TV GONIČ: HBO ovog leta   

Već pola sata razmišljam kako da započnem ovaj tekst, pre nego što pređem na temu, i nemam pojma kako to da uradim. Jer, u suštini, i nemam šta da vam kažem. Leto do skora nije bila bitna sezona. Tu i tamo poneki veliki brodkaster bi pustio nešto bez velikih očekivanja, dok je “kabl” taj period koristio kao priliku da proturi nešto (bogatijem) gledaocu željnom “nečega na televiziji”. U međuvremenu, televizija (a kada kažem “televizija” svuda u tekstu uglavnom mislim “serijski program”) je postala bitnija od života (i ljudima koji imaju život) pa se sada u periodu arhaično okarakterisanom kao “van sezone” emituje hiljade sati novog programa. Ni HBO nije ostao imun na ove trendove. Oni su ranijih godina, sem u slučaju True Blood koja je uglavnom išla preko leta, uglavnom sporadično emitovali po neku sezonu serije u tom periodu (Six Feet Under, Deadwood, Big Love, The Leftovers…).

Međutim, ovog leta su startovale čak dve ozbiljne produkcije: Succession početkom juna i Sharp Objects, mesec dana kasnije. Mislim da vam ne treba bolji primer od toga koliko su se vremena promenila i postala konkurentna. Na našu radost. Valjda.

SUCCESSION

Sve do sredine ove serije nisam bio impresioniran, niti naročito zainteresovan. Ovaj stilizovani apdejt ABC-ijeve nešto manje satirične sapunice Dirty Sexy Money o komplikovanim odnosima članova prebogate porodice delovao mi je kao jalov pokušaj da se sitkomično formatirani apsurd Arrested Development prepakuje u nešto “prestižniji” dramski materijal. Svi junaci su mi bili preslični jedni drugima, poput hrčaka zarobljenih u istoj eksperimentalnoj kutiji unutar koje pokušavaju da izvrše poverene im zadatke.

Na sve to, nisam imao naročita očekivanja od već pomalo istrošenog tandema Will Ferrell-Adam McKay (Step Brothers, Anchorman, The Other Guys) i njihovog “SNL” humora koji prepoznaje opšta mesta “bezazlenije” komedije i potom ih sabotira time što u žanrovski “izveštačene” junake pušta realistična ponašanja i osećanja i na taj način kreira zabavnu disharmoniju. Taj metod je i ovde sproveden samo na terenu “opštih mesta” sapunice.

Pretpostavio bih da je buđenju HBO-ovog interesa za ovaj materijal (pored već solidne, višegodišnje saradnje sa Ferrellom) pomogao uspeh i pažnja dva filma. Prvi je Wolf of The Wall Street, koji je veštim balansiranjem komičnih momenata, čitavu jednu ogavnu garnituru ljudi (“sa Wall Streeta”) učinio simpatičnom, a drugi je The Big Short, “mekejevska” interpretacija “kraha berze” koja je skoro u potpunosti kreirala dramski templejt za ovu seriju i način na koji se ozbiljna drama meša sa skoro apsurdno glupim, beskrupoloznim, anti-empatičnim, bezobraznim, i stoga komičnim, ljudskim ponašanjima.

Sve pobrojano do vrhunca je doveo, naravno, “britanski import”, Jesse Armstrong, ko-autor kultnog britanskog “sitkoma” (morao sam pod navodnike) Peep Show, zatim scenarista brojnih epizoda The Thick of It, kao i filmova koji su daleko bolja referenca za ono što je ovde postignuto- In The Loop, Magicians i Four Lions. Jesse veruje u dobro, ali ne stidi se da pokaže koliko su ljudi spremni da budu zli. Čak i prema najvoljenijima.

U centru naše pažnje je porodica Roy, čija medijska imperija postaje predmet igre prestola nakon što otac, osnivač i zlostavljač, Logan doživi lakši moždani udar. Neke priče kažu da je autorima za mustru poslužila porodica Murdoch, ali Roy-evi su dovoljno zanimljivi da to nije bitno.

Dakle, pored tate Logana imamo i četvoro dece- tri sina i ćerku (ako sam dobro prebrojao), gde je najstariji (iz prvog braka) totalni bolid i wanna-be-filantrop Connor, zatim slede Kendall i Roman (iz drugog braka) koji rade kod oca u firmi, prvi zato što ima ozbiljne ambicije i želi da izađe iz očeve senke, drugi zato što ga verovatno niko drugi ne bi zaposlio. I na kraju imamo Shiv, ćerku iz drugog braka, koja radi kao menadžerka političkih kandidata. Pored njih, tu su Loganova treća žena, namazana i lažno diskretna Marcia, zatim šmokljasti Shivin verenik Tom, koji takođe radi u kompaniji, i mlađani nećak Hirsch koji je katalizator mnogih promena i povod da upoznamo porodicu, s obzirom da joj se on pridružuje sumanutim spletom okolnosti u prvoj epizodi.

Svi u familiji Roy su zli, prevarama skloni, nevoljni da vole svoje bližnje, uvek otvoreni za spletke, nesigurni, emotivno hendikepirani, neočekivano naivni, ponekad i glupi (da skoro pomislimo i da su dobri), blesavi. Iako na površini sve jedva funkcioniše kao porodica koja pred javnošću glumi slogu da ne bi ugrozila stečeni kapital, ispod žita svi namerno ili nehotice rade jedni drugima o glavi. I to bi bilo dovoljno za zaplet još jednog In The Loop, The Thick Of It, Veep… I to je bilo dovoljno do, recimo, pete epizode.

Negde od pola serije (uzeo sam petu epizodu samo uslovno) ni autore, ni radnju, ni nas počinje da ne napušta osećaj da su karikaturno dati junaci neočekivano oživeli kao stvarne, realističke ljudske tvorevine, ponekad svirepo unakažene ponašanjem svoga oca (najčešće) i/ili ostalih članova porodice. Odjednom, sitne, mračne senkice počinju da prate sve komične i zabavne trenutke i pred nama se otvaraju emocionalni ponorčići u koje naši junaci svakodnevno mogu da upadnu. Ili iz njih ne umeju da izađu.

Nevoljenost ili “ravnodušnost” (kao najveća kuga svih ljudskih vremena, o čemu su još i Dead Can Dance pevali) otkrivaju se kao stravične ubice ljudskosti. A kako vam sve stiže kroz šalu, neplanirano, vaše iznenađenje je još veće i neprijatnije. Succession je jedan od najsumornijih, najdepresivnijih i najtragičnijih serija na televiziji. I sve je dato kroz relativno nečujne dramske poteze glavnih junaka, koji isključivo hladnim oružjima mašu oko sebe i nanose povrede i rane.

Ako nikakvog pardona nema za staroameričko đubre “koje je podiglo Ameriku”, kakvo je Logan, za to što su njegova deca mala zbirka gadova opravdanja su na svakom koraku- niko nikoga stvarno ne voli i sve je neka vrsta interesa. Ne znam šta je impresivnije- lik Kendalla Roy-a ili Jeremy Strong koji ga igra, njegova fizionomija neprekidno oscilira između bezdušnog sajkoa i šmokljastog tatinog sina, koji je verovatno i jedno i drugo. Lik i uloga koji zaslužuju sve nagrade koje se ovom formatu mogu dodeliti. A moji komplimenti idu i ostatku kasta.

Succession je serija koja u isto vreme i relativizuje moral i ukazuje na to koliko su posledice takvog procesa fatalne po sve učesnike. Moral je neotuđivo tkivo ljudske civilizacije i Succession je u suštini strahovito konzervativna serija iako temu morala napada iz svih ciničnih oružja “Generacije Iks”. Nešto kao primer “naučene lekcije” nakon buntovne mladosti. Apsolutni i, da ponovim, neočekivani trijumf HBO-a i još jedna demonstracija da pare (Netfliksče!) možda tvore nove gospodare, ali da je menadžovanje stvarnog talenta i dalje u posedu starih vladara.

SHARP OBJECTS

Sharp Objects je verovatno ona serija, od ove dve, koju ste pogledali. Jer su vas sa svih društvenih mreža zapljuskivale sugestije da to morate da učinite, jer ovo će biti “serija o kojoj svi pričaju”. Nažalost, možda je tako i bilo.

Sharp Objects, urađena po još jednom romanu profitabilne autorke trilera, Gillian Flynn, nije bila ništa drugo do još jedan “južnjački triler”, ovaj put smešten malo dublje u “mid-vest”, u Misuri, gde je klima manje vlažna, ali ljudi su podjednako konzervativni. Ovaj put, umesto uobičajenog “stranca” koji rešavajući nešto, zapravo upoznaje “Jug” i potom strada od njega, glavna junakinja je povratnica u rodni kraj. Amy Adams igra novinarku Camille Preaker koju urednik šalje u rodni grad da se pozbavi dvama ubistvima tinejdžerki koja su se tamo desila. Neobičan kontekst pravi činjenica da je i Camilleina sestra, umrla pod “nerazjašnjenim” oklonostima od neke bolesti kad je ova bila tinejdžerka. Camille ima i treću sestru, Ammu, koja se rodila kad je Camille otišla od kuće.

Camillein očuh vreme provodi slušajući muziku na vrlo skupoj opremi. Njena majka je suptilno, ali despotski nastrojena južnjakinja koja je očigledno alfa i omega društvenog života tamošnje elite. Pored njih tu su i šerif, Ammini drugari koji partijaju tako da bi im vršnjaci iz Njujorka pozavideli, i detektiv Richard sa kojim  Camille relativno brzo postaje intimna.

I, da, Camille je neko vreme provela u mentalnoj bolnici zbog sklonosti da sebi nanosi povrede (“da se seče”) tj intrigantnoj tendenciji da po sebi žiletom ispisuje reči koje su autori potom koristili kao naslove epizoda (kod mene u kući smo svi i dalje zainteresovani da saznamo kako je uspela da ureže neke reči po leđima…).

Sharp Objects mi se nije dopao još od kada sam samo čitao o njemu i smrad nekakve “kalkulacije” nije me napustio sve do poslednje epizode. Sve u vezi sa njom ostavlja utisak industrijske pripreme i poslužiću se rečnikom i postupcima muzičke industrije da vam taj proces dočaram.

Zamislite da je Sharp Objects neki muzički projekat (album). Za njegov uspeh treba vam dobar kompoziror, recimo bestselerka Gillian. Zatim vam treba popularan izvođač koji će projektu obezbediti interesovanje i pre nego što se bilo šta sa njega pusti, recimo holivudska glumica oskarovskog pedigrea, kakva je Amy Adams. A kakve su pre nje bile Reese i Nicole u jednoj drugoj seriji/ “projektu koji je doneo mnogo para i nagrada”. Zatim nam treba provereni producent, kad ono eto ti ga Jean Marc-Vallee, koji je baš nedavno ostvario ogroman uspeh sa “ženskim kastom” (u Big Little Lies). Projekat bi trebalo da bude nešto u duhu matične (HBO) kuće i da se, po mogućnosti, osloni na neki njen raniji uspeh, kako bi publika mogla lako da se nadoveže. Gde nekako True Detective kao inspiracija i željeni “triler u kome nije bitno ko je ubica, već ljudski krajolik u kome se sve desilo” postaje nezaobilazna, ako ne i jedina (?) referenca. Dodajte tome još par zvučnih imena, čisto da materijal i projekat dobiju još više na integritetu, tj imena poput Patricie Clarkson i Chrisa Messine.

I tako je nastao Sharp Objects, koji formalno ima sve što mu obezbeđuje uspeh i taj malecni osećaj da je sve to nekako upakovano bez duše, bez stvarnog žižka nadahnuća.

Meni se čini da tzv “limited series” u koje se (za sada!) Sharp Objects ubraja, pored svega što je o njihovom nastanku i svrsi rečeno, zapravo funkcionišu da podmire glad gledaoca za “sadržajnim filmovima”. Ono što im ne ide na ruku je što se i u većini slučaja (u koje ubrajam i Sharp Objects) radnja razvija i “epizodiše” nelišena tog osećaja i nesposbna da ga se ratosilja. Drugim rečima, Sharp Objects je jedan dozlaboga nepotrebno produžen film koji nam nije pomogao da upoznamo ništa ni bolje, ni više, da je sve trajalo nekih šest sati manje. Sve se ionako razotkrije neočekivano nespontano u sedmoj epizodi, i to toliko bezobrazno, da je duhoviti Vallee svestan toga odlučio da ono što je zenit svakog sličnog filma ili serije- hvatanje ubice, rekonstrukciju zločina i dokzaivanje krivice, pokaže kao montažnu sekvencu kakvoj se obično pribegava u epilogu koji sledi nakon nakon svega.

Šta radi Camille celu seriju- voza se kolima non-stop nikad manjim gradom, gde bi, s obzirom na broj stanovnika, eci-peci-pec pre otkrio ubicu nego udružene policijsko-detektivske snage. Pored toga malo pije, malo se bocka i secka i najveći deo vremena, za jednu novinarku, ne zna šta će sa sobom. Ako kroz vizuru života male Amme, koja po kući izgleda kao “dodolka devojka”, a van kuće u rolerima stiže do svih modernih poroka, upoznajemo preranu smrt duha i tela jednog (prosečnog) mesta američke “unutrašnjosti” onda je ta slika ista ona koju smo već zatekli u desetinama sličnih priča. Sharp Objects ne donosi apsolutno ništa novo. Tamo gde “južnjački triler” gradi neku mističnu atmosferu i time kompenzuje neizbežnu činjenicu da je “ubica” neko od pet junaka koji nam se vrte pred očima, Sharp Objects ne uspeva ni to. Uprkos Valleeovim vratolomnim montažama i blic flešbekovima. On je seriji obezbedio nekakav stil, ali ne bih to zvao atmosferom. Tačnije, on je stil primenjen na Big Little Lies (i ranije u karijeri) ovde pogurao još dalje (čime smo nepotrebno vraćeni na True Detective i rediteljski postupak Cary-ja Fukunage).

U seriji pored Camille figurira još šest likova. Kada se na kraju ispostavi da su dvoje (na koje ste verovatno, kao i ja, najviše tipovali) krivci, verujem da oko toga nije bilo nikakvog iznenađenja (i uprkos Valleeovom odloženom “otkrivanju” drugog krivca). Hoću da kažem, Sharp Objects ne uspeva da prevaziđe naša očigledna i predvidljiva nagađanja i da računajući sa njima uradi nešto što do sada niko nije.

Da li smo bolje upoznali junake? Ne. Da li smo shvatili nešto o duhovnoj zamrlosti malih gradova? Ne. Da li ima neke poente što je ubica, zapravo, “mentalno poremećen”, a ne konstrukt svoje sredine? Pa, jebote, i ne! Pa što smo onda gledali osam epizoda (od po sat vremena!) ove serije? Samo zato što smo se ponadali da će o tome svi pričati, pa i mi, i da će konačno opet biti nešto što nas spaja u (ljudskom, živom, neposrednom) razgovoru. Pa, jebote, izgleda da da.

Soriška.

Imate Succession da vas uteši i vrati na pravi TV put.