Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Ta druga “problematična” sezona

I jedna fenomenalna serija koja je (i) to prebrodila sa uspehom

0
0

Do skora je, pre nego što je ceo biznis otišao u tri striming treks materine, u muzičkoj industriji jedan od ključnih momenata u razvoju uspešne karijere bilo prevazilaženje problema “drugog albuma”. Naime, većina izvođača je pre objave prvog albuma imala brojne godine na raspolaganju da usvira, iztestira i ispolira materijal koji će sa njemu naći. Za tako nešto, u slučaju drugog albuma, nije bilo previše vremena. Jer se  vreme nakon objave prvog albuma uglavnom provodilo na turneji, promovišući isti, nakon čega bi izvođač bio strpan u studio uz očekivanja da za mesec-dva (plafon) izbaci novi, podjednako dobar album.

Nešto slično sada se dešava u TV industriji. Mislim, bez sumnje se dešavalo i ranije, ali u današnjim nikad-konkurentnijim okvirima produkcije TV serija, ta stvar je još očiglednija i potencijalno fatalnija za one koji svoju stvar nisu promislili na vreme. Jer “pogrešna” druga sezona, a naročito u slučaju ne-naročito-hit prve sezone, skoro sigurno odliva gledaoce u drugom smeru i neretko rezultira otkazom. Jer brodkasteri nemaju ni vremena, ni novca da duže od toga podržavaju sopstvene proizvode. Konkurencija je ogromna i ima nula tolerancije za stvari koje iz loših razloga postaju predmet priče, ili to ne bivaju uopšte.

S druge strane, ogromna konkurentnost (da li sam vam već pedeset puta napomenuo da je na tržištu Amerike preko 500 serija u produkciji trenutno?!) rezultirala je jednim oblikom “genetski modifikovanog” osmišljavanja serije, gde vrlo unikatna i specifična premisa omogućava “grinlajtovanje” cele sezone, e, da bi autori i producenti im tek onda shvatili da je ista mogla pre da posluži (podjednako dobrom) filmu, kao i da će sada biti veliki problem izvući drugu sezonu, ili, (ne)daj bože!, višegodišnju hit seriju. Prosto neke stvari nisu za serijalizaciju, jer im se aka efektnost, struže atraktivnost i ubrzano korodiraju vremenom.

Pretresimo neke primere odličnih premisa koje su doživele kreativni nervni slom u svojoj drugoj sezoni.

Mary Kills People, recimo. U ovoj seriji doktorka Mary, koja radi u odeljenju hitne pomoći jedne kanadske bolnice, “privatno” asistira terminalno obolelim pacijentima (koje joj namešta medicinska sestra sa kojom radi) u tome da umru kada oni žele. Ne bih trošio reči da vam stavim do znanja koliko je ovo televizična i serijalna premisa koja može da izgradi delo, dužine i veličine jednog Housea. Međutim, autori su se odlučili da osnovnu priču grade kao procedural (u svakoj epizodi čeka nas drugi neizlečivi slučaj), a da sve to protkaju krimi-romansom između doktorke i detektiva koji joj je za vratom. I ako smo tu postavku jedva preživeli nadajući se da će u sledećoj sezoni serija ozbiljnije da se pozabavi promenama na karakteru glavne junakinje usled posla kojim se bavi i neposrednim dejstvima istoga na njenu porodicu…

Pravo niotkuda, otvara se novi “ark” mafijašicom koja sada želi da “angažuje” doktorku da ubije njenog muža i serija koja jedva da je načela vrlo spornu i provokativnu temu odjednom počinje da se davi u tome kako će se doktorka odbraniti od mafijašice i kako će joj detektiv pomoći u tome. Prekidam na epizodi broj 3. A sličan tip primedbi mogao bih da stavim još jednom svom ličnom favoritu- Shut Eye o vidovnjaku-prevarantu koji počinje da ima stvarne vizije.

The Good Place, Michaela Schura, sam vam već hvalio. Ova satirična serija koja se bavi sa četvoro ljudi koji misle da su završili u raju samo da bi shvatili da su deo paklenog (pun intended) plana demonskog arhitekte koji čitav setap koristi kao eksperimentalnu fazu metoda za mučenje grešnika u paklu. Originalna ideja zaista je podstaknula (kvazi-)filozofska i teološka razmišljanja o potencijalnoj svrsi “onog sveta” uz neka veoma duhovita rešenja kako taj svet i njegovi metodi prinude i nagrade funkcionišu.

Ali u drugoj sezoni, više je nego jasno da Schur nije imao pojma kako da nastavi. Serija se, bukvalno, zajedno sa nama i junacima muči da smisli šta ćemo dok ne smislimo šta ćemo uopšte. Arhitekta (odlični Ted Danson) navodno traži i smišlja rešenja kako da spasi junake od odlaska u “Bad Place”, ali čak i kad tamo stignu, ni vazda genijalna Maya Rudolph ne može da spasi radnju od tapkanja u mestu. I, ako, poslednji čin ove priče treba da nas prostreli kao onaj trenutak u Lost kada shvatimo da scena koju gledamo nije flešbek, već flešforvard, on ovde deluje kao da su se davljenici dokopali kakvog takvog kopna, pa će kad dođu sebi videti šta će dalje. Nisam optimista.

Baš kao što se ispostavilo i u slučaju slično postavljenog i potom prekomplikovanog nastavka Mr Robot. Predožak, sve sa tvistom, koji je krasio prvu sezonu bio je odličan za triler. Druga sezona u kojoj Sam Esmail upada u neku vrstu samo-kjubrikizacije (samo-linčizacije), pa i overdozira u tome, zapravo je posledica nemanja ideje kako da se serija nastavi, a da se išta od prethodno montirane atmosfere ne naruši i ne unazadi. Usledile su epizode koje se dave u pseudo-debatama, pseudo-filozofiranju, pseudo-trileru, pseudo-angažmanu, sve otpanjeno da sakrije prazninu nemanja ikakve priče. U trećoj sezoni veći je akcenat stavljen na akciju i razvoj priče, ali Mr Robot i dalje nije povratio tu uspelu kombinaciju istovremene mistifikacije i demistifikacije naše globalne korpo-stvarnosti.

Ovom spisku dodao bih i serije koje su imale manje (u svakom smislu) ambiciozne premise, poput The Detour i Divorce.

Prva je bila jedan ogroman flešbek koji je pokazao na koliko je nebulozan način jedna obična porodica, koja je krenula na odmor, završila u meganebranom grožđu. Druga sezona, a sad evo i treća, ne umeju da pronađu šta je to bilo unikatno što je The Detour učinilo tako zabavnom i urnebesnom. Flešbek, kao dramaturški metod, aka se i secka po potrebi, a serija se više i ne bavi realističkim aspektom svoje postavke u odnosu na šta se sve ostalo može procenjivati kao manje ili više nebulozno. U The Detour je sve nebulozno i čini se samo sebi svrha. Pa nekad fore upale, a nekad ne.

U Divorce je problem mnogo jednostavniji- razvod se jednostavno prebrzo desio! A kako stvari nisu postavljene tako da gledalac prati “razvod na određeno vreme”, mi u drugoj sezoni zapravo pratimo šta je bilo posle razvoda tj (s obzirom da je seriju kreirala, ipak, optimisitična Sharon Horgan) kako života za partnere, pa i njihov odnos, ima! Ali, to nije ono što nam je nagovestila prva sezona i sam naslov- da ćemo biti u roptaju “neverending” razvoda, a ne da  ćemo se baviti post-festumom istog. Mislim, ne želim da zakeram, ali razvedeni supružnici u nekom tipu odnosa su datost mnogih (indi) serija, dok se stanjem i bivanjem same egzekucije razvoda nije bavila nijedna serija. Sve deluje kao da je neko u HBO-u nepotrebno pojurio Horganovu.

Na sve to, ovakve serije, zapravo, podsećaju me vrlo na najčešće neuspešnu franšizaciju hit filmova, odnosno pokušaje da se uspela fora (priča, tvist, junaci…) učini zanimljivom iz drugog ugla, a da film u isto vreme zadrži nešto od svog (u nedostatku bolje reči) “brenda”. Setimo se samo recentnih primera poput Neighbors, Hangover, Daddy’s Home ili polovine karijere Jasona Batemana.

Sva sreća ima retkih i uspešnih primera da se može drugačije tj da ima načina da se “provali” kako se serijalizuje neka tema i održava vitalnom.

Jedna takva serija je High Maintenance (HBO) koju su od web serijala za HBO osmislili bračni partneri Ben Sinclair (koji u seriji igra ključnu, pre nego glavnu ulogu) i Katja Blichfield (koja je u jednoj od epizoda i glumila). High Maintenace se, ako mene pitate, bavi jednom od najiritantnijih tema moderne (indi) produkcije- marihuanom. Ako mi je nečega pun tuki, to su uživaoci iste (na malim ekranima), sve moguće priče koje idu u prilog njene legalizacije, kao i taj neki “slacker” “oblik života i percepcije sveta oko sebe” koji se sa svakim novim filmom ili serijom u kome postoji sve više utvrđuje kao “legitiman izbor”, poput braka, ili imanja dece, ili već nečeg trećeg što nepotrebno deli ljude na pristalice i oponente. Baš zato je, barem u mom slučaju, uspeh i hvalospevi koje sam spreman da ispišem ovoj seriji još vredniji i značajniji. I očekujte da HM na mojoj “nedopustivo privatnoj godišnjoj listi” zauzme dosta visoko mesto. Ako ne zaboravim, kao što sam to uradio s prvom sezonom iste.

Mislim da sam na Tumblru prvi put susreo serijal “Humans Of New York”, seriju minijatura u kojoj nas Brandon Stanton upoznaje fotografijom sa žiteljima Njujorka, a potom kao prilog fotografijama ispisuje neku njihovu intimnu priču o tome kako su se upoznali (parovi), o nečemu što im se nedavno desilo… Kao intimni insert iz života koji je samo jedna od (koliko beše?) skoro 9 miliona pazli koje čine život tog grada. High Maintenance je najbliže tome kao serija.

Sinclair igra neimenovanog dilera vutre, “Guy-a”, koji na bajsu obilazi svoje klijente i potom im u njihovim stanovima distribuira istu u vidu paketića, keksa, štapića… Ali to je samo grub kostur. Ponekad jedva i da vidimo Guy-a u epizodi. Najbolje od svega je što su autori uspeli da “slobodan dramaturški tok” nametnu kao “dramaturšku formulu” serije. Drugim rečima, od epizode do epizode menjaju se junaci. Nekad su mladi, nekad stari i došli su u obilazak svoje ćerke (jedna od najboljih epizoda). Nekad su WASP-ovskog porekla, nekad ne mogu biti dalje od toga. Nekad imamo utisak da se autori sprdaju s njihovim progresivnim angažmanima (lezbijke i pištolj u kući), a nekada da na vrlo povećene načine odomaćuju sporne teme.

Pored toga, Sinclair i Katja uspevaju da nam Njujork već milijardu puta prikazan na sve moguće načine ožive na jedan vrlo intiman, iskren, prizeman i emocionalan način- sve atributi koje bih nerado vezao za ovaj grad i njegove žitelje. I da pri svemu tome ostanu uverljivi i ubedljivi u tome.

High Maintenance neprekidno provlači marihuanu, ali uvek nađe načina da joj da novu čar (opet vas vraćam na epizodu sa starim roditeljima u gostovanju kod ćerke u AirBNB stanu u kome je vlasnik ostavio pitona). Ova serija ume da nas zasmeje, ali i da se smeje sama sebi. Sinclair i Katja su očigledno žitelji i poštovaci “Njujorka” i to se najbolje vidi iz lakoće sa kojom nas uvode u priču, ostavljaju ili izbacuju iz nje. Ovde nema ni trunčice od Larry Davidove dramaturgije u kojoj svaki akcentovani detalj na kraju mora da nađe svoje mesto. Brdo stvari izručeno je na vas samo doživljaja radi, bez ikakve dramaturške svrhe. Što kreira kontinuirani osećaj neizvesnosti, ali junake i njihove doživljaje efektno pretvara u nešto što se desilo vama “bliskim” ljudima.

Nema neke razlike između prve i druge sezone High Maintenance (prva sezona ima 6 epizoda, druga će imati 10), s tim što je Guy možda malo više prisutan i, što je i normalno, malo bolje poznajemo njegov život (vrhunska je epizoda u kojoj padne sa bajsa i završi u bolnici). OK, možda nije fer porediti ovu vrstu serije tj dramaturgije sa prethodno pomenutim, ali fakat je da HM ostavlja utisak bolje promišljene serije, koja je u stanju da se samo-unapređuje, eksperimentiše, samo-propituje, iako nema zanimljivu ili naročito originalnu premisu. High Maintenance, jednostavno, pronalazi meru da bude u isto vreme i televizija (format), serija (sadržaj) i da pasuje ljudima koji najveći deo dana (života) provode na webu (očekivanja)- ona se lako prati, nastavlja i prekida bez problema, gleda po više puta. Čak ima i fenomenalan i uzbudljiv saundtrak koji ćete lako poželeti da spakujete u neku plejlistu i ponesete sa sobom. Možda čak i u Njujork.

Nikada nisam bio neki naročiti fan ovog grada, ili sličnih megatropola, ali Njujork High Maintenance bih voleo da posetim i upoznam. Jer deluje da bi tu neko i mogao da vas zagrli.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: