Smaragdni grad Novi Sad, crvene potpetice i kopita

Nedosanjani san u predstavi “Balkanska lepotica”, rađenoj po romanu Lasla Vegela (“Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile”), u režiji Andraša Urbana, predstavlja sliku istorije koja se večito ponavlja, naročito u svojim negativnim aspektima. Umetnički spoj Vegel – Urban poznat je po predstavi “Neoplanta ili Obećana zemlja”. Isto će i “Balkanska lepotica” predstaviti vojvođanski Oz, oazu (multi)nacionalnosti, trnovit put do ruža, beskrajnu priču i bajku koja još uvek čeka svoj srećan kraj.

Reč je o najnovijoj dramskoj premijeri Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, o Novom Sadu. Na dokumentima je pečat i potpis. Na pozorišnom nebu vijore se zastave uvek drugih boja. Na zidu visi portret državnika Franca Jozefa, kralja Aleksandra, Hortija, Hitlera Staljina, … jedan preko drugog. Čuju se nove himne. U vazduhu se oseća nova vlast. Režimi se smenjuju, dok Johan Šlemil opstaje i ostaje, kujući oslobodiocima grbove, u slobodnom gradu Novom Sadu u kojem vazda slobode nema.

Njegov unuk, Šlemilovo kopile je produkt prošlosti, raštrkan gen ideologija koji pokušava da sklopi priču, otkrije uzroke i posledice, prihvati istinu i prekine ponavljajući cirkus dešavanja kojih je i on samo svedok. Njegov identitet, njegova senka, poreklo i krv izbijaju na površinu, ali jednako su ništavni, dok se na širokom planu, u novoj državi pred dedinom kućom igra tenis, eponim najviše društvene klase.

Johan, Janoš, Jovan Šlemil, deda, u glumačkoj interpretaciji ​​Dimitrija Aranđelovića, čiji život se odvija paralelno sa životom njegovog unuka Ferenca Šlemila, kojeg igra Marko Savković, ničiji je i svačiji junak, produkt svog (i svakog) vremena među Srbima, Mađarima,  Nemcima, Jevrejima i inima. On je uvek na strani onih koji su pregurali, ni pobednika ni gubitnika. Živi skromno, dok na staro odelo i svoj dom stavlja uvek nove simbole, ambleme neo-Neoplante. Početak predstave je njegov odar, zatim pred crnim zidom oživljava sećanje na njega. Otkrivamo biografiju nevažnog pojedinca i njegov razvojni put popločan žutim opekama, kroz politička strujanja koja preskaču jedna druga.

Naspram njega stoji lik balkanske lepotice – jednako večne žene. Karmen naših prostora, ljubavnica vodećeg političara, drži čitavu državu u svojim nežnim rukama i privija je na svoje mekane grudi. Lepota poroka opstaje i u uspavanoj zemlji.  Ona je mit i legenda, ulje na platnu, akt, nju svako zna. Poput vile iz bajke, ova novosadska Kleopatra nadviće se nad Šlemilov životni put. On će biti njen princ na sivom biciklu. Voziće je po Novom Sadu, dok će ona sanjati o Beču, želeti da što pre ode odavde. I otići će.

Priča o jednom čoveku i portret jedne “dame”, spoj su etike i estetike koji predstavlja sintezu negdašnjeg životnog dela i sadašnje žive i razigrane umetničke postavke u Novom Sadu o Novom Sadu. Grad, u kojem niko nikad nije sam jer je večito okupiran, pričaće u predstavi  kroz čitav glumački ansambl svoju vlastitu istoriju i sudbinu. Centar grada, glavna pošta, balkoni, napušteni domovi, nemo će svedočiti  strujanjima i kovitljanjima,  ljudskom metežu, povorkama pobunjenih i poraženih, pobednika i poniženih, pridošlih i isteranih.

U do-domovini  šarene su svilene marame povezane ili prebačene na tužne sive kapute, raznobojna ordenja i značke su pokačeni na crna odela, uz čipku uvek dobro pristaju suze – kostimografija je Marine Sremac. Odraz kibic fenstera, crvena drvena menažerija i metalni krevet za snove o Hortiju, Hitleru, Staljinu, Titu – scenografska su dramatrugija Marije  Kalabić.  Zvuk violončela (Aleksandre Lazin) svojim gudalom prelazeći preko žica, briše i piše istoriju pobednika.

Reditelj Urban kroz jako muzikalnu igru (na muziku Irene Popović) i izrazito dramatičnu i dinamičnu postavku za šta je zasigurno zaslužna i dramaturškinja Vedrana Božinović, prikazuje crne oblake koji su se nadvili nad nedužne i krive ljude, nad sva politička načela i ideale. Dok umiru pripadnici svih naroda, jedini živi čovek je sluga svakog sistema. “I on je nebitan”. On je  Gogoljev sitan čovek koji katkad zaliči na Puškinovog roba Petra Velikog, a katkad  na Kafkino pseto. Balkanska lepotica i čovek-“zver” su jedini koji će u romanu i u predstavi živeti “srećno” do kraja života.