Boogie x Laufer: O izlaganju i izazovima umetnika i galeriste

David Laufer, vlasnik i umetnički direktor galerije Laufer Art, i Boogie (manje poznat kao Vladimir Milivojević) fotograf, sarađuju već na petoj po redu zajedničkoj izložbi, Angels, koja je do kraja leta (tačnije: meseca avgusta) otvorena u Krunskoj 42. Kada smo se našli na krovu da pričamo o odnosu galerista i umetnika Boogie nam je rekao – ma šta tu ima da se priča, dele novac 50-50 i to je to, čist račun, svako dobro radi svoj posao. Ali ipak je bilo nešto da se ispriča.

Boogie, od kada možeš da kažeš da se profesionalno baviš fotografijom?

Boogie: Pa možeš da kažeš da si fotograf kada od toga kreneš da praviš pare. (Smeh) Jedno 15ak godina.

A u celom tom procesu, kada si krenuo da izlažeš?

Boogie: Odmah, to je nekako išlo jedno s drugim. Krenuo sam da živim od fotografije kada sam da fotografisao svašta po Njujorku, to me je nekako lansiralo na mapu autora, te neke interesantne stvari što sam fotkao i svi su to hteli da izlažu.

Jesi li imao prvo grupne izložbe ili si odmah krenuo da izlažeš sam?

Boogie: Učestvovao sam na par nekih grupnih izložbi, ali retko, to više ne radim. Čak se i ne sećam, davno je bilo. Vrlo su retki fotografi i umetnici inače sa kojima bih zajednički izlagao. Imao sam tu galeriju u Parizu, sarađivao sam sa galeristom: birali smo šta je dobro za PR, za izložbu, konsultovali smo se oko svega.

A kako to krene, da li ti želiš da izlažeš kada imaš nešto ili te zovu?

Boogie: Ne možeš ti da se nudiš za izložbe, nikad se nudim. Zna se da radim, da sam završio seriju fotografija, pa ako neko želi da izloži očekujem da me iscima. Ne nudiš se ni za posao, ne nudiš se za izložbe.

Koliko učestvuješ sam u pripremi izložbi?

Boogie: Svako voli da se cima što manje, ali ako je rezultat loš, mora da se ponovi. Sve mora da bude na najvišem mogućem nivou: štampa, uramljivanje, sve redom. Moram da ispratim ceo proces. Moje ime je u pitanju.

Zašto je za vas lično važno to materijalno postojanje fotografije, po čemu je drugačije i važnije od fotografija koje postoje na internetu?

Boogie: To je kao kada izdaš knjigu: postoji objekat, koji će biti tu i kada sve ovo drugo ispari. Isto tako je i sa izložbom, potpuno je drugačije kada vidiš to uživo
nego kada se slike nešto smenjuju na ekrenu. Ali nemam ja neki odnos prema svom radu. Poprilično sam indifirentan, odradio sam to, idem i radim još, odmah prelazim na sledeće. Volim da vidim da izgleda mnogo dobro, mora da bude najbolje i to je to.

David: Fotografija u prostoru je mnogo snažnija od one na internetu, a to zavisi od kvaliteta fotografije, od tiraža, od veličine, od papira, ima mnogo faktora. To je jako teško pitanje, ali mogu da kažem da je po meni najbitnije sledeće: da bi fotografija bila uticajna kao recimo nekada ulje na platnu mora da poštuje ista pravila. Primera radi, na tržištu je u poslednjih 20 godina u fokusu blow up, uvećaš bilo šta i treba da bude ne znam kakav efekat, a to je čist formalizam, samo neke velike dimenzije. Ništa ne znači. Fotografija mora da priča za sebe.

Boogie, izlagao si u različitim prostorima. Šta za tebe treba/može da bude fotografska izložba?

Boogie: Uglavnom su to bile veće galerije. Može prostor da se prilagodi, mogu fotografije da se prilagode. Ponekad je istina less is more. Svako od nas ima problem ili izazov jer uvek prikazuješ samo deo svog rada, ali treba da ostaviš prostora onom koji gleda da nešto i nasluti. Mora svaka fotka da diše. I kada edituješ knjigu, ne možeš da staviš trideset portreta, nego staviš tri. Mora da postoji priča, stuktura. Slični su problem u radu na knjizi i izložbi: veličina, tok, dinamika.

Da li je to pitanje osećaja ili znanja?

Boogie: Jeste pitanje osećaja, da ideš i da te vode radovi na neku stranu. Da ima neki flow. Ja kad radim znam šta treba: kada radim komerijalno koje fotke rade posao, koje ne rade posao. Znaš šta može, znaš šta ne može.

David: Pre nekoliko dana sam primetio da nam je ovo već peta izložba: Demons (2017), Something Else (2018) i Angels (2020). Ali, i kada je galerija Laufer izlagala u Parizu (2018) i Njujorku (2019). Što se mene tiče, ova poslednja je najbolja u svakom smislu: sve se uklapa, sto ima smisla, kamera, fotografije, raspored, veličina prostorije je sada taman.

A kako ste krenuli da radite zajedno?

David: Znaš kako to ide u Beogradu, preko veze. Deca su nam u istoj školi, i neko meni jednog dana kaže – e Majin tata je baš dobar fotograf…

Boogie: Misliš najbolji.

David: Da, da, naravno (smeh). A tad sam bio u procesu otvaranja galerije i pomislio sam – pa to je to. Video sam prvo velike radove, ali onda mi on pokaže svoje Demone i ja pomislim, pa da! Ono što sam naučio u Americi je da je Instagram u procesu da poptuno menja svet umetničke fotografije. Dručagija percepcija je ušla u mozak, ljudi gledaju pejzaž ili uličnu scenu i kažu – pa i ja ovo mogu da fotografišem, uzmem telefon i gotovo. Kad sam video Demone pomisio sam: ali ovo je nešto drugo. Prošle godine u Njujorku, na najstarijem fotografskom sajmu na svetu – a imao sam priliku da idem tamo, preko veze, naravno – od nas 80 bilo je polovina sa starim tehnikama na limu, na staklu. Slušao sam i kako je jedan čuveni fotograf govorio o tome da je ona priča o ediciji 1/20 potpuna laž, a kada imaš radove u takvoj tehnici onda znaš da su u pitanju unikati.

Boogie: Kod mene su recimo serije od 10. Ja kada napravim takvu seriju prodam ih, poslednju cenim najviše, ali uglavnom je ne prodajem, i to je to. Ne radim novu seriju istih.

David: To je super, može, ali nije običaj. I jako je teško to da proveriš. Zato, ovde vidiš radove, jedan po jedan odlaze, svaki je unikat, nema teorije da te neko slaže, a kada se prodaju – nema više. Odmah kupac uključuje mozak. Drugo, stare tehnike su ubile Instagram: možeš da budeš umetnik, ali na skroz drugi način. Mreže predstavljaju izazov za fotografe, i to je jako dobro, ali šta je mene privuklo Boogievim Demonima i Anđelima: novi pristup staroj tehnici. Sočivo koje je Boogie kupio ima tačno 150 godina, dakle jako je staro, a mnogo ljudi koji to isto koriste hoće da prave fotografije na stari način.

Boogie: Jao, neki Indijanci, fantastični pejzaži… Užas. Nema to taj efekat, čudno je, ljudi žele da masteruju tu tehniku, ja to uopšte ne pokušavam.

David: To je čist formalizam. Stara tehnika, savremeni sadžraj. To je ključno. Zato radim sa drugim umetnicima sličnog stava, kao što je Dragan Bibin.

Boogie: Poenta je u slučajnom uticaju, u divine intervention-u. Ne želim da usavršim tehniku, poenta je u tome šta ti iz sebe daješ. Svaki put kada iz podruma izvučem ploču da pomislim –  vau! Ne znam šta će da bude. Nekad se ne pojavi ništa. Cimanje je, kamera je kao komad nameštaja, jako je otrovno, teško, ali je vredno svakog truda. Kao neka opsesija, ludilo. Poenta fotografije je umnožavanje, a ovde toga nema, to je nešto između fotografije i nečeg drugog, možda slikarstva. Zapitaš se šta uopšte jeste fotografija.

David: Jedino je važno šta je na fotografiji. Ne treba da zavisi od veličine i tiraža. A Demon i Anđeli, to jeste mnogo više od fotografije, mnogo više od portreta.

A kada dođe do toga da se prodaju fotografije, je l’ te zanima Boogie kuda idu tvoje fotografije? Davide, ko su ljudi koji žele Boogiejeve fotke?

David: Meni je strašno bitno. Bitno mi je da se proda, ali važno je i  kome. Jedan čovek koji je dolazio kod mene da kupi neki rad i cenjkao se za 50 evra gore-dole. Rekao sam mu da neću da sarađujem na taj način. Vodim računa, zbog odnosa prema radovima.

Boogie: Ma bitno mi je, važi (smeh).

David: Stranci uglavnom kupuju njegove fotografije, kolekcionari. Stranci koji imaju dobro oko. I uvek kupe više od jedne. Sada sam počeo da prodajem i ovde, ali ovde kažu da je skupo, tamo kažu da je jeftino.

A da li se uvek fotografije prodaju preko nekog?

Boogie: Pa ne, nekad neko priđe direktno meni pa se dogovorimo, prodaju se na razne načine. Dosta često radim sa laboratorijom iz Njujorka, tamo mi stoji mnogo negativa, oni nađu šta treba, odštampaju, pošalju, ja pošaljem sertifikat, pare legnu, sve okej.

U čemu je onda najveća razlika kada imaš galeristu?

Boogie: U tome da govori o radovimas, skrene pažnju ljudi koji kupuju na nešto dobro. Niko ne ide ulicom, uđe u galeriju i potroši 3.000 evra na fotku koju odnese pod miškom. Uloga galeriste je da edukuje, da mu kolekcionari veruju.

David: Ja sam galerija, nije prostorija galerija. Vizija je to što prodaješ, i svoju selekciju. Da budemo iskreni, prodajem ono što je bilo u galeriji, ali mogu da skrenem pažnju na druge njegove radove. To zavisi od dogovora sa pojedinačnim umetnikom. Svki je nešto posebno, a odnos se bazira na komunikaciji i ozbiljnom poverenju. Neki ljudi recimo ne žele da znaju ništa o prodaji.

Kada ima toliko faktora, kako znaš da sa nekim hoćeš da radiš u ovom poslu?

David: Prvo moram da vidim da je umetnik ozbiljan. Jako često se desi da vidiš na internetu neki rad, a onda odes u studio i shvatiš da je ostalo bezveze, da je to bila slučajnost. Rad mora da bude konstanta. Ja volim da radim sa umetnicima koji su opsednuti, moraju da stvaraju da bi živeli. To me privlači jer i ja tako doživljavam svoj posao. Jako se trudim, puno istražujem i hoću to isto da vidim u ljudima. Da im ipak pored svega centar života bude u ateljeu, da to nije samo neki hobi. I da stalno napreduje, radi na sebi, da ide van sebe, da prihvata izazove, da ne radi istu stvar tokom cele karijere. Kad mi je Boogie rekao pre par meseci da pravi novu seriju pomislio sam – to hoću da čujem, da istražuje, to je lepo. I isto tako, moram da znam da mogu da prodam, ako nije tako, umetnik i ja nismo korisni jedno drugom.

Boogie: Osetiš energiju, za neke odmah znaš da su prevaranti. Znaš sa kim treba da radiš. I da se prodaje, normalno.

David: Naravno, pa ja nisam institucija.

Boogie: Dobro je da sam popularan.

David: A pre neki dan mi je neko ispred galerije rekao da sam mecena, ja sam stao i rekao – ma kakvi, pa ja sam biznismen. Trošim novac i ulažem u ono što verujem, to je posao i to je strast. I dan danas ovde ostaje taj duboki osećaj da umetnost i pare ne mogu da se spoje, a onaj ko je komercijalno uspešan, taj ne valja. Moraš da živiš od profesure, od stipendija, rezidencija nagrada. Ne, hvala.

A jesi li ti dobio Boogie nekad neku nagradu?

Boogie: Nisam dobio nikad ništa. Nisam dobio ništa ni džabe, nikad, ni finansijsku nagradu, aparat, ma ni film.

David: O umetnosti ne treba da se misli kao o nekom hobiju, nečemu finom, lepom, neukaljanom. To je posao.

Davide, za kraj, da li se slažeš sa Boogievom prvom opaskom, da je odnos galeriste i umetnika 50-50. Je l’ tako u svim segmentima?

David: Ma ne, ja sam samo trošak.

Boogie: Odnese na uramljivanje.

David: Tako je, ništa ne radim! Šalu na stranu, 50-50 podela dolazi tek na kraju odnosa, sve ostalo je mnogo bitnije.