Da li imate preko 18 godina?

Dostojevski i Kami – realizam i egzistencijalizam lutkarstva

Sekira i kamen iz "Zločina i kazne" i "Mita o Sizifu" sučeljavaju se i suočavaju sa teškim psihološkim prizorima današnjice u kojima se pozorišna umetnost žustro bori sa novim formama.

Ovogodišnje, treće po redu, Novosadske pozorišne igre obeležile su raznovrsne predstave za decu i mlade. Umetničke akrobacije, lutkarske fabule, dramski i postdramski, eksperimentalni i interaktivni teatar predstavljeni su na scenama Pozorišta mladih u Novom Sadu gostovanjima ansambala iz Slovenije, Češke, Bugarske, Hrvatske, Italije… kao i zanimljivim izvedbama domaćih pozorišnih produkcija.

U okviru bogate selekcije, na programu festivala, svoje mesto su našle i dve dramatizacije, rađene po predlošcima dvojice pisaca koji su zadužili istoriju svetske književnosti svojim mislima. Ruski realizam i francuski egzistencijalizam, čovekobožnost i bogočovečnosti, apsurd i nihilizam, likovi  dovedeni do apsolutnih krajnosti prelamaju se u scenskim adaptacijama po motivima iz opusa Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i Albera Kamija. Reč je o “Zločinu i kazni” i “Mitu o Sizifu”, o dva lika u dve predstave koji su jedini na sceni, o monodrami i monoigri predstavljača Rodiona Romanoviča Raskoljnikova i Kamijevog Sizifa nesrećnih,  kao dve lutke fantastične stvarnosti, nalik i nasuprot jedna drugoj, koji kroz glumu, govor tela i animacije prenose filozofsku misao i književnu srž svojih tvoraca. Sekira i kamen iz Zločina i Mita sučeljavaju se i suočavaju sa teškim psihološkim prizorima današnjice u kojima se pozorišna umetnost žustro bori sa novim formama.

Ja, Sizif  –  “Mit o Sizifu”

“Bogovi su osudili Sizifa da neprestano kotrlja veliki kamen do vrha  jedne planine odakle mu se taj kamen vraćao usled svoje sopstvene težine. Taj zadatak su mu dali zato što su smatrali da nema strašnije kazne od uzaludnog i beznadnog rada. Po verovanju Homera, Sizif je bio najrazboritiji i najmudriji smrtnik …Junak apsurdan koliko po svojim strastima toliko i po svojoj muci. Prezir prema bogovima, njegova mržnja prema smrti i strast za životom doneli su mu ovu kaznu gde se celo biće ulaže ništa ne donevši…Ova kazna, za njega, u stvari nije nesreća već jedan zadatak čijim ispunjavanjem on postaje srećan” (Kami, 1987: 131–135).

Lutkarska Labratorija iz Sofije (Bugarska) u svojoj predstavi “Ja, Sizif”, u režiji Veselke Kunčeve pronalazi umetnički smisao u praktičnom filozofskom besmislu sveopšteg bivstvovanja. Iza neverovatnog dizajna i tehnologije lutaka i maski, u kreaciji Marijete Golomehove, stoje senke Kamijevog “pobunjenog čoveka”.  Scenu preplavljuju glave prvog kralja Korinta, sina Eola i Enarete, koje izlaze jedna iz druge, međusobno se sudaraju, izjedaju same sebe, bore se same sa sobom. Tu je i kamen, odnosno kutija, koja  glasno pada na tle. Pored nje, nalazi se čovek, koji sve dublje i dublje propada u sopstvene ponore uništenja.

“Nebo te ispljunulo iz materice” – reči su koje odzvanjaju iz off-a na samom početku predstave. Na sceni izranja čovek rođen iz kamena kao animator lutaka i nosilac maski, plesač i akrobata, glumac i mislilac – Sizif u glumačko-predstavljačkom otelotvorenju  Stefana Dodurova.  On publiku vodi na put uspona i strmoglavog pada, teorijske repeticije i umetničke realizacije antičkog mita koji je Kami rasklopio u savremenom ključu filozofije egzistencijalizma. Dodurov taktilno i vešto različitim tehnikama i postupcima razvija svoju igru, koja je puna stradanja, humora, jakog estetskog doživljaja i etičke katarze.

Scenski dim, glasno disanje i nema, bezglasna vrska guše, ruše i razaraju ideje o okovima i zarobljenoj slobodi. Nižu se u scenskoj igri slike jednako besmislenih sizifovskih nastojanja,  svaki put drugačije i koje ne prestaju da iznenadjuju i oduševljavaju publiku svojim fantastičnim i neočekivanim scenskim rešenjima. Na sceni je spektakularan performans koji vodi samo jedan čovek. On – pozorišni Sizif – predstavljač, jači od svake kazne, svojim umećem prevazilazi sve prepreke asurda.

“Zločin i Kazna”

“Idi odmah, ovog časa, stani na raskršće, pokloni se i najpre poljubi zemlju koju si oskrnavio, a onda se pokloni celom svetu, na sve četiri strane, i reci svima, glasno: Ubio sam! Tada će ti bog opet život poslati. Hoćeš li poći? Hoćeš li?” (Dostojevski II, 1969 :135)

Lutkarska monodrama novosadskog “Pozorišta mladih” rađena po romanu “Zločin i kazna” Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, u režiji Emilije Mrdaković  takođe je izvedena na festivalu. Prikazuje pomračenje uma, kreira zagušljivu atmosferu Petrograda, oživljava siromaštvo i bedu protagoniste, njegove porodice, prijatelja, kao i mizerne pojedinosti nesrećnog, nezdravog, razvratnog, uvredljivog i ponižavajućeg života i međuljudskih odnosa.

Na sceni se konstruišu strašni prizori, epizode iz književnog predloška, odgovori na vlastite misli protagoniste Rodiona Romanoviča Raskoljnikova koga interpretira jedini akter, glumac Aleksandar Milković. Katkad on u ruci drži glavu vlastite lutke, udvostručavajući se. Stepenište, sekira, zvuk zvona i lažno srebro postaju svedoci strašnog čina dvostrukog ubistva u bunilu bez snova. Neizdrživa groznica trese publiku pred duševnim i fizičkim, idejnim i filozofskim stradanjima i zabludama Rođinim. Predstava se fokusira na unutrašnji svet palog studenta prava, bledog i grčem iskrivljenog lica, božjeg čoveka kojem ne pomaže pamet, stasitost, dar, lepota, već ga je đavo uzeo pod svoje. U senci strašnog duševnog nereda monodrama nalazi sagovornike u liku nesrećnog pijanice Marmeladova predstavljenog u vidu flaše. Lik stare zelenašice, Aljone Ivanovne, gologlave babe “plave prosede retke kose, namazane zejtinom” prikazan je kroz lutku,  kreaciju Milice Grbić Komazec. Islednik Porfirije Petrovič predstavljen je kroz animaciju cigarete. Anđeoska pojava tihe, krotke, čiste, žalosne i od sveta proklete i prokazane Sonje Marmeladove manifestuje se kroz video-zapis glumice Dragane Ilić.  Svi oni u svetu sopstvenih velikih stradanja paralizovani su pred vlastitim voljnim ili nevoljnim zločinima i njihovim neminovnim kaznama.

Foto: Srđan Doroski

Tragična mesta i “jučerašnje ulice”, sirotinjske kuće, smrdljive krčme i metaforične ispovedaonice iznajmljenih sobičaka scenski su prostor koji je sastavljen  od drveta i minimalistički je.  Objekti, dakle scenska mesta, kao i protagonista odaju sliku utučene sirotinje, uvučene u samu sebe. Surove životne udarce Raskoljnikove i njegovo osećanje poniženja nadilazi nešto mnogo “veće”, misao o odabranim ljudima, fiks-ideja.

Čovek može biti vaš ili može biti Napoleon. Pred idejno-filozofskom, pogrešnom i surovom Rodionovom podelom  ljudi na “uzvišene i obične” nemilosrdno se razrušavaju svi suštinski sistemi vrednosti. Ubistvom se ne ostvaruje sloboda, već se čini samoubistvo. Unutrašnji procesi i procepi Raskoljnikove duše glumom istureni u spoljašnjost, na scenu, nižu “događaje”, razlažu jedan zločin (i u predstavi se zaboravlja na Lizavetino ubistvo)  iza kog je stajala čvrsta (verovao je neoboriva) Rođina premisa: “stotinu dobrih ideja”?! Sve dok se svest Raskoljnikova potpuno ne ugasi, iz najcrnjeg mraka srce ne pokrene i savest ne probudi, težak kamen ljudske mržnje će da pritiska njegovu dušu. Čovek pada pred svojim idejama, pred “nasušnim činjenicama”. Protagonista ostaje bez daha kad oslobodi prigušeni entuzijazam unutar sebe. Od otpadnika od Boga, ići će neminovnim putem priznanja krivice, biće osuđenik kome je dodeljeno da nosi svoj mučenički krst i postaće bogotražitelj. Bog će mu opet život poslati, što će Sonja pre i bolje od svih znati, koja će ga ljubavlju inicirati u ono nešto što nas sve nadilazi.

Mladima današnjice predstava i postavlja pitanje o „novim” idejama koje su kao i Raskoljnikove u kontrastu s iskonskim ljudskim vrednostima, sa verovanjima tradicionalnog čoveka, u kontradikciji s hrišćanskim pogledom na svet. Govoreći o zabludama, komad ukazuje na pravi put, interaktivnošću traži prepoznavanje zločinaca našeg doba, priznavanja krvice, njihova pokajanja i kažnjavanja, pravdu, kao jedinog puta iskupljenja duše.

Muka čovekovog života na zemlji, sizifovski kamen, privid uzaludnosti i besmisla skriva neograničene prostore sreće, dok kreativnost osmišljava.

Foto: Srđan Doroski

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: