Dragi u visokom dvorcu – EPILOG

Spenseru je bilo malo neprijatno što drži Dragog na nišanu, jer je znao šta će ovaj prvo pomisliti.

„Ja nisam Šlemov čovek. Radim za FBI.“

Dragi je bio zbunjen. Upoznao ga je kao propalog scenaristu koji praktično ni sa kim ne kontaktira, a valjda su žbirovi morali biti ljudi koji se mnogo kreću i koji svašta mogu da čuju.

„Bio sam običan agent FBI, koji je radio kao savetnik na filmovima u Holivudu. Nažalost, iskusnije kolege su dobijale bolje produkcije, meni su mahom zapadali B-filmovi. I producenti su zapazili da su moje sugestije često bile bolje od onoga što su predlagali scenaristi. Angažovali su me da pišem. Ali nije Spenser Trilbi budala, nesiguran je taj hleb slobodnog umetnika… Nikad nisam dao otkaz u Birou.“

Dragi se tada seti poznatog jugoslovenskog scenariste Siniše Pavića koji je postao velika zvezda u njegovom odsustvu – pisao je najveće televizijske hitove, ali nikada nije napustio radno mesto sudije.

„Kada su se komunisti vratili pisanju, počeo sam da gubim poslove, ali pokojni šef Huver je voleo tračeve iz Holivuda pa sam ostao da radim kao tajni agent i javljam mu ko se s kim švaleriše i ko je peder. Bog da mu dušu prosti, mnogo je voleo da zna ko je peder… Ne znam zašto.“

„Otkud ja u svemu tome?“, zbunjeno upita Dragi, uplašen da možda i za njega neko ne priča da je homoseksualac.

„Jugosloven koji se vrzma po filmskoj industriji je bezbednosno interesantan. Pored toga, ja sam, još dok sam bio scenarista, bio u Jugoslaviji na jednom snimanju, pa su me u losanđeleskom odeljenju smatrali za svojevrsnog eksperta.“

„To znači da me je neki studio ozbiljno razmatrao“, Dragi se ponadao da će sada otkriti gde je zapravo zapinjala njegova karijera. Spenser je odmahnuo glavom.

„Ma ne. Nisi bio ni blizu. Ali si tražio politički azil, kretao se među čikaškim četnicima, morali smo da vidimo ko si i šta si, da te zaštitimo ako jugoslovenska Služba poželi da te ukloni ili da im te predamo ako nam nešto od njih zatreba.“

Dragi je ponovo bio samo pion. „I onda si nas slučajno doveo do Frenka Šlema, a preko njega i do vrha ekstremističke mreže. Uspeo sam da ga upoznam. Do sada se nijedan naš agent nije toliko približio tim ljudima.“

Spenser je slobodnom rukom pokazao Dragom da mu preda kasetu. Dragi ju je grčevito držao, ali to je bila podsvesna reakcija. Čim je počeo da misli o govoru svog tela, shvatio je da kasetu mora da preda, da sa naoružanim čovekom nema diskusije.

„Pratimo četničku emigraciju i znamo da ste nešto kuvali. Preko svojih ljudi dojavili smo Šlemu da pojača obezbeđenje. Nadam se da su sprečili večerašnju akciju.“

Dragi je znao da Vukašin ide u napad ali zapravo nije znao da li je napad uspeo. Spenser je uzeo kasetu i spustio je pored svog telefona, potom je pištolj prebacio iz desne u levu ruku i desnom birao broj držeći slušalicu ramenom. Dragi je gledao Spenserov stav. Šlem bi ga u ovoj pozi odavno savladao, ali Dragi nije imao hrabrosti da ga napadne. Spenser praktično ništa nije govorio u slušalicu, samo je slušao instrukcije. Delovao je neraspoloženo. Prekinuo je vezu.

„Svaka čast, četnici su utukli ceo paragvajski odred smrti koji je doputovao juče u grad kako bi čuvao laboratoriju…“

Dragi je bio ponosan. „Ali, zar i vi ne želite da ovaj film bude sklonjen zauvek?“, upita Spensera.

„Želimo, ali nam je korisniji ako uđe u distribuciju, jer na taj način možemo da mapiramo dokle seže Šlemova mreža. Ovaj film može biti odličan mamac za ekstremiste, može ih naterati da izgmižu iz svojih rupa…“

Dragi je ćutao. S jedne strane, film će postojati, to mu je ipak bilo drago. S druge strane, krivica za stvaranje takvog udžbenika mržnje bila je prevelika. Osećao se ispunjeno kada je pogledao film i sada je iskreno želeo da ga uništi.

„Vreme je da ideš“, reče Spenser.

Dragi je ustao, otvorio vrata i okrenuo se Spenseru. „Moram još nešto da te pitam.“

Spenser mu je pogledom pokazao da slobodno pita.

„Da li ti se zaista dopao film?“

Staro džangrizalo nije to moglo da prevali preko usta. Samo je klimnuo glavom. Dopao mu se.

Dragom je bilo lakše kada je izašao iz Spenserove kuće u losanđelesku noć.

„Slaba smo mi Služba da se kačimo sa FBI na njihovom terenu“, rekao je Vukašin kada mu je ujutru Dragi ispričao šta se desilo prethodne noći. Pitao ga je da li bi bar mogli da otmu kasetu od Spensera, ali iskusni obaveštajac mu je rekao da je ona verovatno na sigurnom u losanđeleskoj centrali FBI.

Vukašin je tešio Dragog da će sada barem bez teškoća moći da nabavi svoj film na crnom tržištu. Slično Draževiću, ni Vukašin nije doživljavao izlazak takvog filma pred publiku kao nešto preterano dramatično.

Spenser Trilbi je uspostavio direktni kontakt sa Šlemom. Ovaj je napustio grad posle napada na laboratoriju, ali je imao dovoljno novca da ode u Meksiko i roni u priobalnom području blizu granice sa Kalifornijom jer je navodno na tom mestu potopljena jedna japanska podmornica koja je imala zadatak da ubaci diverzante na američku teritoriju. Ako su podaci iz dnevnika jednog japanskog admirala tačni, na toj olupini je moglo biti vrednih suvenira.

Spenser nije znao da li je Šlem u međuvremenu saznao za njegove veze sa FBI ili ne, ali mu je rekao kako ima kopiju filma koju mu je Dragi dao da pogleda pred dalji rad na montaži. To je po njegovim saznanjima bio jedini preostali materijal. Šlem je odmah zakazao sastanak i rekao je Spenseru da će mu organizovati privatni avion sa malog aerodroma Van Najs.

Spenser se spremio za put, izabrao je svetla letnja odela za Meksiko, obrijao se i detaljno oprao. Očešljan i doteran, postao je ono što jeste, Huverov Dži-Men, a ne propali boem sa pisaćom mašinom. Za pojasom je poneo svoj standardni revolver, ali je stavio i jedan damski pištolj u malu futrolu na nozi.

Za put do Van Najsa isterao je iz garaže svoj kadilak, star skoro dve godine, za koji većina njegovih poznanika nije znala jer ih je on mahom primao u svojoj kući gde je imao instaliranu opremu za snimanje razgovora. Sa kasetom sigurno smeštenom u kofer, Spenser je krenuo na put.

Dugo nije vozio i uživao je da svoju mašinu tera polako, da ponovo oseti kako fino klizi losanđeleskim asfaltom. Lagano se zaustavio na semaforu i zagledao se u instrument tablu. Odjednom, auto se zatresao a na sedištu pored njega našao se Ratko Dražević, naoružan samo fasciklom. Spenser je brzo potegao revolver, a onda je prepoznao dobro poznat lik.

„Zdravo, Trilbi… Valjda me nisi zaboravio…“

Spenser je bio zbunjen. „Otkud ti? Zar ti nije zabranjen ulazak u Ameriku?“

Dražević se nasmejao. „Nećeš valjda ti da me učiš da ne treba raditi zabranjene stvari…“

Kada je obratio pažnju na fasciklu koju je Dražević držao u ruci, Spenser je naslutio svu težinu njegove prethodne rečenice. „To snimanje je bilo divlje, je l’ tako, Trilbi? Kako se beše zvao film? Moskovska pravila ili tako nešto?“

Trilbi je klimnuo glavom. U Jugoslaviji je sniman špijunski film Moskovska pravila, a on je bio pozvan da vrši neke prepravke na scenariju u toku snimanja. Naslov je inspirisan protokolom zapadnih tajnih službi da se ponašaju po Moskovskim pravilima kada su na neprijateljskoj teritoriji.

„Ti se tih dana nisi baš pridržavao Moskovskih pravila, zar ne?“

Spenser Trilbi je tokom boravka u Jugoslaviji bio uhvaćen u jednoj krajnje nedoličnoj situaciji kakva mu se kasnije nije ponovila. Izgleda da je Udba znala da je on agent FBI, pa su ga ucenili da radi za njih. Predao im je sve što ih je tada zanimalo, pre svega o četničkoj emigraciji, i posle mu se više nisu javljali.

„Odavno je zeleno“, Draževićeva primedba snažnije je odjeknula od sirena koje su trubile već dobrih desetak sekundi iza Spenserovog kadilaka. Spenser je pokrenuo auto.

„Ova fascikla bi mogla završiti u centrali FBI ako me sada nešto ne poslušaš…“

Trilbi je pristao na Draževićev zadatak – da postupi po dogovoru sa Šlemom, s tim da dojavi tačnu lokaciju njihovog sastanka.

Dražević je rekao Spenseru da ga ostavi u javnoj garaži „Beverli centra“, a ovaj je potom produžio do Van Najsa gde ga je čekao Šlemov iznajmljeni lirdžet. Kada je Spenser stigao u Meksiko, Ramirezov brat ga je dočekao sa velikim Šlemovim mercedesom i odvezao ga do jedne relativno skromne hacijende u blizini plaže. Trilbi je zamolio da obavi telefonski poziv, dopušteno mu je. U daljini je video Šlema, mišićavog i preplanulog, kako se u ronilačkom odelu vraća sa plaže.

Spenser Trilbi je ponovo pogledao Tarnerove dnevnike, ovog puta sa Šlemom. Producent je bio prezadovoljan i sve vreme je upisivao primedbe u sveščicu.

„Mislim da smo napravili odličan posao, Spensere“, reče Šlem. Spenser je zurio u njegovom pravcu. Šlem nije osetio da iza njegovih leđa tetura Ramirez Mlađi, presečenih glasnih žica, u pokušaju da ga upozori dok za njim idu dvojica tipova sa prigušenim uzijima, od glave do pete u crnom.

Šlema je zbunilo Spenserovo zurenje. „Šta ti je, Trilbi?“

Kada je shvatio da se nešto dešava iza njega, Šlem se okrenuo i dobio čitav rafal u grudi. Spenser Trilbi je sedeo kao skamenjen. Momci u crnom su izvadili kasetu iz betamaks plejera i otišli.

Spenser je polako ustao i izašao iz sobe u kojoj su bila dva leša, u hodniku je video još jedan i još dva ispred kuće. Počeo je da razmišlja kako da nađe neki taksi. A onda je ugledao Šlemov mercedes.

Dva dana kasnije, bez ikakve najave, na pragu Jeremićeve kuće se pojavio Dražević. Dragi ga je uveo u kuću, pomalo postiđen jer ona nije bila ni blizu onoliko uredna kao kada je Jasna bila tu. Štaviše, Dragi je tražio način da nekako otkaže iznajmljivanje kuće i da tako uštedi deo novca koji je davao za kiriju. Dražević mu je dao ključ svog iznajmljenog kadilaka i rekao mu da ode do kola i uzme svoje odelo.

Dragi je ubrzo bio doteran i spreman za prijem u izraelskom konzulatu u Los Anđelesu. Bio je potpuno zbunjen tim pozivom.

Kada su stigli u konzulat, sala za prijeme je već bila puna. Ovom prilikom, međutim, bila je pretvorena u salu za projekcije. Konzul je pružio ruku Dragom i rekao mu da je snimio „jako vešt film“ i da mu je „drago što ga upoznaje“. Dragi je bio potpuno zbunjen.

Kada je malo odmerio ko su bili prisutni ljudi, primetio je da imaju relativno sličnu, snažnu građu, slične frizure i sličan ukus za odevanje. Dakle, to je bila neka vojna formacija sa starešinama.

„Upravo su gledali ovaj tvoj film“, reče Dražević. Dragom nije bilo prijatno. Nalazio se u sobi punoj vojno sposobnih Izraelaca koji su upravo pogledali njegovu ekranizaciju Tarnerovih dnevnika.

„Kada mi je Vukašin rekao šta ova američka govna hoće da urade sa tvojim filmom, pozvao sam jednog izraelskog prijatelja da mi pomogne. Mi nemamo snage da se nosimo sa FBI usred Amerike, ali oni vala imaju.“

Ubrzo im je prišao Draževićev vršnjak. Srdačno se rukovao sa Dragim. Videlo se da je vojno lice – imao je kratku kosu i bio sportski odeven, ali mu ni najležernije civilno odelo očigledno nije prijalo. Delovao je kao dete koje je obukla mama.

„Znao sam da ti kao prekaljeni antifašista ne bi dozvolio da se ovakvo nešto nađe na tržištu“, reče Izraelac Draževiću. Ovaj mu je mangupski namignuo kao da se to podrazumeva.

Tada Izraelac poče da objašnjava Dragom: „Vaš zaštitnik je bio naš uzor. On je prvi povezao delatnost tajne službe sa kinematografijom i omogućio da se preko nje infiltriraju ljudi i prenose tajni fondovi. Onda smo mi to preuzeli i, rekao bih, podigli na još viši nivo…“

„Pitanje je da li ste“, usprotivio se Dražević, a onda su se obojica nasmejali.

Tada Izraelac pozva dvojicu četrdesetogodišnjaka u odelima da im priđu.

„Ovo su naši zemljaci, filmski producenti…“

Dragi se rukovao sa dvojicom producenata. Bio je ubeđen da su im imena izmišljena, oba su počinjala na G i oba su imala značenje na svim jezicima.

Razgovorljiviji od njih reče Dragom da je impresioniran onim što je postigao sa budžetom i glumačkom podelom koja je očigledno bila iznuđena specifičnošću produkcije. Rekao mu je da i on režira, ali da ima sve manje živaca za snimanje i da prelazi u produkciju. Producenti su dali Dragom svoje vizitkarte i rekli mu da će ovih dana dobiti neke scenarije koje bi voleli da pročita i da po njima eventualno snimi nešto sa američkim glumcima u Jugoslaviji.

Tiši od dvojice Izraelaca rekao je Dragom da razmisli o promeni imena, vrlo je teško za izgovor, osim ako ne pretenduje da pravi umetnički film za Oskara. Dragi se složio. Razmišljao je da i on poput njih nađe neko ime koje ima značenje na svim jezicima. Možda isto na G.

U povratku sa prijema, Dragi je pitao Draževića ima li razloga da se boji sad kad je intriga sa Šlemom poprimila ovakve razmere. Dražević ga je uverio da ga Šlem sigurno neće tražiti i da će ga Izraelci još veoma dugo nadgledati, neprimetno, „kao anđeli čuvari“.

Teškoće sa pokušajem da nekome izda kuću Dragom su olakšali scenariji koje su mu Izraelci zaista poslali. Međutim, želeo je da se polako izgubi iz Los Anđelesa, pa makar bio na šteti oko rentiranja kuće.

Telefon, međutim, još nije otkazao i on je iznenada zazvonio. Kada se Dragi javio, pomislio da je reč o nekoj šali, ali niko osim Jasne nije znao za ovo.

„Dobar dan, gospodine Jeremiću, Čarlton Heston ovde“, nežno je zagrmeo glas sa druge strane.