ŠAJZERBITERLEMON – besno, jasno i impulsivno

Kvaliteta, kreativnosti i žestine u ovom momentu ne manjka na alternativnoj srpskoj muzičkoj sceni. Nadirući talas talentovanih i svirke željnih bendova iz dana u dan postaje jači i moćniji, uz nepresušni entuzijazam i energiju koja ne jenjava. U toj lavini novih bendova značajno mesto zauzima i beogradski trio Šajzerbiterlemon.

Bend čine gitarista i glavni vokal Jovan Sibinović, bubnjarka Ana Đurović i basista Mario Marković. Ova godina predstavlja krunu njihove dosadašnje karijere, uzimajući u obzir debitantsko ostvarenje i gotovo neprekidne koncertne aktivnosti. U njihovo sviračko umeće imali su prilike da se uvere mnogi fanovi u regionu, a one koji to još nisu učinili očekuje nova šansa, i to na predstojećem galopirajućem Hali Gali #2 izdanju.

Upravo pred ovaj nastup razgovarali smo sa članovima ovog benda, a šta su nam Sibin, Ana i Mario rekli o andergraund sceni, dosadašnjim izdanjima, festivalskim avanturama, predstojećoj Hali Gali kompilaciji, možete pročitati u nastavku.

Pozdrav, omladino. Jeste li zauzeti ovih dana?

Zauzeti više nego ikad. Gledamo stvarno da nam skoro svaki vikend bude popunjen svirkama u narednom periodu.

Osim personalnih promena, šta biste izdvojili kao najveće razlike u odnosu na vaše početke i sadašnjeg trenutka?

Jovan: Bila je dosta drugačija vrsta energije kad smo počinjali. Bile su to vrcave, šaljive, kratke garažne stvari. Sad je besnije, mračnije i dosta ambicioznije.

Mario, kako ti gledaš na period kada si tek došao u bend, zamenivši originalnog basistu, koji je, ako se ne varam, najzaslužniji za ime grupe?

Mario: Taj period je meni, može se reći, najbolji u životu. Tada sam se i prebacio u gimnaziju u Beograd, treća godina srednje, znate i sami sve (najjace)… Jasmin iz Gazorpazorpa me je upoznao sa Sibinom. Rade, originalni basista benda, je jedna velika legenda i car i tada me je oduševio, pokazao sve šta je on svirao, družimo se i dan danas…

Ana, čuvaju li te momci? Koliko često nailaziš na komentare koji se odnose na dijametralnu suprotnost kada je u pitanju tvoja krhka građa i žestina kojom “kažnjavaš” bubnjeve tokom svirke? Kako reaguješ na to?

Ana: Trude se… Relativno često, ali čini mi se da su takvi komentari samo komentarisanje zarad komentarisanja pa im ne pridajem mnogo značaja.

Nisi jedina, naravno. Milena iz Repetitora mi prva pada na pamet.

Ana: Trenutno na našoj sceni ima mnogo sjajnih bubnjarki, i muzičarki generalno (S/O za Jelisavetu iz Vizelja!!!)

Da se manemo etiketa, možete li nam vašim rečima opisati muzički stil koji svirate?

Jovan: Sa obzirom da je to pitanje koje se često pojavljuje, nedavno smo smislili najkoncizniji i po našem mišljenju najtačniji odgovor: besno, jasno i impulsivno.

Koliko je na vaše stvaralaštvo i uopšte odluku da počnete da se bavite muzikom uticala BIGZ scena?

Jovan: Na odluku ne toliko, nismo ni znali šta je BIGZ scena kad smo počeli da se bavimo muzikom, ali kasnije u stvaralaštvu sigurno dosta. Bilo je svirki Repetitora, Strejt Mikija, Nežnog Dalibora sa kojih smo izlazili potpuno oduševljeni i to je sigurno i svesno i nesvesno uticalo na naš rad.

Šta nam možete reći o Kool haus komuni? Šta su glavne pokretačke snage jedne takve ekipe?

Jovan: Kool haus je možda i prva prekretnica koja se desila našem bendu. Jedna od naših prvih svirki je bila krajem 2014. u Kuglašu sa bendom Šalterski Službenik i tu smo se upoznali sa njima i sa Kimijem iz Klotljudi koji je bio pokretač Kool hausa te nas je pozvao da dođemo i imamo probe u toj kući / studiju kod botaničke bašte. To je verovatno bio najbolji prostor u kome smo ikad vežbali. Jako je dobra energija tu vladala i tamo su nastale neke bitne pesme. Klotljudi su tu bili domaći, dolazili smo mi, Vizelj, Šalterski Službenik koji, nažalost, nije više aktivan i još mnogi drugi bendovi i izvođači. Kool haus je prestao da postoji još pre nekoliko godina, ali je to bio prvi takav vid okupljanja bendova iz naše generacije i uvek ćemo ga se rado sećati.

Kakva vas sećanja vežu za vaš prvi EP? Čega se više plašite “Čudnih ljudi” ili “Debelih žena”?

Jovan: Prvi EP nam je bitan i drag jer je zaokružio tu prvu “eru” benda u kojoj smo imali promenu postave i neku vrstu žanrovskog zaokreta, ali je ujedno i nagovestio sve ono što je u potpunosti ostvareno na prvom albumu. “Čudni ljudi” su mnogo bitna pesma za nas i za sada još uvek naš najveći hit, nešto po čemu nas najviše ljudi prepoznaje. Sa druge strane, “Debele žene” su zaštitni znak te početne, vrcave i šaljive faze i našle su se na EP izdanju da bismo na neki način “odali poštu” tom periodu našeg rada sa starom postavom. Njih dugo nismo svirali uživo jer poprilično odskaču od onoga kako sad izgleda naš nastup, ali nije nemoguće da se i to zasvira u nekoj posebnoj prilici narednih godina.

Na koji način nastaju vaše pesme? Kako izgleda vaš stvaralački proces? Džemujete na probama ili već imate gotove ideje, pa samo to provežbate?

Jovan: To se uvek menja od pesme do pesme. Nekada se skoro sve desi spontano na probi, nekada se dođe sa gotovom idejom pa onda svi to zajedno uklopimo u završenu celinu. Obe opcije su iznedrile neke super pesme.

Šta za svakog od vas ponaosob predstavlja Šajzerbiterlemon i učešće u bendu?

Jovan: Za mene je to jedina stvar koju sam u stanju da radim sa neograničenom količinom entuzijazma, strasti i energije. To je moj filter za izbacivanje svega onoga što držim “unutra” u svakodnevnom životu.

Mario: Sve ovo je jedno veliko ostvarenje nekog rokenrol sna koje se dešava, a koje priželjkujem otkad sam bio beba. Rekao bih da sam ja kičma ovog benda, meni se mozak po prirodi više fokusira na same instrumentale, otac ritam sekcije, dok je mladi Sibinović odgovoran za liriku. Evo, obećavam da ću u skorije vreme i ja napisati neki tekst.

Ana: Ovaj bend je veliko i važno parče mog života, ostalo su oni sve rekli, nemam više šta da dodam.

Po mnogo čemu, ova 2019. godina je najproduktivnija kada je vaš bend u pitanju, a najbitniji je album prvenac „Iza naših zidova“. Zadovoljni ste konačnim proizvodom?

Jovan: Na albumu smo radili skoro godinu dana kad se sve sabere. To smo mi u najboljem mogućem svetlu i to je naša potvrda da smo odlučili da ozbiljno krenemo u ovu priču sa ciljem da sve što dalje budemo radili bude još bolje.

Šta se to valja iza vaših zidova?

Sve naše frustracije, porivi, želje, stremljenja i zabranjene misli.

I reklo bi se da kroz vaše pesme kulja bes i agresija, te da je muzika način da se oslobodite nagomilane frustracije? Zbog čega je najviše besna vaša generacija?

Jovan: Neko je besan zbog gužve u saobraćaju, neko jer ne može da nađe dečka / devojku, neko je besan na Vučića itd. Nije čak ni poenta zbog čega smo besni. Poenta je da jesmo. Super je kad možeš da pretvoriš svoje frustracije u pesme koje publika zavoli, pa onda samim tim i u audiovizuelni doživljaj na kome se svi dobro provedu.

Ove godine zabeležili ste pregršt klupskih svirki, ali i festivalskih nastupa. Možete li da izdvojite neki poseban festival koji je na vas ostavio najjači utisak? Možda neka anegdota?

Jovan: Nastup u okviru muzičkog programa Bašta festa u Bajinoj Bašti je bio od posebnog značaja. Polovina moje familije je iz Bajine Bašte, maltene sam odrastao u vikendici na Tari, i bio sam vrlo emotivan povodom toga što su nas pozvali da tamo sviramo. Mi izlazimo na binu u tom kulturnom centru, dosta ljudi došlo da sluša, krećemo da sviramo i Mariju ne radi bas. Ana i ja sami završimo tu prvu pesmu, tonci i tehničari ne mogu uopšte da shvate o čemu se radi. Ipak, nakon mnogo peripetija problem se nekako rešava, mi izlazimo i uradimo jednu od najemotivnijih i najbitnijih svirki ikad na kojoj smo i mi i publika izginuli do krajnjih granica, a ja sam na kraju posvetio svirku svom pokojnom deda Čupi koji je bio legenda Bajine Bašte i koji je ostavio jako bitan trag u mom životu iako sam imao svega 10 godina kada je umro.

Sjajan je i Outhide festival u Zaječaru, tamo smo imali za nas neočekivano veliki odziv publike i bilo je fantastično iskustvo. Zaječar je jedan od boljih gradova u Srbiji što se tiče rokenrola i tamo ćemo se uvek rado vraćati da sviramo.

Ana: Na žalost, pamtim ovu godinu više po festivalima koji se nisu desili. Outhide sam propustila (Danilo iz Sitzpinkera upao kao zamena), a Hali Garden kom sam se baš radovala je bio otkazan u poslednji čas. Nadam se da ću kroz par dana moći da kažem da pamtim ovu godinu po Hali Galiju!

Nastupali ste na ovogodišnjem Indirektu koji je, u suštini, showcase festival. Kakav značaj predstavlja ovakav tip događaja za mlade bendove poput vašeg?

Jovan: Showcase festivali su dosta bitna stvar na evropskom nivou i oni su najbolja i najlakša prilika da te čuju ljudi van granica Srbije. Kod nas su teški uslovi za to, ali je super da i Beograd ima svoj showcase festival za koji verujemo da će svake godine biti sve bolji i bolji. Mi se tek zagrevamo sa showcase festivalima, jer nas 30. novembra čeka nastup na „PIN conference“ showcaseu u Skoplju, a u februaru se posebno radujemo povratku u Sloveniju posle više od godinu dana pošto sviramo na MENTu u Ljubljani koji je verovatno najbolji showcase u ovom delu Evrope.

Kakvo je vaše mišljenje o aktuelnoj alternativnoj sceni kod nas? Drago vam je što deo svega toga?

Jovan: Alternativna scena je nikad raznovrsnija i zanimljivija za onog koji želi da malo “kopa”, samo se mi svi trudimo da što više olakšamo to “kopanje” tako što im iskačemo iz ormara. Još u tom periodu 2014/15 kada smo vežbali u Kool hausu, kada smo mi i Vizelj tek počinjali da se razvijamo, a dobar deo bendova iz naše generacije koji su sada aktuelni nije ni nastao, postojala je neka ideja o tome kako bismo mogli puno više ako opstanemo i nastavimo da radimo. I zaista, pet godina kasnije, stepenik po stepenik, naša generacija alternativne scene ima svoj prostor I svoju publiku. Nismo još uvek “veliki”, ali “postojimo na mapi”. Imamo razloga da verujemo da će ova naša priča još porasti i imati svoje mesto u nekim budućim rokenrol enciklopedijama.

Jedna takva scena iznedrila je Hali Gali, koji će ove subote imati svoje drugo izdanje. Neki vaši utisci o ovom događaju.

Jovan: Hali Gali je jedna institucija domaće underground kulture koja je za manje od godinu dana uspela da kanališe gomilu stvari koje smo mi iz bendova hteli da uradimo, ali nismo znali kako. Trebao nam je neki spoljni faktor, brend koji će da nas okupi. Hali Gali je sva energija koja se skupljala izvan mejnstrima spakovana u sulude I genijalne jednonoćne festivale. Prvi (požar) je pokazao koliko veliki možemo da budemo kada se ujedinimo, a drugi (galop) će ove subote sigurno to i da još jače potvrdi, a mi smo presrećni I zahvalni što ćemo biti bitan deo toga.

Nakon prvog izdanja, šuškalo se o kompilaciji, koja je sada, kako vidimo, sasvim izvesna i najavljena upravo vašim spotom. Koliko vam je bitan taj vizuelni identitet vaše muzike?

Jovan: Ideja za kompilaciju je postojala duže vreme. Naravno da postoji još puno sjajnih mladih bendova koji se na ovoj kompilaciji nisu našli, ali ovde se priča ograničila na ekipu beogradskih bendova koja se već duže vreme intenzivno druži i zajednički deluje. Svi smo hteli da se priča digne na mnogo viši nivo, pa su tako svi bendovi snimili potpuno nove singlove specijalno za ovu kompilaciju. Još je Hali Gali produkcijska ekipa od 30 ljudi za 3 dana snimila lajv spotove za svaku od ovih pesama I tako imamo jedno ozbiljno izdanje koje može da ostavi veliki trag na alternativnoj sceni. Nama je velika čast da naša pesma “Sve senke” otvara jedno ovakvo ostvarenje. Posebno smo oduševljeni tim spotom koji je prati. Snimili smo dosta spotova na kojima se ozbiljno radilo, ponosni smo na svaki od njih I svaki je bitan deo našeg vizuelnog identiteta, ali je ovo prvi u kojem smo nas troje glavni akteri i po tome je poseban.

Ana: Ma, Paket aranžman 2.0.

Pouzdano znam da ste aktivni i kao publika na koncertima, pa možete li nam reći koji vam je omiljeni nastup na kojem ste bili ove godine?

Jovan: Izdvojio bih Fontaines DC na INmusicu u Zagrebu, još sam ti tad skrenuo pažnju kolko su me oduševili i još uvek ih nijedan nastup koji sam ove godine gledao nije prevazišao.

Ana: Black Lips od većih koncerata, a izdvojila bih i KOIKOI proletos u klubu Kvaka 22.

Mario: Moram priznati da sam u 2019. malo ređi sa odlascima na nastupe, verovatno neki naš nastup i naših bratskih bendova.

Sibine, ti studiraš FDU i ako se ne varam, studentski film Šerbet gde si potpisan kao producent osvojio je regionalnu nagradu? Kako uspevaš da iskombinuješ studije i muziku?

Jeste, taj film je radila sjajna ekipa za koju verujem da će nastaviti da niže sve veće uspehe. U toj užoj autorskoj ekipi “Šerbeta” su moji dragi prijatelji i veoma mi je drago što sam kao producent imao ulogu u stvaranju tog filma. Fun fact: U filmu postoji scena svirke u kojoj smo u ulozi benda bili Ćira iz sv. Pseta na vokalima, Bajčetić iz Gazorpazorpa na bubnjevima, ja na gitari i moj drugar Rade (koji je sa mnom osnovao Šajzerbiterlemon i bio prvi basista i pevač benda) na basu. Najverovatnije neću uopšte juriti karijeru producenta već ću se potpuno okrenuti muzici kada završim studije, ali studiranje produkcije tokom ove četiri godine mi je puno pomoglo, kako za menadžerisanje benda, tako i za mnoge druge stvari u životu.

Ana i Mario, a kako vi provodite vreme kad niste na sceni?

Ana:  Ej, i ja studiram FDU, sad sam upisala filmsku i TV režiju. Uglavnom se bavim time.

Mario: Najzanimljivije pitanje! Moj privatni život je, onako, dosta kontradiktoran, kao dve ličnosti (ili mnogo više) u meni. Kao dnevna, pre podnevna varijanta i noćna, studiram fakultet za međunarodnu politiku i bezbednost, a ustvari mi je u praksi 90% slobodnog vremena muzika i pank život, kako god ovo zvučalo. To zapravo ima smisla jer sam iz muzičke porodice, otkad znam za sebe sam nešto svirao, a čovek je skup gena i uticaja okoline, zar ne? U poslednje vreme bubnjeve elektronce kidam gajbi, zanimam se po malo elektronskom muzikom, družim se dosta sa ljudima i sve ovo sa bendom. Od skoro gajim malog lepog crnog mačka u garsonjeri.

Za sam kraj, kao i uvek kada moja malenkost radi intervjue, možete li nam preporučiti neki novi bend ili ploču, bilo domaći, bilo strani koji su vas oduševili u poslednje vreme?

Jovan: Ja se iznova zaljubljujem u britanski all-girl bend Savages i njihova dva albuma “Silence Yourself” i “Adore Life”. Oba podjednako genijalna.

Ana: All Girl Summer Fun Band, nešto mekše za promenu.

Mario: Ne znam, brate, daj ti meni neki album.

*fotografije: Hali Gali