Dragi u visokom dvorcu – šesti deo

Umesto panike, Dragi je pred sastanak sa Šlemom osećao olakšanje. Čovek koji je za njega ostao stric Vukašin dozvolio mu je da sve ispriča Jasni, i ona je neobično konstruktivno reagovala na sve što joj je predočeno. Uprkos raznim iskustvima svojih beogradskih prijatelja sa srpskim suprugama, Dragi se mogao pohvaliti da je Jasna stvarno „svetska žena“ i da je iznenađujuće dobro reagovala na razne izazove koje joj je postavljao tokom osamnaest godina braka i prethodnog zajedničkog života u grehu. Informacija da je stric Vukašin udbaš, odnosno da mu nije stric, nije je iznenadila, priznala mu je da su je svekar i svekrva još u Beogradu obavestili o zameni identiteta sa Nikolajevićem, smatrajući da je ona dovoljno pouzdan član porodice kom se takva tajna može poveriti. Dragom je bilo krivo što je Jasna tako procenjena, ali ona ga je umirila zaključkom da njega ionako nikada nisu zanimale te bapske, porodične stvari.

Jasna je bila idealan saučesnik u ovoj akciji. Pre dolaska u Ameriku, radila je kao sekretarica režije, tako ju je Dragi i upoznao, a to je posao koji iziskuje veliku pedantnost. Zadaci sekretarice režije kreću se u rasponu od nečega što publiku nimalo ne zanima kao što je beleženje na kojoj rolni filma je šta snimljeno i koji dublovi idu na kopiranje, pa sve do onoga što gledaoci najviše vole da komentarišu, a to su pitanja kontinuiteta u scenama. Jasna je u tom poslu bila jedna od najpreciznijih i, dok su radili zajedno, Dragi i ona su se često sukobljavali, sve dok nisu zaličili na jedan od onih parova koje su u klasičnom Holivudu igrali Spenser Trejsi i Ketrin Hepbern, svađalice koje se zapravo vole, suprotnosti koje se privlače, pa su na kraju tako i završili. U braku.

Jasna je danima muštrala Dragog pred sastanak sa Šlemom i pripremala ga da odreaguje na svako moguće pitanje ili sumnju koju bi ovaj mračni ekscentrik nabacio. Uskoro, Dragi je počeo da se pita da li je Jasna možda trebalo da bude reditelj ili barem scenarista? Pored preciznosti, pokazivala je neverovatnu maštovitost i situaciju je sagledavala iz uglova koji Dragom nisu ni padali na pamet.

S jedne strane, Dragi je bio srećan što stric Vukašin ne učestvuje u ovim pripremama, njegovo prisustvo bi stvorilo ogroman psihološki pritisak. S druge strane, Dragi se ponosio svojom koncentracijom i lucidnošću svoje supruge pa bi svakako voleo da tome prisustvuje i jedan takav prekaljeni profesionalac kao što je stric Vukašin.

Na kraju pripreme sa Jasnom, dok se lagano vozio prema jednom privatnom poligonu za gađanje izvan Los Anđelesa, gde mu je Šlem zakazao sastanak, Dragog je mučila samo jedna pomisao – šta ako na sastanku bude previše pripremljen? Recimo, imao je veliku tremu od nastupa na televiziji, svojevremeno kada je promovisao svoje filmove u Jugoslaviji. Nije bilo razloga za to. Radio je mnogo emisija za televiziju, i sve ljude koji su stajali iza kamere poznavao je lično, pa opet, kada bi trebalo da dâ neku izjavu, vezivao mu se jezik. Posle nekoliko nemuštih intervjua tokom promocije filma Poslednja diverzija, potpuni fijasko doživeo je gostujući u jednoj problemskoj emisiji Radio-televizije Zagreb u kojoj se naspram njega našao prvoborac iz SUBNOR-a. Novinar je želeo da sukobi mišljenja – prvoborac je na opštinskom nivou pokrenuo inicijativu da se iskoreni trend stripovskog, šund pristupa narodnooslobodilačkoj borbi u kinematografiji, a Dragi je bio autor najsvežijeg filma te prokažene vrste. Dok je putovao ka Zagrebu, Dragi se sve vreme šalio sa šoferima a potom i sa svojim zagrebačkim poznanicima kako mora da prištedi polupismenog starca u programu, da ga ne ponizi svojom erudicijom. Međutim, u toku emisije, Dragi je naišao na zid. Subnorovac je bio politički komesar iz Like, imao je pedesetak godina, a svoju zavičajnu elokventnost ojačao je izvanrednom sposobnošću da citira klasike revolucije koji su spram Jeremićevih pokušaja da bude simpatičan i lako razumljiv najširem gledalištu delovali neprobojno. Do kraja emisije, Dragi je bio nokautiran komesarovim naizmeničnim ispaljivanjem narodnih poslovica i komunističkih definicija, povremeno dopunjenim sočnim zavičajnim humorom.

Tada je Dragi odlučio da se ozbiljno priprema za sve televizijske nastupe. Novinare je molio da mu pitanja dostave ranije ili, ako se improvizuje na licu mesta, da mu kažu šta je tema pre nego što se kamere uključe. Jasna je smatrala da je Dragi sada bio još gori. Izgledalo joj je kao da je odgovore naučio napamet, bio je krut i izgubio je šarm preplašenog prostog čoveka iz naroda koji nije navikao na zapadne novotarije.

Dok je parkirao datsun nekoliko mesta od Šlemovog mercedesa, Dragog je počeo da hvata strah kako će pred Šlemom delovati kao da je sve naučio napamet. Da je ovo bio film, mislio je Dragi dok se približavao staklenim vratima „Rudolfovog poligona“, eventualna krutost glavnog junaka mogla se braniti time što nedovoljno zna jezik, ili nelagodom preostalom od prvog sastanka, u krajnjoj liniji i uzbuđenjem zbog velikog posla koji je pred njima. Pokušaj da sebe glumački opravda umirivao je Dragog. Nije to artikulisao u sebi, ali postajalo je jasno.

Dragi je na „Rudolfovom poligonu“ počinjao da režira.

„Rudolfov poligon“ je bio delimično ukopan u brdo. Jedino ranjivo mesto u niskoj zgradi od cigle bila su staklena vrata. Iza njih se nalazila zgrada i, da nije bila reč o streljačkom poligonu, Dragi bi pomislio da je to primer avangardne skandinavske arhitekture.

Kada je ušao u zgradu zatekao je prilično skandinavsku atmosferu u pogledu fizionomija ljudi, mada ne i kad je reč o relaksiranoj komunikaciji ili odnosu prema seksu. Šlem se osmehivao dok su mahom plavokosa deca u malim maslinastozelenim uniformama jela kanapee i smejala se, pod ponosnim pogledima svojih svečano odevenih i mahom plavokosih roditelja. Šlem je odmah opazio Dragog kako ulazi i bilo je jasno da su svi ostali trenutno sporedni u odnosu na posao koji treba obaviti.

Šlem je prišao i zasuo Dragog gostoljubivošću. Rekao mu je da je ovo jedna od oaza u Kaliforniji, streljana njegovog prijatelja koja omogućuje vežbe gađanja i u zatvorenom i na otvorenom, odnosno, i u laboratorijskim i u borbenim uslovima. Pohvalio mu se da losanđeleska antiteroristička jedinica ovde vrši pripreme kada ide na takmičenja iz borbenog gađanja. Dragi je bio impresioniran.

Šlem je pokazao na zidove i plafone koji su bili obloženi drvetom, i izgledali vrlo elegantno, kao neka vrlo topla privatna kuglana. „Ova zgrada inače može poslužiti i kao sklonište u slučaju termonuklearnog rata, ima i jedan sprat ispod… A u pešadijskoj borbi bila bi tvrđava koju bih rado zaobišao…“

Šlem namignu Dragom da ga sačeka, a zatim priđe stolu na kom je stajao mikrofon.

„Dobrodošli na naše praznično slavlje…“, reče Šlem. Dragom nije padalo na pamet koji to praznik pada 20. aprila. Ali zvanice su znale i tapšale su.

„Kada sam bio dete, poistovećivao sam praznike sa porodičnom toplinom, sa time što je tata posvetio dan porodici a ne poslu, i pošteno govoreći – sa poklonima…“, nasmejao se Šlem. „O da, i te kako sam voleo poklone…“

Deca su se zainteresovala čim je pokrenuta tema poklona. „Otac je u početku mislio da sam razmažen, ali sam na kraju uspeo da ga pridobijem time što sam tačno znao koje igračke želim. Koji autić želim, koji model i koje veličine. Koji brod na daljinsko upravljanje. I na kraju, kada sam porastao, koju cev…“

Svi su se zasmejali.

Šlem tada pritisnu dugme na zidu. Dragi je bio impresioniran hidraulikom koja je relativno lako povukla velika šiber-vrata i odjednom proširila ovaj već prostrani hol u vrlo duboku streljanu – iza Šlema se otvorio prostor dubok dobrih četrdesetak metara u kom su bili odvojeni boksovi za svakog strelca, takođe obloženi drvetom a iza njih betonski prostor u kom su na mehanizme bile prikačene mete sa likovima crnaca. Na stolu za odlaganje oružja u svakom boksu stajala je kutija spakovana kao poklon iz crtanog filma, sa prezimenom zalepljenim na ukrasnoj karti.

Decu nije ni trebalo pozivati, sama su potrčala prema boksovima i halapljivo raskupusala kutije. Dragi se nadao da u kutijama nije ono što je naslućivao, ali ovog puta Šlem ga nije iznenadio. Iznenadio ga je sekundu kasnije.

„Raspitao sam se kod vaših roditelja ko je postigao kakav uspeh u školi, pa je shodno tome dobio i poklon. Dakle, morate vredno da učite, morate da budete dobri, odani svojoj ideji i svojoj porodici, a onda će uslediti i pravi darovi…“

Šlem se okrenuo Dragom jer iza njega više nije bilo nikoga. Neka plavokosa deca su plakala što su na poklon dobila samo obične revolvere, a neki odlikaši su se ponosno osmehivali pokazujući svoje brauninge i glokove. Dragi je isprva bio šokiran činjenicom da je deci poklonjeno oružje, to ga je zbunjivalo kao roditelja, ali vrlo brzo je poželeo da ode iz prostorije zbog tolike vatrene moći u rukama mališana koji nisu bili stariji od dvanaest godina.

Šlem je prišao Dragom dok je ovaj istovremeno gledao roditelje kako pomažu deci da repetiraju svoje nove pištolje i razmišljao gde da zalegne kada deca zapucaju. Kada su zapucala, srećom, Šlem i Dragi su već bili napolju i hodali po poligonu za borbeno gađanje.

„Da li si nekada pucao?“, upitao je Šlem. „Prošao sam redovnu obuku u vojsci, opalio sam poneki metak…“, odgovori Dragi, u nadi da ga Šlem neće terati da puca. Ali na poligonu su ih već čekala dva para slušalica i dva kineska kalašnjikova.

„Pretpostavio sam da ste u vojsci imali ovakve puške“, pokaza Šlem na kalašnjikove. Dragi je slegao ramenima, zaista se nije sećao. Šlem se nasmejao: „Nisi mnogo zainteresovan za oružje za nekoga ko snima akcione filmove…“

Šlem je prišao i stavio slušalice na uši. Krenuo je da proverava svoj kalašnjikov. Dragi je stajao pored njega. Šlem ga prekorno pogleda. „Hajde, opremi se, idemo malo da pucamo!“

Dragi se sećao ovakvog poligona iz filma Klopka za inspektora Kalahana u kom grupa mladih fašista-policajaca po uzoru na Prljavog Harija osniva jedinicu koja kreće da čisti ulice San Franciska od ološa i u tom delovanju naravno odlazi predaleko. Kada je gledao taj film, na popustu u jednom losanđeleskom bioskopu, sve to mu je delovalo kao žestoka konstrukcija. Grupa belih policajaca koja uzima stvari u svoje ruke delovala je preinfantilno čak i za nastavak jednog velikog hita. Ali posle inspektora Ramireza, sve to je izgledalo kao naturalistička drama.

Dragi je stavio slušalice na uši. Repetirao je svoj kalašnjikov isto kao i Šlem.

„Kako ti se čini knjiga?“, upita Šlem.

Dragom je tada kroz glavu prošla jedna dilema. Da li su mu u šaržeru ćorci ili je napravio stari filmski trik za koji nije ni znao ima li efekta u stvarnosti – uklonio udarnu iglu? Ali slutio je da ga čeka metak ako u bilo kom trenutku odgovori pogrešno.

Tada Šlem pritisnu dugme i potapša Dragog po ramenu kao da je vreme da nekuda krenu. Utrčali su u poligon, mete su počele da iskaču pred njima. Šlem je upucavao mete, Dragi se švercovao a kad god bi zapucao kalašnjikov mu je umalo ispadao iz ruku. Šlem je išao pred Dragim i čistio prostor otvarajući priliku da ga upuca s leđa.

Možda je to bila poslednja prilika da se Dragi izvuče iz svega ovoga? Sa Vukašinom i Jasnom dogovorio je da će prihvatiti posao, ali nije bio siguran da može sa ovim čovekom da izdrži sledećih godinu dana eventualnog rada, ma koliko taj rad bio lažan i u službi domovine.

Krajičkom oka video je odškrinuta metalna vrata koja su sa poligona ograđenog betonskim zidom vodila na parking. Mislio je da vrlo brzo može stići do datsuna i nestati. Šlem je verovatno znao gde živi, i o tome je obavestio i svoje ljude, ali Dragi bi mogao pokupiti porodicu, odvesti ih u neki motel i tamo sačekati da ga Vukašin evakuiše preko svojih udbaških veza. Naročito ako imamo u vidu da bi Šlemova smrt sigurno poremetila ovu nacističku kliku barem na nekoliko sati. Računao je da bi ga Vukašin spasao uprkos tome što nije obavio zadatak.

Dragi je ispalio par metaka i uverio se da su meci bojevi. Šlem je bio potpuno obuzet jurnjavom i pucnjavom kroz poligon.

Dragi nanišani Šlemova leđa.

Sedmi nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 14. maja, tačno u podne!