Tradicija i retradicionalizacija naših (filmskih) prostora

Na ovogodišnjem Filmskom festivalu Herceg Novi – Montenegro Film Festivalu u selekciji filmskog kritičara i novinara Vuka Perovića, za dugometražni igrani film, našla su se dva posve različita filmska ostvarenja koja prikazuju krajnje mogućnosti eventualne domaće stvarnosti, nekad i sad.

Film prepun smešnog i komičnog Živi i zdravi reditelja Ivana Marinovića osvojio je nagradu kritike na ovogodišnjem festivalu, dok će film užasa i strave Radnička klasa ide u pakao, reditelja Mladena Đorđevića poneo specijalno priznanje žirija 37. Filmskog Festivala Herceg Novi.

Oba kinematografska umetnička dela, žanrovski, prostorno i sižejno kontrastna, povezuje ritualna, obredna praksa i čvrsta tradicija, pozitivna, odnosno negativna. Gledalištu se predočavaju svadbeni običaji crnogorskog primorja u prvom filmu, dok u drugom pratimo crnomagijske rituale jugoistočne Srbije. U oba filma prisutna je jaka, intenzivna dinamika i u oba filmska scenarija je postojan, upečatljiv kolektivni lik, prikaz zajedništva (okićeni svatovi, odnosno fabrički radnici u štrajku) i taj kolektivitet odiše posebnom glumačkom dinamikom, gde je svaki glumac akter višeg cilja kojeg uspešno realizuje.

Živi i zdravi

Sinopsis filma prati dva principa, muški i ženski – mladoženju Momu (Goran Slavić) i mladu Draganu (Tihana Lazović), koja dva dana pred venčanje donosi odluku da se ipak ne želi udati. Ali, po pitanju tradicije i časti, svadba je neminovna. Film reditelja Ivana Marinovića u službi je smeha, to je komedija situacije u ritmu svadbene povorke koja stameno korača po svojoj festivalskoj i bioskopskoj turneji kreirajući sve same fešte na svom putu. Pitak scenario, bronzano svetlo kamere, spuštena jedra i podignute zastave, hektična montaža koja prati nepredvidivi mediteranski mentalitet i filmska groteska čine spoj, složenicu, sintezu različitih umetnosti, više filmskih žanrova i subkultura. Manifestacija gledalačkog smeha i neposredan humor ovog filma kao neosporiv dokaz inteligentne režije izdižu komični filmski žanr na ovim našim prostorima na ozbiljan nivo.

Svi akteri, članovi obe porodice, a onda i mladenci, prepuštaju se iluziji, prevari, podvali koja je javna tajna i koje su svi svesni. Šou, ceremonija se mora nastaviti, svatovi su okićeni i performans traje. Dok se čeka katarza, nekakvo pročišćenje, rešenje, izbavljenje iz ovog pakla, Dragana, kao karikatura Bunjuelove Viridijane, u venčanici luta, traži izlaz, pokušava da pobegne. Momo, zaveden i napušten, sve dublje zalazi u ponore svoje bezizlazne tuge i boli. Pucaju šavovi tradicionalnih normi dok se jedan po jedan svadbeni ritual realizuje. Puca od emocija u pijanoj noći posvećenoj lažnom slavlju kulminacije života, garanta plodnosti, egzistencjalne obnove. Puca barut i pršti vatromet dok se, poput Čehovljeve puške, nestrpljivo i sa zebnjom, isčekuje kraj da prekine farsu i sve obelodani. Ne zna se ko će ga dočekati dok traje potpuna ludnica sa premisama kolektivnog humorističnog lamenta u čijem su središtu njih dvoje, on i ona, a između njih provalija i ništa nije kako bi trebalo da je.

Kraj filma je otvoren. Gorak i sladak istovremeno. Neizvesna budućnost je pred “mladencima” čiji se pogledi konačno susreću. Zvuci tišine i beli veo.

Dobar deo glumačke ekipe je uštiman ansambl poznat iz prethodnog rediteljevog filma, Igla ispod praga (2016), koji kreira svojevrsnu i snažnu dinamiku komičnih prevrata.

Glumac Filip Klicov je igrao i u Marinovićevom prvom filmu, u ovom igra devera Janka. Njegov lik je karika jednog nepokidivog lanca, izraz kolektiviteta, čvrste svatovske zajednice.

Pitali smo ga kako je izgledao rad na filmu, koliko je zapravo bio svestan da gradi ne samo individualne uloge, nego nešto mnogo više i značajnije: “Rad na filmu je bio vrlo specifičan. Probe pred snimanja nisu toliko česta pojava, ali ovde smo redovno imali probe i čak smo, jedan dan, svi zajedno  pročitali scenario, što je izgledalo kao da pripremamo predstavu. Mi što smo činili mini-ansambl svatova razgovarali smo sa rediteljem o običajima na svadbama, starim pesmama… s tim da nam je dao slobodu da isprobavamo razne stvari. Dosta nam je pomoglo i to što smo u toku snimanja živeli zajedno na Luštici, što je doprinelo da se odnosi između nas prirodno razviju i da se to prenese na film”.

Atmosfera i muzika u filmu impulsivno se menjaju ubrzavajući tok radnje. Kadrovi, reference na kultne ratne filmove, kreiraju multižanrovski vertigo. Ostvarenje korespondira sa publikom po principu kontrastne empatije.  U sekvencama tuge i emotivnog očaja, gledalište preplavljuje smeh, katkad smeh do suza. Na Trirovu Melanholiju, bogato se referencira i nadovezuje Marinovićeva euforija.

Radnička klasa ide u pakao

Radnička klasa ide u pakao naslov je filma reditelja Mladena Đorđevića. Pustoš i propaganda, proletarijat i paganizam, ukratko. Iako je u pitanju direktna aluzija na filmski klasik Elija Petrija, Radnička klasa ide u raj, reditelj Đorđević ipak, poznat po svom eksplicitnom i hrabrom izrazu, ovim filmom duboko ponire u nemilosrdan svet društvenog sistema i državnog aparata,  začinjavajući ga egzotikom i mistikom jugoistočne Srbije.

Ispred fabrike “1. Maj” (Pirot) plamte štrajkovi. U zabačeno mesto kinematografske radnje dolazi čovek za kog se priča da je u Beogradu bio član “neke sekte, neke terapije” (Leon Lučev). Traži se pravda za radnike u fabrici, žrtve podmetnutih požara. Sprema se osveta u učmaloj kafani. Danteovi krugovi i  komunistički drugovi se izdižu iz blata.  Srp i čekić,  kuka i motika započinju svoju borbu uz pomoć viših, nečistih sila.

Živo meso, izliveno olovo, zift crni kafeni talog i crvena svetlost voštane sveće postaju svedoci demonističke manufakture. Reditelj slika revoluciju, narodnu pobunu, radnički protest kroz prizmu fantastike. Budućnost prikazuje u svetlu mračnog okultizma. Ideja filma, smisao štrajka i tehnika proleterskog ratovanja spajaju iluziju i istinu, rađaju zabludu,  proizvode zlo i još veću tragediju. Pred filmskom publikom odvija se stravičan horor sa elementima upakovane svakidašnjice. Scene iz života radnika apokaliptičnih vremena tranzicije, privatizacija fabrika i preduzeća, sa pokrenutim pitanjima otpremnina i počeci bujanja nezadovoljstava i otpora, uz zvuke začetaka današnjih svakovrsnih rijalitija, već za sebe pričaju strašnu priču, predskazanu u maloj arkani tarota. U omađijanoj klasi zakucanoj kraj televizijskih ekrana dolazi do naglog buđenja, kao i izopačenja brojnih likova u sudaru sa surovom realnošću i egzistencijalnom ugroženošću. Nema više dnevne svetlosti na kameri.

Glumica Silvija Križan je prokomentarisala doživljaj radničke klase u filmu, kao i svoj lik koji tom radništvu i pripada: “Imala sam puno posla sa likom Stanke. Ja ne znam kakav je doživljaj izgubiti egzistenciju u zrelim godinama, biti zlostavljana, kamo li izgubiti nekog svog bližnjeg u podmetnutom požaru. Zato sam gledala  reportaže, čitala o takvim ženama… Zacrtala sam cilj, kakva bi ona trebala da bude, pa sam dala sve od sebe, da taj lik na kraju to i postane. Njeno rešenje za zlostavljanje je tučkom u glavu napadača. Naravno, Stanka nije najoštriji nož u fioci, ona stvarno veruje da joj natprirodne sile mogu pomoći. Film je jako tmuran, mračan, međutim prikazana beznadežnost nije uticala na sam rad, celo snimanje je bio izuzetno lep period ”.

Pobunjenička vatra ruši sve pred sobom, vazduh je zagađen, ruralna zemlja sve više neplodna, voda otrovana. Radnička klasa, kolektivni junak na filmskom platnu, od Ajzenštajna i Čaplina, preko Petrija do danas, izrabljivana, u sve težim i gorim uslovima, u sve strašnijim kinematografskim okularima i perspektivama, u sve izvesnijem poniranju i propadanju, namesto uspinjanja i prosvetljenja.