Dragi u visokom dvorcu – sedamnaesti deo

Dok je Dragi telefonom objašnjavao mamurnom Draževiću da je Tozu izgleda otela Služba i da se ceo projekat zbog toga nalazi u opasnosti, trudeći se da najkritičnije detalje iznosi kada niko iz ekipe nije pored njega, povremeno šapućući i govoreći u šiframa, Mile se pojavio u kancelariji i javio mu da je „mali stigao“.

Dragi je prekinuo vezu i odmah istrčao da vidi Tozu. Bio je to on, uznemiren ali nepovređen. Pojavio se u pratnji grubog šezdesetpetogodišnjaka u sivim vunenim pantalonama, džemperu sa rol-kragnom i sivom sakou. Matorac je delovao kao neko čiji autoritet prepoznaju svi, čak i oni koji ne znaju njegovu biografiju ili jezik kojim on govori. Ni Dragi nije znao ko je to, ali matorac je po svim standardima delovao kao opasna njuška.

Toza prezrivo pogleda Dragog i pozdravi ga cinično, kao izdajnika: „Zdravo, Dragi, oprosti što kasnim. Bilo ti je najavljeno, sigurno.“

Dragom je ovo veoma teško palo. Od kada se bavi onim čime se ne ponosi, a to datira davno pre Tarnerovih dnevnika, uglavnom je najteže optužbe sam sebi nametao, dok je okolina bila puna razumevanja i podrške. Ovo je jedan od prvih slučajeva kada je okolina počela da ga osuđuje. Njegova krivica je tokom godina postala kao veliki nabrekli čir, a Toza je možda bio taj koji će ga probušiti i dovesti do izlivanja prljavštine. Bio je ljut na sebe, bio je ljut i na Tozu, a smirio se nabrajajući sve one argumente koji su donekle mogli da opravdaju ovo što je sada radio. Bilo ih je mnogo, ali nijedan nije bio dovoljno ubedljiv.

Toza je otišao da se našminka i obuče za kadar, ekipa je polako završavala ručak, a matorac se naslonio na kamp-prikolicu za ketering i naručio lozu. Iako alkohol nije bio dozvoljen na setu, odnekud se pojavila flaša loze i nezgodni čiča je bio uslužen.

Šlem i Klajn tog dana nisu bili na setu, a imajući u vidu Tozino loše raspoloženje i auru njegovog zaštitnika, Dragi je slutio da bi u slučaju njihovog dolaska situacija postala vrlo zapaljiva. Ekipa se polako kretala prema setu i zauzimala svoja mesta, a Dragi je morao da konsultuje Jasnu koji je kadar sledeći i gde su stali, jer mu se zbog uzbuđenja sve pobrkalo. Srećom, Jasna je bila najstudiozniji saradnik kog je ikad sreo. Da je radila sa Hičkokom, verovatno bi joj dozvoljavao da režira pojedine scene kada njega mrzi. A Džon Hjuston bi joj prepustio i čitave filmove.

Toza je ušao u kadar sa grupom mozambičkih studenata i Kolinsom. Zaigrao je na probi kao da se ništa nije dogodilo, pripremljen i kooperativan kao i uvek. Ipak, između dublova, Dragi je osetio da mladić ispod oka gleda malo u njega, malo po okolini – u potrazi za Šlemom i Klajnom.

Nekoliko „kupljenih“ kadrova kasnije, na setu se pojavio usplahireni Dražević koji je rekao Dragom da mora da razgovara sa njim. U tom trenutku, Dragi nije mogao da govori i razgovor je počeo tek posle sat i po, kada je Poltron morao da napravi potpuno novu postavku svetla.

Za to vreme, Dragi je opazio kako Dražević vrlo obazrivo razgovara sa čičom koji je s nogu cevčio loze pored kamp prikolice za ketering. Prvi put je video da se i Dražević nekoga plaši.

„Mali je jutros završio u Službi. Seli su da malo popričaju sa njim, da ne talasa. Ali samo nekoliko sati kasnije, pojavio se Đuro i sa portirnice javio da mali mora da bude pušten. Ovi su se usrali i odmah su ga pustili…“

„Koji Đuro?“, upita Dragi. Dražević mu preplašeno pogledom pokaza na čiču sa lozom. „Đuro Bakrač, narodni heroj i mnogo toga još. Najčistiji prvoborac u državi. Pred njim ni Zagorac nije smeo mnogo da se kurči.“

Dragi još jednom diskretno odmeri Đuru, a onda se uplaši kao da ovaj ima senzore za lov na poglede. „Kakve on veze ima sa Tozom?“

„Po svemu sudeći, Đuru je u Gestapou mučio ovaj Švaba kog je mali igrao. Matori je radio kao konsultant na televizijskoj drami o tome. Tu je upoznao malog i zavoleo ga. Izgleda da mu je mali javio da je Švaba tu pre nego što sam ja stigao da intervenišem…“

„A jesi li siguran da je to Klajn?“

„Jok i nije. Taj je sto posto. Amerikanci su mu lažirali smrt u Austriji. Dobio je identitet Everta Klajna, Jevrejina njegovih godina ubijenog u Holokaustu, i počeo je da radi za njih u borbi protiv komunista. Kada je odslužio svoju obavezu, nasledio je porodičnu farmaceutsku kompaniju familije Everta Klajna.“

Dragi nije mogao da veruje, a Dražević je nastavio: „Mnogo su velika govna ti Amerikanci. Sakrili su ga kao Jevrejina. Niko iz porodice nije preživeo rat. Ovaj se pojavio, ispričao kako je bio u logoru, pa u izbeglištvu i ubedio upravni odbor koji je naimenovala država da je on pravi vlasnik. Monstruozan tip. Lažov. Ko bi ga tamo tražio?“

„Pa otkud on sa Šlemom?“, bio je zbunjen Dragi. Šlem je bio vešt, ali se ipak i javno kompromitovao. Dražević je slegnuo ramenima: „Matori je odlučio da se opusti. A možda i želi da bude uhvaćen, ko zna. Sad mu je ionako svejedno. Treba mu neko da ga sluša i da mu se divi. Sud nije tako loše mesto za takvo nešto…“

Dražević je obavestio Dragog da su Šlem i Klajn danas u poseti jednom salašu koji je nacista voleo da posećuje dok je službovao kod nas i da ih agenti prate za slučaj da se Đuro već dao u potragu za njima. Dragi ga je savetovao da ih više ne dovodi na snimanje i Dražević se saglasio.

Kada je kadar bio spreman, Dragi se dodatno uzdrman vratio režiji, a Dražević je poveo Đuru na stranu.

„Ubićeš ga Đuro, to ti obećavam. Ali ne danas. Ubićeš ga kada ja procenim. A obećavam ti, neće ti pobeći“, Dražević je uveravao Đuru. Ovaj je samo lakonski zaključio: „Sad kad se pojavio, ja nekoga ubiti moram. Zgodnije je njega nego tebe. Ali nekoga moram.“

Do kraja snimanja, Dražević i Đura su otišli sa seta, a Šlem i Klajn se nisu pojavili. Dragi je u pauzi između dva završna kadra naložio Miletu da Tozi i njemu obezbedi zajednički prevoz i pripremao se da, ako bude mogao, nekako opere svoj obraz. Ni nacisti ni Udba Dragom nisu bili preterano simpatični, ali je i sa jednima i sa drugima već mesecima bio u direktnom kontaktu. Ipak, sve vreme se tešio da ipak može sačuvati nekakav integritet. Međutim, sakrivanje naciste na snimanju je bilo zaista previše. Ako se saradnja sa Udbom još nekako mogla pravdati patriotskim razlozima, unošenjem deviza u zemlju i sličnim pričama, Klajn je bio nedopustiv.

Kada je završeno snimanje, Dragi je, naslonjen na opel, čekao Tozu da se presvuče.

„Ja te vozim kući“, Dragi je pokušao da šarmantno dobaci Tozi. Ovaj mu se kiselo osmehnuo i odbrusio: „Danas su mi već jednom zamenili vozača. Radije ću pešačiti…“

„Molim te… Moram da ti objasnim.“

Toza je pristao. Seli su opel i umorni se otisnuli put centra grada.

„Vidiš i sam da snimanje vrvi od udbaša. Jasno ti je da oni ovde igraju neku svoju igru i spremaju klopku za nacistu.“

Toza je odmahnuo glavom. „Nisam baš siguran. Mislim da su se zadovoljili lovom.“

„Da li si ti lud?“

„Dragi, očigledno je da tvoji nisu imali dovoljno love kada su komunisti došli u Beograd. Inače bi tada video da su oni za pare spremni na sve. Čak i da nevinog čoveka proglase saradnikom okupatora i streljaju. I da saradnika okupatora za pare proglase nevinim i poštede ga…“

„Ma to su priče. Za ovo prvo znam. Za ovo drugo ne verujem…“

„Dragi, moji su bili saradnici okupatora, a evo, ne fali im dlaka s glave. Deda i otac još uvek otplaćuju svoju slobodu u ratama novcem iz švajcarske banke. Doduše, sad se malo i zaboravilo ko su bili, promenili su imena, deda je umro, tata je u penziji. Ali ja znam… Za lovu, komunisti su spremni na sve.“

Dragi je slegnuo ramenima, a Toza je nastavio: „Mislio sam da ćeš ti, kao neko iz emigracije, znati kako da ih izbegavaš…“ Dragi se nasmejao, pomislio je da li bi bilo dobro da zacementira poverenje sa Tozom pričom o stricu Vukašinu, ali je odlučio da to ipak prećuti. „Mog dedu su isto kao i ovog Švabu, kao fol uhvatili u Austriji i streljali. Još je bio živ kada je Televizija Beograd snimila dramu u kojoj ga je igrao Miša Žutić. Ja sam tu imao jednu manju ulogu zatvorskog čuvara. Igrao sam oznaša koji je čuvao mog dedu.“

Dragi nije tačno znao kako da odreaguje na ovo – da li da se smeje ili da pokaže razumevanje. Ipak, znao je da Toza uprkos svim kvalitetima obrazovanog čoveka, ima i sve slabosti glumca, tako da je samo rekao: „Pa to je priča za film, a ne ova govna koja snimamo! To je priča, jebô te otac!“

Ova opservacija je bila pun pogodak. Tozine moralne i intelektualne barijere su se odmah srušile i krenuo je da mašta o raznim idejama za filmove. „Eeeeee, kakvih sve ideja ja imam za filmove…“

Dragi je bio umoran ali je odveo Tozu u Klub književnika na večeru. Uz „slonovo uvo“, veliku šniclu po kojoj je ovaj restoran bio poznat, i krušku mirabo za dezert, slušao je Tozine umetničke vizije još nekoliko sati. Kada je ostavio Tozu ispred kuće, osetio je da se iskupio. Te noći zaspao je kao beba.

Dražević je razumeo Đurinu poruku. Te večeri sreo se sa Šlemom i Klajnom. Izmislio je razlog za sastanak, tobože je bilo nekih nejasnoća oko finansijskog plana. U stvari, želeo je da se raspita dokle će Klajn ostati u Beogradu. Kada je saznao da Klajn planira odlazak za dva dana, Dražević mu je rekao da mora ostati do poslednje klape, priprema se veliko slavlje, biće pića, hrane, muzike i žena, a onda je izvadio katalog fotografija iz Udruženja filmskih glumaca i rekao mu da malo pogleda koja mu se glumica – ili glumac – sviđa i da će te večeri ta osoba biti njegova „domaćica“. Klajn nije više bio u godinama kada bi ga seks kao takav impresionirao, ali uživao je u moći a ovo je bio prvi put da je sreo nekoga ko podvodi na državnom nivou. Naravno, dok su nacisti gospodarili Evropom, svi su bili lišeni dostojanstva, pa i žene, ali ovo je bilo nešto drugo i zaintrigiralo ga je. Pitao je da li može da zadrži katalog, da malo razgleda.

Dražević je rekao da može, a onda je dao jedan primerak i Šlemu.

Osamnaesti nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 19. juna, tačno u podne!