Dragi u visokom dvorcu – peti deo

Dragi je ležao u prašini, na podu automobila između prednjeg i zadnjeg sedišta, a ruke su mu lisicama bile vezane iza leđa.

Kada je otvorio oči, osećao je vrlo jak bol u predelu vrata i tamo gde je ranije verovao da mu se nalazi vilica. Bio je ubeđen da su mu kosti lica izlomljene, i sa tim se već pomirio, pokušavajući da izračuna može li da finansira lečenje ili će ostati unakažen do kraja života. „Neću se ponovo ženiti“, pomislio je u sebi, tešeći se da neće biti tragično ni ako ostane deformisan.

Isprva, Dragi nije mogao da se seti kako je tu dospeo. Ruke su mu bile ukočene od lisica a ni ostatak tela nije bio u boljem stanju. Pokušao je da se pomeri, ali nije imao kud. Počeo je da paniči jer tu ograničenost pokreta nije u prvom trenutku mogao da pripiše uskom prostoru gde je bio zaglavljen, pa je pomislio da je paralizovan. Bol je bio snažan i Dragi je zažmurio, nadajući se da je samo jako nezgodno namestio glavu u snu i da će se uskoro probuditi iz košmara izazvanog pogrešnim položajem.

Kada su se otvorila vrata i kada ga je ruka inspektora Ramireza izvukla iz kola jednim snažnim potezom, pad u još dublju prašinu imao je blagotvoran učinak na sva Jeremićeva čula. Prvo, shvatio je da je budan, zatim, uspeo je da ispruži noge, dakle, nije bio paralizovan, i konačno, obradovao se da verovatno neće morati da plaća skupo lečenje, biće ubijen na licu mesta.

Ramirez ga je snažno šutnuo u leđa i Dragi se protegao od bola, da bi inspektor onda poskočio, prekoračio ga i, kao brazilski fudbalski velemajstor, udario ga petom u stomak, od čega se Dragi ponovo skupio u fetusni položaj.

Dragi je žmurio čekajući da se nasilje nastavi, ali novih udaraca nije bilo. Otvorio je oči i pred sobom ugledao lopatu zabodenu u zemlju i bistro kalifornijsko nebo iza nje. Nalazio se u brdima iznad Los Anđelesa. Da je sve ovo film, scena bi se dešavala iza jednog od velikih slova u Holivud Hilsu, ali Dragi nije bio u rukama ubice-estete.

„Razmišljao sam da li da sve učinim tako da liči na samoubistvo depresivnog oca koji je prethodno potamanio svoju familiju, ali onda sam odlučio da napravim da izgleda kao političko ubistvo. Kao da je Udba odlučila da se obračuna sa četnicima…“

„Ostavi moju porodicu na miru, oni ne znaju ništa!“, zavapio je Dragi. Ramirez se samo osmehnuo: „Udba je napravila par faulova kada su u pokušajima ubistava pogađali i nedužne mete – seti se slučaja Dragiše Kašikovića u Čikagu…“

Dragi je bio iskreno impresioniran Ramirezovim poznavanjem Udbinog modus operandija i prethodnih akcija, ali pošto je ovaj bio zadužen za politički ekstremizam, onda nije ni čudno što je znao sve to. Ipak, zbog ovakvih stvari je Dragi i došao u Ameriku. Da radi sa ljudima koji znaju svoj posao.

„Sve moram da uradim sam. Zato ću učiniti da ti nestaneš, a da ti porodica bude ubijena. Delovaće kao rad profesionalca koji ne mari mnogo za ostavljanje dokaza. Po metak u glavu, a onda aktiviranje plina da se raznese kuća. Bahato, kako rade ljudi koji ne nameravaju da ostanu u gradu posle obavljenog posla…“

„Molim te, poštedi moju porodicu. Oni ne znaju ništa o Šlemu, nemaju pojma o Tarnerovim dnevnicima, moji sinovi su dobri Amerikanci, dobri mladi belci. Moj stariji sin igra košarku i već je počeo da mrzi smrdljive crnčuge!“

Ramirez se nasmejao. „Ne verujem da se nisi pohvalio da ideš na sastanak sa gospodinom Šlemom. Detaljne priče o ljudima sa kojima se sastaješ su ionako jedino što još uvek podseća tvoju porodicu da nisi bedni neuspešni crv…“

Ramirez je uhvatio Dragog za okovratnik košulje i povukao ga prema lopati. Dok ga je vukao, dizala se prašina a Dragi je grozničavo pokušavao da oslobodi ruke iz lisica sa idejom da se nekako dokopa lopate i tresne Ramireza po glavi. Međutim, nije bio ni blizu oslobađanja, lisice su bile napravljene tako da ljudi iz njih ne mogu da se oslobode. Kada ga je dovukao do iskopane rake, Ramirez je drugom rukom dohvatio lopatu i, kao da mu je pročitao misli, snažno ga tresnuo njome.

Dragi je snažno zajecao i upao u grob. Poslednjih dana, u više navrata, osećao se kao da mu neko čita misli. Na trenutak se setio nekog članka o tome kako tajne službe sipaju psihoaktivne supstance u vodu da bi kontrolisale ljude. Ili je to bio zaplet neke knjige koju mu je neko prepričavao. Šta li je to bilo, razmišljao je Dragi i usput prekorevao sebe što za razliku od svojih ukućana i dalje gaji staru naviku da pije vodu iz česme.

Ramirez tada izvadi svoj revolver. Bila je to kratka tridesetosmica kakvu su nosili i filmski detektivi. „Barem nešto će biti kao na filmu“, tešio se Dragi. I tada začu jednu rečenicu i pucanj koji su mu sugerisali da je smrt nastupila istog trenutka.

„Sada ćeš videti kako ubija Udba, majke ti ga nabijem fašističke!“

Ramirezovo telo palo je na Dragog. Osetio je kako ga obliva krv. Bila je topla i bila je tuđa. Pokriven telom, Dragi više nije imao kud, ponovo je bio ukočen, kao paralizovan. A onda iznad sebe ugleda nasmejano lice strica Vukašina.

Sa revolverom u ruci, nad grobom je stajao stric Vukašin. U bež pantalonama, beloj kariranoj košulji i sa šeširićem, srdačno se osmehivao. „E moj Dragi, šta napravi…“

Strica Vukašina nisu nimalo smekšale batine koje je dobio Dragi, naložio mu je da ukopa leš svog nesuđenog ubice, a zatim da nabije plastično crevo u rezervoar Ševroletove impale, povuče cug da bi potekao benzin i brzo polije kola. Stric je samo zapalio šibicu.

Dok je impala gorela iza njih, mrak je padao na brdo. „Da te je imalo poštovao, odveo bi te da te ubije iza onog natpisa na Holivud Hilsu…“, stric je već počeo da džangriza. Dragom to nije smetalo, razgledao je stričev jajasti porše, bio je to spidster iz 1964. godine, klasik čiji oblik nije zastarevao. Pamtio je da stric mahom vozi velike kadilake, i izbor automobila ga je iznenadio.

„Moram da se javim Jasni“, reče Dragi. „Jedva si izvukao živu glavu ali važno je da ti hanuma ne brine, e moj Dragi…“, odbrusi stric. „Ne brini, javio sam joj da sam stigao u Los Anđeles sa nekim ljudima iz zavičaja i da te ne čeka jer smo te kidnapovali i idemo da se ogovedamo kod Dan Tane. Dodao sam i da će sve to možda da se produži na par dana, ako odemo do Vegasa.“

Dragi je bio zbunjen, ali i pomalo uplašen od Jasnine reakcije. Vukašin je odmerio njegov izraz lica u retrovizoru i nasmejao se kada je prepoznao taj strah od žene koji može imati samo Srbin u dijaspori koji ne zna kako izgleda razvod u stranom pravnom sistemu ali sluti da je užasan.

„Rekla mi je da si pod stresom i da bi ti prijalo malo druženja sa ljudima iz zavičaja… Obradovala se što će te stric izvesti malo da se provedeš…“

Svratili su do prve prodavnice široke potrošnje koja je radila celu noć i stric je ušao unutra da kupi Dragom nešto za dezinfekciju i nešto da obuče. Dragi je pogledao na sat. Bilo je oko deset, a on je imao zakazano snimanje u jedanaest uveče. Razmišljao je da li bi bio veliki bezobrazluk prema sudbini ako bi sad otišao da snima pornić.

Vukašin se vratio do kola sa nekom groznom trenerkom od sintetike, boje trule višnje, i majicom na kojoj je pisalo nešto na kineskom, ali Dragi je bio zahvalan. Otišli su do obližnjeg „dajnera“ i Dragi je krenuo da se presvlači pored kola na parkingu. Vukašin ga je za to vreme zadirkivao.

„Svi misle da sam matori peder i da te plaćam…“, začikavao ga je Vukašin a Dragi je onda panično gledao u ljude koji su ulazili u „dajner“ i mahom gledali svoja posla, čim bi shvatili da se ovaj presvlači. „Verovatno se pitaju kako nisam našao nekog mlađeg…“

„Sad će misliti da se prostituišeš za hranu“, nastavio je Vukašin za stolom u „dajneru“ dok je Dragi svojom bolnom vilicom grizao čizburger i srkao koka-kolu iz kartonske čaše, na slamčicu. Kada je prošlo malo vremena, ili pošteno govoreći – kada je ogladneo, shvatio je da mu ništa od kostiju lica nije polomljeno. Diskretno je gledao u ljude koje je upamtio sa parkinga. Oni su opet gledali svoja posla, ali on je bio ubeđen da zure u njega. Taman kada je Dragi poželeo da izokola predloži da možda ode na snimanje, Vukašin pogleda na sat i reče: „Hajde požuri, zakasnićeš na posao. Ne smeš da odstupaš od svoje rutine…“

„A da ovo prijavimo policiji?“, predloži Dragi. Vukašin se nasmejao. „Dragi, ja sam ti sad i vojska i policija…“

Dragom je bilo prilično neprijatno kada je sa svojim stricem stigao na snimanje pornića. Za početak – i stricu je rekao da snima korporativne filmove. Međutim, na setu, Vukašin ne samo da nije bio iznenađen već je bio raspoložen i za šalu: „Snimaš namenski film o najstarijem zanatu, a?“

Dragi je, postiđen, okupio ekipu i počeo da daje instrukcije. Krajičkom oka je posmatrao Vukašina kako očijuka sa mladim porno-glumicama i, po svemu sudeći, dogovara neke seksualne usluge. Kada je video da starac jednoj od devojaka daje novac, želeo je da propadne u zemlju od srama. Međutim, kada se posle nekog vremena ona pojavila u kadru, a Dragom se činilo da su u jednom trenutku ona i Vukašin nestali iz vidokruga, bila je nasmejana. Dragi se pitao da li ju je starac zadovoljio ili zasmejao svojim seksualnim veštinama, ili možda oboje.

Vukašin je takođe bio zadovoljan dok je u svom spidsteru vozio Dragog sa seta. „Nema ništa, sine moj, dok ne legneš sa profesionalkom. To je za gospodu… Žali mi se ova cura da ti ništa nećeš…“

„Ja sam oženjen čovek…“

„Eh, oženjen čovek. Kakve to veze ima? Ti si rukovodilac ovim ljudima, moraš da im pokažeš da ceniš to što rade, da pokažeš da radiš iz srca. Kako očekuješ od njih da se potrude ako si tako nezainteresovan?“

Kada su prošli skretanje koje bi vodilo prema domu Jeremića, Dragi reče Vukašinu: „Promašili smo skretanje…“ Vukašin iz džepa izvadi ključ datsuna i zazvecka njim pred Dragim: „A kola na parkingu policije?“

Matori je znao sve šta se dešavalo u proteklom danu. Dragi se upitao da li zna i šta je dovelo do toga.

„Došli smo da pokupimo kola mog sinovca!“, zveckao je Vukašin ključevima pred pozornikom koji je te noći čuvao parking losanđeleske policije. Podigao je rampu i pustio ih da uđu.

Datsun i spidster su u koloni vozili do Dan Tane. Vukašin nije lagao, planirao je da svrati u svoj omiljeni restoran. Kada su stigli, restoran je već bio zatvoren. Ipak, spidster se zaustavio na parkingu, baš na mestu gde je stajao Šlemov mercedes.

Vukašin i Dragi su izašli iz kola. „Rezervisao sam onaj sto, malo desno pri sredini“, Vukašin spomenu sto za kojim su sedeli Dragi i Šlem. „Ali, zakasnili smo…“, slegnu ramenima Dragi.

U tom trenutku, začu se otključavanje vrata. Konobar ih je otvorio i pustio kasne goste da uđu u restoran u kom su svetla bila ugašena ali su na stolu za kojim su ranije sedeli Dragi i Šlem gorele sveće.

Dok su stizala Vukašinova omiljena jela, Dragi je mrljavio svoju šniclu. Ono što je upravo slušao ostavljalo ga je bez apetita a ponekad i bez daha.

„Ja radim za Službu, zadatak mi je da pratim našu emigraciju“, počeo je Vukašin. Dragog nije previše iznenadilo što je među emigracijom bilo cinkaroša, pa čak ni to da je Vukašin jedan od njih, ali nije bio spreman na sledeće: „Moje pravo ime je Gavrilo Nikolajević, rodom sam iz Prizrena.“

Ime Gavrilo Nikolajević bilo je poznato Dragom, ali se baš zbog strica Vukašina trudio da ga nekako potisne. Međutim, ono je ponovo isplivalo. „Čovek sa kojim se tvoja strina intimno viđa u Beogradu zapravo je tvoj stric Vukašin. Služba je otkupila njegov identitet i mene poslala na zadatak, a njega vratila kući. Svako je dobio ono što je želeo…“

Dakle, Vukašin nije bio njegov stric. Dragi je rođen 1930. godine i imao je prilike da upozna strica Vukašina kad je bio mali, ali nije ni očekivao da ga na osnovu tog sećanja prepozna kada ga je ponovo sreo 1971. godine u Čikagu. Ipak, njegov otac je poznavao Nikolajevića, ukratko: otac je znao da mu je brat u Beogradu. I niko nije imao dovoljno poverenja u Dragog da mu oda ovu porodično-državnu tajnu.

„Tvoj otac mi je u pismu rekao da si jebivetar i da ti nisu rekli za mene. Nema veze. Oduvek sam želeo da imam sinovca. I ja te stvarno tako doživljavam. Dođi da te zagrlim…“

Dragi se ubrzo našao u toplom, stričevskom zagrljaju kao da ima pet godina i da je upravo pao sa drveta pa su svi srećni što se nije teže povredio.

„Nikada ne bih ni pomislio da si doušnik, oni tvoji govori na crkvenim ručkovima i u srpskom patriotskom klubu bili su tako ubedljivi…“

Vukašin se nasmejao. „Ma ko danas više zna ko je četnik, a ko partizan – ipak smo na kraju krajeva svi mi Srbi. Ne zaboravi, ja sam ovde već trideset godina, poslan sam još u Lekino vreme, dok se znalo ko je kičma Jugoslavije. A to smo mi, Srbi. Ove koje su se ogrešili o narod smo uglavnom pobili, a ovi koji su ostali, to su dobri ljudi, zavoleo sam ih. Odavno ih više ne špijuniram, više ih čuvam da im se nešto ne desi. To su ipak mahom stariji ljudi…“

Vukašin se nije mirio sa tim da je i on „stariji čovek“. Dragom je to bilo komično. Krajičkom usne se osmehnuo.

„Nego slušaj, Dragi. Ovaj Frenk Šlem. Ti moraš da nastaviš svoj posao sa njim…“

Dragi je srećom imao već spreman odgovor na takav predlog: „Ali, kako? Ramirez mu je možda javio.“

Vukašin je samo odmahnuo glavom. „Nije mu javio. Od kada sam čuo da se sastaješ sa Šlemom, stigao sam u Los Anđeles i pratim svaki tvoj korak. Nije mu javio ništa. Urugvajac se polakomio na pare i hteo je da sav ponosan donese tvoju glavu svom gazdi i ispriča mu šta se desilo. Ramirez je nestao i Šlem će to zapaziti, ali nema načina da to poveže sa tobom…“

Dragi nije razumeo koji su interes tu imali Vukašin, Udba, Srbi ili Jugoslavija, ali srećom imao je ko da razume umesto njega: „Vidi šta ćeš da uradiš… Reći ćeš Šlemu da prihvataš posao i da ćeš režirati film, ali pod jednim uslovom – da se snima u Jugoslaviji jer tamo znaš ljude i možeš da izvučeš kvalitet kakav se nigde na svetu ne može izvući za te pare koje on nudi. Nisam čitao tu knjigu, ali su mi neki prepričali da je to neki spektakl, ubijanje nekih crnaca, je lꞌ da?“

Dragi je klimnuo glavom.

„Reci mu da u Jugoslaviji imaš pristup lokacijama, da je vojska spremna da pomogne, da oružja ima koliko hoćeš, a vala ima i crnaca-studenata da statiraju…“

Dragi je oklevao.

„Dragi, Jugoslavija je u teškoj buli. Treba nam svaki dolar koji možemo da zaradimo. A devizni priliv od ovog fašiste će biti sladak. Ima li šta lepše nego kad od svog neprijatelja uzmeš pare?“

Dragi je ćutao. Znao je da nema izbora, a uskoro je to i verbalizovano.

„Hajde, hajde, nemoj da ljutiš strica…“

Šesti nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 8. maja, tačno u podne!