Da li imate preko 18 godina?

Marko Grba Singh: “Rampart” je film o detinjstvu

Razgovor o procesu stvaranja, odrastanju, kolektivnom sećanju i filmovima o devedesetim

0
0

“Rampart” je dokumentarni film, kolekcija sećanja na devedesete, na odrastanje i poslednji pozdrav sa stanom u liminalnom prostoru pre nego što će postati dom nekim drugim ljudima.

Marko Grba Singh je umetnički direktor Beldocs festivala i reditelj čije filmove karakteriše duboko promišljanje društvenih pojava, ali i hiper-ličan, autobiografski pristup i formalno odstupanje od normiranih filmskih kategorija.

Film “Rampart” je nakon više internacionalnih premijera, počevši od čuvenog Lokarno filmskog festivala u Švajcarskoj, stigao u Beograd gde je prikazan na 27. Festivalu Autorskog filma. Beogradska publika će moći da ga vidi svakog dana od 19h u Dvorani Kulturnog Centra od 23. do 25. decembra.

Razgovarala sam sa Markom o procesu stvaranja, odrastanju, kolektivnom sećanju i filmovima o devedesetim.

Film počinje rečničkim objašnjenjem naslova filma Rampart. Kako i u kojoj fazi rada si došao do tog naslova?

Tokom montaže. Gejmeri će znati na šta mislim, u jednoj sceni filma se čuje melanholična tema iz jedne igrice sa kraja devedesetih. Jedan od gradova u toj igrici se zove Rampart. Onda sam guglao značenje reči i jako mi se dopalo što može da se tumači i kao imenica i kao glagol u isto vreme. Značenje bi bilo bedem, zidine, utvrditi se. Stan iz filma bi bio neka vrsta bedema koji sprečava sećanja da pobegnu. Isto tako, sama reč zvuči nekako bajkovito, kao da je neki termin iz Gospodara prstenova. Dosta je snoliko, kao i film.

Jedna od važnijih tema filma je sećanje i to sećanje na kolektivnu traumu, bombardovanje devedesetih. Pa ipak, uprkos tome što je tema veoma politizovana i nosi sa sobom mnogo težine, film nekako prevazilazi taj poznati kontekst reprezentacije bombardovanja.

Mislim da ovo nije film o bombardovanju. Ono je tu kao veliki događaj koji se, nažalost dogodio, i oblikovao nas sve na neki način. Međutim, film je mnogo više o detinjstvu, prostorima iz detinjstva, kraju detinjstva. Što se samo bombardovanja tiče, ovde se sa jako malo ljudi može hladne glave pričati o tom događaju i onom što je prethodilo njemu. Opet, nažalost.

Imajući u vidu hiper-intiman prikaz tvoje porodice i odrastanja, kakav efekat je film imao na ostale članove? Da li je na neki način, film imao terapeutsko dejstvo?

Oni su film videli tek kad sam završio prvu ruku montaže. Naravno, dobio sam dozvolu od svih da ih stavim u film. Meni jeste bilo jako zanimljivo da posmatram tu, sada već praistoriju. Na momente uopšte nisam mogao da shvatim da sam to ja, u nekim scenama. Jako čudan osećaj. Još čudnija je spoznaja da bi danas u istoj situaciji bilo mnogo više kamera i mnogo više materijala sa svih strana, a tada je sve zavisilo od jedne. Mislim da svaki film ima terapeutsko dejstvo na reditelja, neki manje a neki više.

Posebno je dirljiva linija priče koja prati tvog psa i kroz nju se na neki način provlači kontekst traume. Kako si se odlučio na to?

U uvodnim scenama iz arhivskog materijala spominje se da je Meki (pas) kućni zaštitnik. Kako je vreme odmicalo on se sve više plašio tih zvukova. Onda sam odlučio da film napreduje kroz njegove strahove, jer ako je ‘kućni zaštitnik’ isprepadan to se nekako automatski u očima gledaoca prenosi na dom kao takav. Na to smo se odlučili nakon što smo pogledali kompletan arhivski materijal.

Da li misliš da ima premalo ili previše filmova na temu devedesetih? Da li postoji nešto što bi voleo da vidiš, a još se nije desilo?

Generalno ima previše filmova na svaku temu, pitanje je koliko je tu dobrih. Od ex-yu filmova najviše volim Obične ljude Vlade Perišića, Crnce Zvoneta Jurića i Gorana Devića i Dubinu dva Ognjena Glavonića. Kod takvih tema je, pored umetničke vrednosti jako bitno da film ne raspiruje mržnju i ne podstiče nove sukobe i raskole.

Film kombinuje porodične i snimke praznog stana u kom si odrastao. Kako je trajao proces selekcije materijala koji će ući u film? Da li postoji nešto što ti je žao što nije ušlo u film?

Kada sam odlučio da će film imati arhivske materijale kao sećanja, okupili smo sve na jedno mesto i počeli da gledamo. Ključno je ne vezivati se previše za materijal. Meni je svaka sekunda od tih nekoliko sati bila zanimljiva jer mi je sve jako blisko i poznato, ali morali smo da sečemo i izbacujemo sve što nije u liniji filma. Na kraju smo došli do odnosa 50:50 – 31 minut je sadašnjost i 31 minut prošlost. Bilo je tu svega i svačega. Ima jedna super scena kada Jovana, Tijana (sestre od ujaka) i ja glumimo spikere na vestima. To je posle 5. oktobra i nažalost nije moglo da se uklopi u strukturu. Jako je smešno i zabavno i jako smo srećni što je došlo do promena.

Ti si okarakterisao film kao porodični, a da si pri tom, na mnoge načine redefinisao pojam porodičnog filma. Šta za tebe znači ta kategorija?

Iskreno, slabo se snalazim u tim kategorijama. Nekima je porodični film božićni film kojeg gledaju u krugu porodice. Od samog kategorisanja mnogo mi je bitnije šta se nalazi u filmu, kakva mu je struktura, da li možeš da se poistovetiš sa nekim od likova, da li izaziva nešto u tebi. Ako sam ga negde tako okarakterisao izvinjavam se unapred. Možda je bio nesporazum, jer sam dosta pričao o detinjstvu.

Poseban lik u filmu je stan, od njega sve počinje i sa njim se sve i završava. Čini mi se da je i stan neka vrsta bedema, koji nestaje ili se urušava onda kad ste morali da ga napustite?

Upravo tako. Stan je čuvao sva ta sećanja, zadržavao ih u zidovima. Sada taj isti stan ima drugu funkciju, neki drugi ljudi žive tamo. Ne bih rekao da se urušio, samo je zašvrio sa jednim ciklusom. Hteo sam da stan u filmu tretiram kao živi organizam koji odumire noseći ta sećanja.

Film je skoro izašao, ali je već ostvario veliku internacionalnu festivalsku publiku – od Lokarna preko Torina do Zagreba. Kako je inostrana publika dočekala ovako intiman prikaz odrastanja u Srbiji devedesetih?

Svuda je bilo emotivno, priča je univerzalna i to mi je najdraže od svega. Uspeli smo da preko jako intimnih snimaka dođemo do najšireg broja ljudi. Film je u isto vreme jako radikalan i poprilično komunikativan. To vidim kao najveći uspeh u radu na Rampartu.

Da li je postojao neki filmski uzor kojim si se vodio ili koji te je inspirisao?

Jako volim filmove Lava Diaza, Apičatponga Virasetakula, Migela Gomeša, Džejmsa Beninga, Tsai Ming-lianga, Žoao Pedro Rodrigeša. Iz istorije filma – Breson, Pazolini, Ozu, Kiarostami, Čaplin, Kronenberg. Nisam siguran da sam imao konkretan film na umu dok sam radio na Rampartu, niti je neko od tih autora dominirao na neki način, ali oni su uvek tu.

Koji su ti planovi sada, na čemu trenutno radiš?

Spremam igrani film o mom deki Mahinderu Singhu. On je sik iz Pandžaba koji je rođen na malajskom poluostrvu (današnja Malezija), došao u London na studije i tu upoznao moju baku Gordanu (Grba). Film će se baviti rekonstrukcijom njegovog života ali je sve smešteno u sadašnjost i izmešteno iz pedesetih godina prošlog veka u dvehiljadedvadesete. To je moj prvi igrani film i biće potrebno dosta vremena da prođemo kroz sve faze razvoja i obezbedimo sredstva.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: