama koje to nisu, tj. filmovima koji zavređuju da se o njima priča iz pogrešnih ili atipičnih raloga. Bilo da se radi o “so-bad-its-good” filmovima potkovice koji su toliko prezupčili u loše da je to jedan kvalitet po sebi, ili filmovima koji su naprosto začudni ili bizarni zbog nekih detalja — ovo je taj deo spiska. Zašto su filmovi potkovice na vrhu? Jer je za “Apolon & zez” ipak bitan momenat dobrog druženja i zezanje.

Film koji predstavlja pravo zezanje je svakako Zaštita pre svega, reditelja Pavla Vučkovića, kojeg znamo po filmu Panama (2015.), što je već začudno samo na tom nivou. Reditelj koji je premijeru svog prvog filma imao u Kanu, sada nam predstavlja nešto što je najbliže estetici spoof seks komedije. Ovo je jedan vrlo subjektivni utisak, ali na mnogo načina dizajn enterijera, kostimografija i ostali delovi mizanscena neodoljivo podsećaju na Mi nismo anđeli 2 (2005.), koji je takođe producirao Željko Mitrović pre skoro dvadeset godina. Ova začudna sličnost filmova, dva potpuno različita reditelja diskrepantnih estetskih i pripovedačkih pristupa, samo govori da postoji neka emanirajuća vrednost Mitrovićevih produkcija koja je sveprisutne u svemu što dotakne, tako da je ovaj film možda pogodniji za autorsku analizu iz perspektive producenta. Ukoliko čujete da neko tumači Željka Mitrovića posredstvom teorije autorsva Endrua Serisa, you heard it here first.

Ukratko, nakon kovid izolacije, koja je u glavama mladih delovala kao večnost, dve sestre (Marta Bogosavljević i Simonida Mandić) uspele su da nađu momke (Strahinja Blažić i Aleksandar Ristoski) i ugovore dabl dejt, nakon kojeg su se nadale dugoočekivanoj šemi koja im u vreme kovida nedostižno izmiče usled mera. Međutim, kad oba para odu kućama, shvataju da nemaju kondome, zbog čega dve sestre odlaze u potragu za kondomima u vreme policijskog časa kada sve prestaje da radi, gnevni penzioneri vladaju gradom, a policija im je za petama.

“Lepo, ali i ružno. Sramite se, čestitke.” Ako od svih filmova tražite onaj uz koji ćete se uz cugu najbolje ismejati i zabaviti u odabranom društvu, vrlo je moguće da je ovo taj film. Ovo je tip filmskog iskustva kakvo nismo imali još od Male noćne muzike (2002.) Dejana Zečevića, tako da ukoliko vam je falilo više takvog filmskog iskustva, ovaj film to dobro artikuliše.

Drugi film koji predstavlja odlično, ironično, apolon uživanje, je film Troje Petra Pašića. Produkcijski je ovo jedan od bolje izvedenih Apolon originals filmova, i budući da je smešten u milje srpske “više klase”, kompletno u sterilnoj “staklo i čelik” estetici javnih i privatnih prostora, takva izvedba jedino i dolikuje filmu. Ono gde ovaj film pada u vodu je priča, tj. njena ispraznost, što počinje od osnovnog koncepta filma koji je očigledan već u samom naslovu (“Jesi čula za Sigmunda Frojda?”). Čak i na nivou stila, nezavisno od inscenacije, ovaj film ima dosta zanimljivih rešenja koja su osobena erotskim filmovima, počevši od prvog kadra koji je direktan omaž Brajanu De Palmi, jednom od kvintesencijalnih reditelja erotskih filmova. Ipak, ni jedan filmski stvaralac nije uticao na ovaj film kao scenarista Džo Esterhajz (Showgirls, Jagged Edge, Basic Instinct), jer je takva količina napaljenosti u jednom filmu zaista retko viđena van okvira B filmova (gde ovaj film svojom izvedbom svakako ne pripada).

Ivan (Igor Đorđević) i Vera (Marina Ćosić), su mladi bračni par s uspešnim karijerama u svoujim profesijama. Ivanov najbolji prijatelj, Aleksandar (Damjan Kecojević), je ujedno i Verin najbliži poslovni saradnik i dobar prijatelj iz detinjstva, koji je ujedno i spojio Veru i Ivana. Međutim, Ivan je seksualni zavisnik, i koristi svaku priliku, tokom noćnih terevenki s Aleksandrom, da prevari svoju ženu u koju je Aleksandar zaljubljen od detinjstva. Zbog toga, Aleksandar pred Ivana stavlja predlog koji on ne može da odbije, što nas dovodi i do samog naslova filma.

Ono šta je urnebesno u vezi s ovim filmom je što je Ivanova seksulana zavisnost uvek praćena istom muzičkom numerom, i kao i sa svakom zavisnošću, ona se dešava na najčudnijim i najneprijatnijim mestima. Nakon svega petnaestak minuta filma, gledalac je već istreniran da na prve taktove ove muzičke teme očekuje da Ivan što pre povali nekoga na najeksplicitniji mogući način. Vrlo brzo zateći ćete se u stanju siteričnog napada smeha. Dobar Apolon & Zez.

Pored ova dva, tu su još dva filma koji se ističu po svojoj začudnosti. Luča (r. Ivica Vidanović), je zapravo korektan kriminalistički, direct-to-video, film; ali ono zbog čega je začudan je zato što se radi o prvom slučaju srpskog rimejka crnogorskog filma Iskra (2017.). Svakako da prvi film nije preterano star da bi zaslužio rimejk, ali Luča ipak predstavlja zvestan produkcioni napredak, iako je to i dalje u “direct-to-video” dometima.  U svakom slučaju, zanimljivo je da i to postoji.

Drugi film koji po svojoj bizarnosti zavređuje neki vid kratkog pomena je film Koma, u režiji Petra Jakonića. Iako su nedostaci sredstava očigledni i u ovom filmu, Koma ipak ima izvesne ambicije i intencije u svom kadriranju i mizanscenu za razliku od standarda Apolon ponude, što ipak više govori o tim standardima, nego o ovom filmu. I ovaj film na izvestan način boluje od hronične napaljenosti, gde su likovi neretko ophrvani pohotnim nagonima. Međutim, ono šta film čini dobrim Apolon zezom je ipak element političke zavere, koji pohranjuje jednu od najpotentnijih srpskih emocija u doživljaju sveta: teorije zavere, i generalno tendencije korišćenja umetnosti za iznošenje tumačenja politike i sveta uopšte. Naime, Dimitrije (Zoran Cvijanović), doživljava tešku saobraćajnu nesreću nakon koje završava u komi. Međutim, Dimitrije je, ispostaviće se, glavni čovek Udbe za iznošenje novca iz zemlje na Kipar, i on je bio jedini koji je znao brojeve računa na kojima se nalazi sav pronevereni novac koji je tajna služba sklonila. Trideset godina nakon svih ratova i raspada države, lik islednika državne bezbednosti kojeg tumači Slavko Štimac, provodi sve to vreme uz Dimitrija, koji je u komi prespavao turbulentne godine, u nadi da će se ovaj probuditi i poveriti mu brojeve računa na kojima je novac. Posle trideset godina čekanja, agent bezbednosti koji se pravio da je domar, rešava da više ne može da čeka, već čini sve što je u njegovoj moći da Dimitrija prizove svesti. Ovaj neubedljiv zaplet, uz par čudnih odluka u kastingu, vrlo čudne i oskudne realizacije, uz preozbiljno doživljavanje ličnog postupka, ovaj film čini dobrim ironičnim gledanjem.

Gnevna (Post) Jugoslovenka

Srpska književna produkcija poslednjih šest godina, ako ne i duže, dosledno prati svetski literarni trend feminine rage-a. Međutim taj trend se nikako nije preneo i na veliko platno, a retki primeri se mogu smatrati izuzecima. Upravo iz tog razloga je zanimljivo da su se, u kratkom vremenskom razmaku, na Apolon platformi pojavila dva filma koja u velikoj meri komuniciraju međusobno, a koje možemo posmatrati kao neku varijaciju na feminine rage, samo iz perspektive postjugoslovenstva. Alternativni naslov ovog pravca bi mogao da bude i “Ljubavni slučaj Post-jugoslovenke”, što nam već daje neke naznake u vezi s ova dva filma. Naime, radi se o filmovima Manja, u režiji Nikole Končarevića i Yugodrom, u režiji Đorđa Stanimirovića.

U oba se susrećemo sa dve junakinje s afinitetima ka dizajnu i umetnosti, ali koje su zbog materijalne situacije upućene na tržište prekarnog rada i dovijanja za osnovnu egzistenciju. U oba filma su glavne junakinje u ljubavnom trouglu između momka zanesenjaka njihovih godina, zbog čega je nezreo; kao i starijeg, finansijski situiranog i umetnički ostvarenog, muškarca, koji je, u oba filma, naizgled zainteresovan za umetničke crte obeju glavnih junakinja, da bi se do kraja ispostavilo da svaki od njih nije samo platonski zadovoljan, već očekuje da bude i zadovoljen. Pored tog tretmana toksičnih veza i besparice, značajan deo oba filma je i post-jugoslovensko nasleđe, i kako je možda jedini imetak novih generacija, upravo ideja o davnoprošlim “dobrim” vremenima u kojima nisu živeli. Štaviše, u pustoš tranzicione savremenosti, junaci Yugodroma se opredeljuju da monetizuju nasleđe samoupravnog socijalizma, jer kao tranzicione generacije, od čitavog plena im nije ostalo ništa osim prividne ideje nekog boljeg sistema, i neke bolje zemlje, koju mogu da prodaju stranim turistima i starim jugonostalgičarima.

Naravno, kao i svi kolektivi, i Yugodrom počinje iz plemenitih namera i težnjama za autentičnim “trećim prostorom”, tj. društvenim prostorom koji je nezavisan od sopstvenog doma ili radnog mesta. Iako u Manji nemamo direktan odnos glavnih junaka prema takvim ishodima tranzicije, i ovde se primećuje gubitak trećih mesta time što su “bleje” starijih generacija apsolutno izgurane ili u zabačenije delove grada, ili u stanove, jer novi urbanistički plan (koji to nije), narušava i uništava čitavoj generaciji poveznicu s gradom. S druge strane, pripadnici generacije zed u Manji treće mesto mešaju upravo s prvim ili drugim mestom, tj. mesto za druženje je najčešće kafić u kojem neko od drugara radi, po stanovima ili na onim preostalim javnim mestima.

U tom pogledu, iako se čini da mi poslednjih trideset godina bezmalo preispitujemo socijalističko nasleđe, ono šta se čini novim je da se to preispitivanje vrši iz perspektive generacije zed, ili barem zamisli autora ovih filmova o generaciji zed, budući da sami autori pripadaju ili milenijalnoj, ili generaciji X. U tome možda leži i najveća žal kada su ova dva filma u pitanju, jer u oba slučaja imamo filmove dobrog potencijala, sa obećavajućim predlošcima (zasluga Koste Peševskog u slučaju Yugodroma, i Ivana Velisavljevića i Galine Maksimović u slučaju Manje), ali koji iz jednog ili drugog razloga ne ispunjavaju maksimum svog potencijala. Oba filma pate od problema koji ima kompletna Apolon produkcija, a to je apsolutno odsustvo budžeta, što neretko ove filmove čini kamernim i vizualno repetativnim. Međutim, i pod tim uslovima se i Manja i Yugodrom izdvajaju u Apolon katalogu kao bolji odgovori na ove nametnute probleme.

Pored toga, čini se da su problemi ova dva filma potpuno u ogledalu, tj. obrnuto proporcionalni. Nevena Nerandžić svojom plahovitošću i gnevom ubedljivo nosi čitav film i lik Manje i nadoknađuje mnoge nedostatke filma, dok su njena dva partnera s kojima deli najviše vremena na ekranu (Miloš Vojnović i Danijel Radojević) vrlo ograničenih mogućnosti. U Yugodoromu su, naprotiv, Filip Hajduković i Petar Zekavica ubedljivi, gde pored njih Alisa Radaković biva apsolutno energetski pojedena i rezervisana. Ako je Yugodrom tematski impregniran i potentan podtekstom, u izvesnom smislu je tanak sa karakterizacijom, dok je karakterizacija Manje i okolnih likova tačna, ubedljiva i kompleksna, ali krajnja realizacija celog filma grebe po površini tematskog potencijala.

Iako su oba filma finansijski ograničena, gde Yugodrom ima mnogo više scena u enterijarima u odnosu na Manju, predrasuda bi bila da je onda Yugodrom i kamerniji od ova dva filma — međutim inscenacija i dizajn ga čine ipak malo filmičnijim iskustvom. Iako se radi o dva filma u kojima gledalac vidi mnogo više neostvarenog potencijala za dva generacijska filma, sve to ih i dalje preporučuje kao vrednim pažnje, uz odgovarajuća očekivanja. Možda nisu pravo zezanje u duhu slogana koji smo danas skovali (Apolon & zez), ali su svakako nešto najbliže apolonskom principu što ova platforma može da ponudi.

Petparačke priče

Bez brige, Mitrović nije rimejkovao Tarantinov klasik, kao što je to učinio s Lučom (ne znam da li da zahvalimo Bogu što se to nije desilo, ili da mu se, naprotiv, pomolimo da to uradi). Međutim, ono šta jeste uradio, je da je odrešio kesu — a pod “odrešio”, znači doslovno kao na svadbi prosuo kusur iz kese — za palpi krimiće. U taj kalup se uklapa i već pomenuta Luča, a ukoliko proširimo naše shvatanje palpa i na srodna iskustva, tu možemo dodati i Troje i Komu. Međutim, naredna dva filma su dve petparačke priče u svakom smislu, što predstavlja i njihove prednosti, a ujedno i pojedine mane. Radi se Videoteci, Luke Bursaća, i filmu Ko živ ko mrtav Radeta Ćosića — čime predstavljaju zanimljiv par u ovoj kategoriji, budući da ih je sudbina ujedinila pre skoro desert godina u Bursaćevom drugom dugometražnom filmu, Afterparti (2015.).

Međutim, iako oba filma možemo nominalno svrstati pod palp, tu njihove sličnosti prestaju. Ko živ ko mrtav je screwball policijska komedija u duhu Policajca s Beverli Hilsa i Šejna Bleka, dok je Videoteka Bursaćevo prilagođavanje giallo i poliziotteschi filmova za naše podneblje u formi omnibusa od tri priče (u duhu Black Sabbatha Marija Bave). Ukoliko ove odrednice posmatramo kao njihove glavne zadatke i domete, ovo su onda verovatno i najuspeliji filmovi u Apolonovoj ponudi. Samo, ukoliko te kriterijume postavimo dalje od nominalnih uslova žanra, nailazimo na par poteškoća. Iako je Ko živ ko mrtav zabavan i harizmatičan film, nema te harizme koja može da zamaskira činjenicu da je to na, dosta načina, tehnički poluzavršen film. S druge strane, Videoteka je verovatno jedan od tehnički najbolje kadriranih, najbolje osvetljenih, najbolje insceniranih filmova ove godine u srpskoj produkciji, s nekim od najzanimljivijih needledrop momenata, koji naprosto ima apsolutno odsustvo harizme i ne budi apsolutno nikakvo interesovanje za likove koje gledamo bezmalo dva sata (u dužoj verziji filma).

Stoga se i ovde susrećemo sa onim sličnim problemom neispunjenja ambicija, kao i u ranijim Apollon originals filmovima, samo ako je kod drugih filmova delovalo kao da bi više vremena i sredstava uticalo da se krajnji proizvod ispolira, konkretno u slučaju Videoteke, čini se da se uprkos sredstvima postiglo tačno šta se želelo. Problem ovog filma nisu uopšte stavri tehničke prirode, koliko problemi od najopštijih predstava do pojedinačnih replika. Od problema koncepcije omnibusa kao celine, zatim problema zasebnih priča i njihovih junaka, i za sam kraj uopšte ideja šta je uopšte to što smo trebali da vidimo. Poster nam sloganom: “Da li veruješ u magiju?” obećava neko viđenje fantastike, ali je prikaz “magijskog” u ovom filmu vrlo ograničen. Na izvesne načine Videoteka se preporučuje i kao horor film, ali je ovde samo jedna priča u celini horor — i to baš priča koja je isečena u bioskopskoj verziji — dok u poslednjoj priči imamo body-horror sekvencu, ali je ta priča suštinski policijski triler. Ovo mešanje bi u svakom drugom slučaju bilo i poželjno, ali u filmu koji se ne oslanja na zaplete, probleme i karakterizaciju, već isključivo na tehničku izvedbu, žanr i setting; ovakvo mešanje žanrova nas ostavlja na pola puta — niti sa dovoljno strave, ni sa dovoljno magijskog, ni sa dovoljno policijskog miljea — gde onda film jedino nose sam izgled filma i setting pojedinačnih priča.

Takve nedoslednosti bi bile trivijalne da nam je film ponudio i jednog junaka do čijih problema i želja nam je stalo, međutim, pošto se ovde radi o omnibusu, svi potezi četkice su grubi, sučeljavajući nas sa dosta opštih mesta. Od glumačke postave se svakako najviše izdvaja Relja Popović koji apsolutno dominira kadrom, sve i da nema star power-a kojeg nesumnjivo ima, a Igor Benčina je vrlo ubedljiv u ulozi tugaljivog policajca iz Majdanpeka, ali ostaje utisak da fali mnogo više sadržaja kako bi lik bio komunikativan s publikom. Sveukupno, čini da je Videoteka film koji je apsolutni eye candy i verovatno jedini Apolon film koji je zapravo vredan velikog platna, ali koji u isto vreme frustrira gledaoca time što daje sve od sebe da ne ispuži ruku u tom susretu. Uprkos ovim doživljajima, Videoteka ima malo, ali glasno, uporište svojih poštovalaca, i bilo bi nefer prenebregnuti tu činjenicu, tako da se ovde izgleda radi o polarizujućem filmu koji će vas ili revoltirati, ili osvojiti.

Ko živ ko mrtav, s druge strane, iako na podjednak način podražava opšta mesta žanra, ima mnogo svedenije i ograničenije ambicije, s mnogo svedenijim sredstvima, što svakako relaksira čitavu priču. Međutim, odnos dvojice glavnih junaka, policijskog dua koje tumače Rade Ćosić i Stefan Jevtović, apsolutno nadomešćuje sve nedostatke i čini od ovoga jedno pozitivno gledalačko iskustvo. Iako je opšti zaplet dosta formulaičan, film se umnogome igra s tim formulama time što ih kroz gegove neretko odvodi u ekstrem, prelazeći u jednom trenutku i u domen skeč komedije. Koliko god oštro sudili o takvim postpupcima, potrebna je i izvesna hrabrost i ironijska otklonjenost kako bi neko dozvolio sebi da bude toliko karikaturalan, i u tome je glavni kvalitet ovog filma. Autorska ekipa zna da smo se nagledali ovakvih filmova, da nam sve nepristojne konotacije i obrti svakako već padaju na pamet, i da nema smisla da glume neku utegnutost, profesionalnost i ozbiljnost, već da sve nedostatke nadomeste snagom svog ubeđenja u svaku foru, do poslednjeg gega — da parafraziramo čuveni Godarov klasik. U tom pogledu, ovaj film, ali i Videoteka koja takođe ima par namernih goofy momenata, predstavljaju autentično apolonsko zezanje.