Da li imate preko 18 godina?

Dragi u visokom dvorcu – deseti deo

UDBA stiže u Ameriku na najvišem nivou. Ratko Dražević u belom sakou i sa pozlaćenim "tetejcem".

5
0

Magnetizam koji je emitovao Ratko Dražević, vitalni šezdesetogodišnjak u belom odelu i sa naočarima za sunce, učinio je da Dragi, u trenutku kada ga je ugledao kako izlazi sa terminala, sa koferom na točkiće i belim sakoom ležerno prebačenim preko ramena, začuje fanki instumental sa jakom ritam sekcijom i trombonima.

Ratko Dražević je bio legendarni direktor Avala Filma, prvog giganta jugoslovenske kinematografije. Na to mesto je došao sa reputacijom beskrupuloznog udbaša koji se sam hvalio da je ubio dve hiljade ljudi i spavao sa dve hiljade žena. Čak i u vreme komunizma, Dražević je bio svojevrsni enfant terrible jugoslovenske kulture. Oko sebe je okupljao disidente poput Borislava Mihailovića Mihiza koji mu je bio glavni umetnički savetnik, a čak i ubeđeni komunisti su ga smatrali okorelim zlikovcem i nuspojavom revolucionarnog terora. Dražević je na čelu Avala Filma vrlo brzo uspostavio kontakte sa stranim producentima i počeo da ih dovodi da snimaju u Jugoslaviji. Služba državne bezbednosti je prepoznala da je film jedan od najboljih poslova za pranje novca, uspostavljanje kontakata, da može poslužiti kao pokriće za razne stvari, a njih je u to vreme najviše zanimala prodaja oružja. S druge strane, Draževićeva Avala je, zahvaljujući stranim produkcijama, ostvarivala značajan devizni priliv. Interes stranaca koji su snimali filmove u Jugoslaviji bio je vrlo sličan kao i kod drugih zapadnih firmi koje su sarađivale sa jugoslovenskim preduzećima – glad za devizama je bila tolika da su usluge bile naplaćivane po damping ceni. Stranci su u Jugoslaviju dolazili da snimaju, a mogli su da rade šta su hteli.

Bilo je tu i neobičnih detalja. Avala Film je sa pojedinim stranim producentima ulazio i u koprodukcione aranžmane i često se trgovalo državljanstvom filma. Mnogi jugoslovenski reditelji su ni krivi ni dužni potpisivani kao koreditelji stranih filmova sa kojima nisu imali veze. Dok je bio mlad i neafirmisan reditelj, takvi angažmani su nuđeni i Dragom Jeremiću. On ih je odbijao. Kada je došao u Ameriku, kajao se jer je mogao imati i neke američke filmove u svojoj filmografiji. Međutim, ubrzo se uverio da se imena tih jugoslovenskih reditelja nisu pojavljivala na američkim kopijama filmova.

Dragi-10-1

„Ovo je mali“, bila je prva Draževićeva rečenica koju je izgovorio kada je sleteo u Los Anđeles. Vukašin je potapšao Dragog po ramenu i potvrdio.

„Dragi Jeremić“, reče Dragi i pruži ruku Draževiću. Ovaj ga je odmerio, obučenog u kaubojske čizme, džins, košulju i teget jaknicu, i zaključio: „Sa tim imenom i ovako jeftinom garderobom, nećeš se ti ꞌleba najesti kao reditelj…“ Vukašina je zasmejala ova opaska iako je Dražević bio smrtno ozbiljan a Dragi postiđen.

Kada su izašli na parking terminala, došao je red i da se Vukašin malo nervira. Za Draževićev dolazak, Vukašin nije predvideo da iznajmi veći auto. Dočekao ga je u spidsteru, a Dragi je morao da doveze svoj datsun i da vozi iza njega.

Dražević je tražio ključeve spidstera i rekao Vukašinu da ode i organizuje „ono što on voli“. Vukašinu nije bilo lako da Draževiću da ključeve od svog ljubimca, a Dragi se zamislio nad pitanjem šta li bi to njegov „stric“ trebalo da organizuje, da li su to nekakve orgije, šta je to što vole osobe kao Dražević? Lov na ljude možda?

Vukašin je uzeo datsun i otišao da organizuje ono što Dražević voli, a Dragi i Dražević su pošli na sastanak sa Šlemom. Naravno, vozio je Dražević.

Direktor Avala Filma se odlično snalazio u Los Anđelesu i za volanom spidstera. Vozio je brzo ali sigurno. Dragi je čuo priče da je Draževiću zabranjen ulaz u mnoge zapadne zemlje, međutim, pretpostavio je da možda nije putovao pod svojim imenom. Bilo je evidentno da u Los Anđelesu ranije nije samo boravio već je tu i vozio neko duže vreme.

„Sviđa mi se Los Anđeles, jedino mi je klima ovde mnogo jednolična. Ni ne primetiš a ono prođe život, je lꞌ tako?“

Dragi je klimnuo glavom. „Pa vidi se po tebi. Da si osetio da ti prolazi vreme, valjda bi se opasuljio i vratio u Jugu da režiraš…“, nastavio je Dražević. „Nisam gledao tvoje filmove, ali kažu mi da su solidni. Međutim, pitanje je koliko dugo će to moći da se pravi. Partizanski film je na zalasku, umetnički je u usponu. Ja sam to osetio još sa Skupljačima perja, pogurao sam umetnički film a pustio Bosance da ulupavaju pare u partizane…“

„Nisam ja reditelj samo partizanskih filmova, mene zanimaju i druge epohe, u stvari mene je zanimalo…“, krenuo je Dragi, a Dražević ga je odmah presekao: „Da snimaš pucnjavu. Ma znam ja šta je tebe zanimalo. Kauboji i Indijanci. Ali, nema toga više, Kauboj je umro prošle godine. Sada Indijanci moraju da se raskusuraju među sobom. Na tvom mestu, ne bih se ni vraćao u Jugu, osim ako ne želiš da vidiš pucnjavu iz prve ruke…“

„Mislite da bih bio u opasnosti? Zbog političkog azila?“, zbunjeno upita Dragi. „Ali ja se ni na koji način nisam ogrešio kada sam ga tražio, mene je Vukašin savetovao…“

Dražević poče da se smeje. „Ma ne, bre, zbog azila. Da si ga stvarno tražio, sad bi bilo pravo vreme da se vratiš. Sad je vreme da se četnici vrate u zemlju. Prošli rat nije bio njihov, sledeći rat će biti!“

Dragi je zbunjeno slušao Draževića, a ovaj je govorio neke stvari koje su zvučale nezamislivo. Govorio je o tome kako se ne bi trebalo vraćati u Jugoslaviju, kako bi sada tamo četnici bili na ceni i kako se sprema novi rat. Uprkos tome što je proteklih deset godina proveo sa političkom emigracijom, Dragi nikada nije čuo tako radikalne stavove i predviđanja.

Dragi-10-3

„I šta je ovaj tip? Neki kurčev fašista, je li?“, upita Dražević dok su ulazili u poslovnu zgradu gde je Šlem imao kancelarije. Dragi klimnu glavom: „On je sve odjednom. Izgleda da su se ujedinili rasisti, fašisti, svi…“

„Pametno, a ne kô mi Srbi“, zaključi Dražević dok su ulazili u lift.

Šlem je obazrivo i vrlo gostoprimljivo dočekao Draževića, a ovaj ga je odmah oduševio poklonom koji mu je doneo u aktovki – bio je to pozlaćeni pištolj, „tetejac“ napravljen u Zastavi, sa Šlemovim imenom i posvetom: Za početak duge saradnje.

Šlem je tog trenutka bio kupljen. Kao dete, počeo je da recituje Draževiću sve podatke o tom pištolju, o kalibru, dužini cevi, raznim verzijama i borbenim iskustvima u raznim sukobima.

Dražević je posle Šlemovog monologa samo dodao: „Zaboravio sam da napomenem – čist je, nije ni u jednoj kartoteci tako da ako Vam neko smeta…“ Šlem je na to počeo da se smeje a kada Dražević nije odreagovao, shvatio je da je ovaj ozbiljan.

Potom je počela priča o scenariju i kako će biti prezentiran jugoslovenskoj ekipi i eventualnim novinarima koje bi to zanimalo. Dražević je bio zadovoljan krinkom koju je izmislio Dragi, i smatrao je da bi takvo nešto moglo da prođe. Pohvalio je njegovu domišljatost.

A onda su Šlem i Dražević prešli na teže teme. To su bila pitanja novca. Pričali su o tome kako će Šlem oprati svoj novac, uplatiti ga jugoslovenskim partnerima i kako će se svi ti tragovi nekako izgubiti, delom u jugoslovenskim birokratskim bespućima, delom u diskreciji jugoslovenskih banaka. Dražević nije znao ništa o Tarnerovim dnevnicima, ali je shvatao da je to nekakav film za koji ne sme da se zna ko ga je finansirao i proizveo. Opet, lokacije i glumci koji će se pojaviti u njemu biće prepoznatljivi, kada film neumitno bude pao u ruke vlastima. Tu će prevara sa serijom po Dikovom romanu dobro doći, i protagonisti će moći da kažu kako su nasamareni. Isto važi i za jugoslovenske partnere. Međutim, trag novca je morao da bude uklonjen.

Ovakva finansijska operacija bila je izazov za Draževića pošto je navikao da radi sa finansijerima koji su želeli da reklamiraju i preuveličavaju svoj doprinos nastanku nekog filma, a sada je trebalo da učini nešto potpuno suprotno.

Dok su Dražević i Šlem mozgali kako da izvedu ovu složenu finansijsku prevaru, Dragi je polako počeo da gubi koncentraciju. Njihov dogovor, iako se odvijao na blago pojednostavljenom engleskom – zbog Draževića – u jednom trenutku postao je previše stručan. Iskustvo je učilo Dragog da je za reditelja važno da ima svog čoveka u produkciji, da bude u poziciji da prati šta se u tom segmentu dešava. Međutim, kada je shvatio da Dražević uporedo sa smišljanjem finansijske prevare nudi i prodaju nekog naoružanja Šlemu, poželeo je da potpuno utiša zvuk i ne čuje više ništa.

Dragi-10-2

Na kraju, Dragi kao da se probudio iz sna u kom je razgovor Draževića i Šlema bio kao neka vrsta zvučne kulise u kojoj se reči nisu razaznavale. Video je samo da se njih dvojica srdačno rukuju.

Pred rastanak, Dražević izvadi jednu fasciklu. „Koliko shvatam, imaćete teškoće da nađete glumce za ovaj film. Verovatno će mnogima tema biti preteška. Doneo sam zato neke materijale koje je skupila naša Služba tokom snimanja stranih filmova kod nas. Siguran sam da ovde ima dosta stvari koje bi mogle ubediti pojedine ljude da se pojave u vašem filmu…“

Dragi nije znao za knjigu Keneta Engera Holivud Babilon, ali Šlem očigledno jeste – prigrabio je fasciklu grčevito, želeći da ima svoju, do sada nepoznatu i neobjavljenu riznicu mračnih tajni holivudskih zvezda.

„Ovaj tip zna posao, nije sisao vesla“, prokomentarisao je Dražević dok su se spuštali liftom.

Sedeći za volanom spidstera, Dražević je objasnio Dragom da je jako umoran i rekao mu je da će se videti uveče ako je Vukašin sve pripremio. Dragi je i dalje bio zaintrigiran time što je Dražević najavljivao, a duboko u sebi se nadao da je reč o švaleraciji.

Da će veče biti uzbudljivo, najavio je Dražević kada je ispred hotela Dragom dao ključeve spidstera da se odveze kući. Dok je vozio Vukašinovu mašinu, Dragi je polako shvatao šta u automobilskom svetu znači kada je neki auto „klasik“. To je bio pravi auto za reditelja, mašina kojom treba otići na sastanak i ostaviti utisak. Počinjao je da misli kako ga je na putu do holivudskog filma dosta hendikepiralo i to što je uvek vozio neka ekonomična i polovna kola.

Dok se pripremao za večernji izlazak, Dragi je bio u dilemi da li da pozove neke od devojaka koje je znao sa snimanja pornića i da sa njima napravi zabavu za Draževića. Avans mu je stigao, mogao je to da priušti. Lokacija bi eventualno bila problem, ali bi se van grada mogao naći udoban motel. Dragi je barem znao mesta gde se bez problema mogu organizovati orgije. Međutim, Vukašin je bio na zadatku i plašio se da bi se mogli preklopiti. Ipak, za svaki slučaj poneo je nekoliko stotina dolara i telefonski imenik sa sobom.

Uveče, svi su se našli kod Dan Tane. Večerali su a Dragi je mahom ćutao slušajući razne komične, bizarne a povremeno i svirepe priče sa špijunskih zadataka koje su razmenjivali Vukašin i Dražević. Na Draževićevom licu je, i pored njegovog vrlo hladnokrvnog ponašanja, očitavao kajanje zbog mnogih stvari koje je radio. Jednim delom, Dražević se kajao jer država za koju je to radio na kraju nije postala ono što je on zamišljao. A s druge strane, kajao se jer mnoge stvari sebi ne može da oprosti. Međutim, Dragi je i kod Vukašina i kod Draževića osetio da se nešto sprema, nešto u šta oni polažu velike nade.

Vukašin je bio petnaestak godina stariji od Draževića, ali se starešinstvo nije dovodilo u pitanje. Ipak, njihova nada u ono što čeka Jugoslaviju, što niko nije definisao, ali je Dragi slutio da ima veze sa ratom o kom je čuo tog dana, bila je podjednaka. Delovalo je kao da među njima nema razlike u godinama, kao da će obojica dočekati taj događaj.

Konačno, došlo je ono što je Dražević tražio da se organizuje. U jednoj zatvorenoj konobi, na obali u Venis Biču, po čijim zidovima se moglo zaključiti da je u pitanju meksički tematski restoran, skupili su se stari tamburaši koji su često svirali na emigrantskim skupovima. Vođa orkestra bio je emigrant, ali Dražević je voleo da ga sluša i pre nego što je ovaj prebegao tokom jedne turneje po Nemačkoj.

Ponovni susret Draževića i tamburaša bio je srdačan sa udbaševe strane, mada emigrantu nije bilo baš svejedno. Ipak, piće i meze opustili su društvo a tamburaši su svirali razne pesme, od starogradskih do četničkih.

U jednom trenutku, Dragi upita Draževića: „Ko bi rekao da volite četničke pesme?“

Dražević se nasmejao: „Ja sam partizan, ali se divim četničkoj umetnosti!“

Jedanaesti nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 28. maja, tačno u podne!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: