Da li imate preko 18 godina?

Manonija: Na temelju odmora i otpora

Miloš i Mirjana koji stoje iza ovog brenda i njegovih ideja rekli su nam ponešto o antifašističkoj borbi, svom dizajnu i Manonija proizvodima.

9
0

Miloš Miletić i Mirjana Radovanović podelili su sa nama priču o razvoju i rastu svog brenda Manonija. Zapravo, ovo i nije samo brend, u pitanju je niz proizvoda (od planera do dukseva sa prepoznatljivim motivima) koji su proistekli iz društveno-političkih ideja, prethodnih radova i istraživanja. Sve ovo, kako su nam rekli, dogodilo se između ostalog iz potrebe da se – pažljivom i strogo kontrolisanom proizvodnjom – prenebregne projektno finansiranje kao najčešći temelj za rad lokalnih umetnika. Ne ni sasvim slučajno, sreli smo se sa Milošem i Mirjanom na temeljima nikad izgrađenog Muzeja Revolucije naroda i narodnosti. 

Recite nam nešto o udruženju KURS – ono i jeste prethodilo Manoniji, kao prostor u kom već čitavu deceniju radite na muralima, publikacijama, istraživanjima… 

Mirjana: Čini mi se da nas ljudi najviše prepoznaju po muralima, četiri ih ima u Beogradu, a imamo i jedno istraživanje o istorijatu murala; radili smo  i mnoge druge stvari koje su međusobno isprepletane i koje su povezane sa nasleđem antifašističke borbe.

Miloš: Naivno smo nakon fakulteta ušli u priču oko NGO-a, osnivanja udruženja, projekata – kao i mnogi drugi– ubrzo nas je stiglo pitanje sopstvene egzistencije i krenuli smo da razmišljamo  o položaju radnika u kulturi. U vezi sa tim smo pokušali da reflektujemo na period 30-ih, na period umetnika koji su se borili, ali i studenata koji su se borili, te nas je zanimalo koliko su ove borbe bile dalekosežne i značajne. Cilj naših radova nije samo da se glorifikuju trenuci revolucionarnih borbi, već pokušavamo da probleme i nekadašnje načine organizovanja smestimo u aktuelni kontekst.

Kada su se dešavali veliki protesti i blokada na Filozofskom fakultetu, 2011. godine, mi smo krenuli da razvijamo ideju za studentski mural; zatim, u vreme kada je prisutan dominantni narativ o Partizanima kao nasilnicima koji su porobili i ubili velik deo uglednihbeograđana, mi radimo mural o oslobođenju čiji se arhivski elementi suprotstavljaju ovim tvrdnjama.

Mi ne želimo da se bavimo spomeničkom umetnošću, već pokušavamo da napravimo nešto što će pokrenuti dijalog o mogućim načinima borbe.

Mirjana: Da, zanima nas šta možemo danas da naučimo iz progresivnih pokreta iz prošlosti.

Zašto vas u umetničkom i istraživačkom smislu već dugo, i u ništa smanjenom intenzitetu, okupira to pitanje antifašističke borbe?  

Miloš: Zapeli smo nekako u tom periodu između ’41 i ’45, i to je preraslo u veliko istraživanje o kulturnoj produkciji u Narodnooslobodilačkoj borbi, a srž svega toga bilo je pitanje egiztencije rada u umetnosti, s jedne strane, i toga na koji način kulturno-umetnička delatnost može da doprinese revolucionarnim i emancipatorskim borbama. I to su dva polja kroz koja stalno provlačimo svoje projekte, i u kojima tražimo odgovore.

Mirjana: Prelomni trenutak je možda bio kada smo pozvani da uradimo mural u Muzeju savremene umetnosti Metelkova u Ljubljani, koji se bavio poveznicama kulturnih radnika u NOB-u. Kada smo zagrebali arhivu shvatili smo da ima mnogo informacija i materijala o kojima nismo ništa znali, tj. da je sve to mnogo veće , da umetnici povezani sa narodnooslobodilačkom borbom imaju dublje i kompleksnije veze koje sežu pre rata. Mi smo uradili taj mural, ali nas je on naterao da se posvetimo slojevitom istražvinju. kako su umetnici koristili svoje znanje i obrazovanje, da li je i na koje načine to pomagalo revolucionarnoj borbi, da li su umetnici bili samo umetnici i tako dalje.

Nije vam dovoljno bilo da se kao umetnici bavite tim temama, zašli ste i u teoriju – kako ste se odvažili na ulazak u arhive, publikacije i slično? 

Miloš: Moguće da je to neka naša lična potreba da za svaki rad tražimo dodatno opravdanje za korišćenje određenih elemenata, ali mislim da je to ispravan način rada u umetničkoj praksi koja je bliska levim politikama: ta umetnost nije samo dekorativna, ona mora biti i didaktička, informativna. Zato smo uvek tragali za dodatnim podacima i njihovim povezivanjem. Ispostavilo se da je ta kulturna delatnost u NOB-u imala progresivne i revolucionarne ideje – u načinu stvaranja, komunikacije sa narodom, po pitanju reprezentacije – a koje su u Jugoslavijibrzo napuštene. Naravno, to nam je zanimljivo i u okviru kontinuiranog traganja za modelima funkcionisanja u polju umetnosti, vandominantnihkrugova, projektnog finansiranja, i umetnosti koja je namenjena sebisamoj. Važno je i pitanje kako umetnost uopšte postaje deo pokreta.

Mirjana: Odlučili smo da radimo knjigu (Lekcije o odbrani: Prilozi za analizu kulturne delatnosti NOP), iako nam tekst kao način rada nije sasvim blizak, ali ne znam kako bismo drugačije celu tu arhivu adekvatno predstavili – i ovako je bilo izazovno prevesti materijal u dve knjige. Sada je sve to što smo saznali i pronašli koliko-toliko dostupno ljudima. Nismo pristupili tome kroz teoriju, već kroz analizu produkcionih odnosa u vreme oružane borbe: bez formalnih i estetskih analiza – pitali smo se kako su se ljudi organizovali na terenu.

 

Manonija je možda, čini mi se, spontano došla upravo kao odgovor na traženje novih modela funkcionsanja van projektnog finansiranja, van dosadašnjih okvira. 

Miloš: Najveći deo rada je odlazio na birokratiju, ne na produkciju, što postane naporno. Takođe, ta neizvesnost – ni u jednom trenutku nisi siguran da ćeš imati stalna primanja i zaradu na koju možeš da se osloniš. Naravno da posle godina iskustva postane jasno da je  projektno finasiranje podjednako tržište kao što je tržište ovo u kom dizajniramo stvari i prodajemo ih. Ovo drugo nam trenutno više odgovara, manje nas zamara i imamo direktnu komunikaciju sa ljudima koji naše proizvode koriste. Publika je ta koja reaguje na stvari koje nudimo, a ne neki tim od par ljudi koji su na nekoj poziciji odlučivanja. Povratna reakcija je važna i nama ključna u proizvodnji.

Vi i niste brend nastao sa namerom da ima masovnu publiku i proizvodnju, te u skladu sa politikom iza koje stojite ima smisla važnost direktne komunikacije. Prirodno je. Kako ste se odlučili koji će proizvod biti prvi koji ćete napraviti? 

Mirjana: Paralelno sa KURS-om radili smo i projekte gde smo bili angažovani kao dizajneri, a spontano smo se najviše bavili prelomom knjiga i ilustracijama. U tom procesu smo se upoznali sa ponudom naših štamparija, kompanija koje uvoze papire, uopšte sa mogućnostima u različitim sektorima. Dizajnirali smo usput i kancelarijske materijale pa primetili da to ljudi ovde prihvataju. Poznajući stanje u proizvodnji odlučili smo se na taj korak. Pre pokretanja Manonije smo uradili KURS svesku, hteli smo da vidimo kako ljudi reaguju na proizvod, u slučaju kada moraju za njega da odvoje novac, a ne kada ga dobijukao neki poklon, kao brendirani usputni materijal.

Miloš: Da, od početka je naš fokus na stationery proizvodima. Ono što je kod nas drugačije je želja da planer bude promišljen od korice do korice: znamo zašto smo koristili taj papir, taj povez i sve ostalo. I sami smo ljubitelji kvalitetnih svezaka, pa smo poželeli da jednu takvu dizajniramo.

Koliko vam je važno da sarađujete sa drugim lokalnim proizvođačima, a koliko da kontrolišete/učestvujete u procesu proizvodnje? 

Miloš: Uh, učestvujemo više nego što bi neko mogao da pretpostavi (smeh).

Mirjana: Važno nam, je naravno, i za sve što možemo biramo domaće proizvođače. Neki papiri se kod nas ne proizvode, a pamuk uzimamo lokalni kada je to moguće. Zatim, ne možeš da insistiraš na organskom pamuku, a nije ti važno  koliko galona nafte je potrošeno da bi bio transportovan, dok imaš pamuk sto kilometara dalje, u Srbiji. Mnogo faktora utiče na proizvodnju, a što se tiče Manonija odeće, tu nam je bitno da vidimo da ljudi rade u normlanim uslovima. Znamo ljude u štampariji, poznajemo žene koje šiju i sa svima njima pričamo.

Miloš: Sa papirom je kompleksna situacija, ali je tržište kod nas oskudno, ne postoji mogućnost da se nađu svi papiri, jedna kompanija uvozi većinu ponude na tržištu. Mi smo tražili najadekvatnije papire za pisanje različitmi materijalima, da bude izdrživ za pisanje markerima, perom i olovkom. Sreća je da se papir koji smo izabrali proizvodi u Sloveniji, pa smo i dalje u nekom jugolokalnom kontekstu. A za ostale papire gledamo da budu što više eco-friendly, da imaju sertifikate koji garantuju kontrolisano korišćenje energijeu preradi, zanima nas način proizvodnje i dostave, da li su reciklirani, koje sirovine sadrže i itd. To je možda besmisleno jer radimo jako male tiraže i naše ekološki footprint je zanemarljiv, ali radi se o izgradnji svesti da je moguće proizvesti određene proizvode koji su ekološki bezbedniji. Ako je moguće tako proizvesti jednu svesku, moguće je da se svi drugačije ophodimo i da to isto zahtevamo od nadležnih institucija.

Na koji način to utiče na formiranje cene? 

Miloš: Mi smo svesni da naši proizvodi nisu dostupni svima, to jeste jako veliki društveni problem, ali on se ne rešava na nivou jednog brenda. Trudimo se da cenu prilagodimo i da uvek imamo popuste za studente ili druge ugrožene grupe. Dalje od toga kao jedan mali brend ne treba da se zavaravamo da ćemo promeniti svet ili tržište. I dalje su, i pored toga, naše cene i cene nekolicine drugih domaćih brendova, jeftinije od nekih poznatih svetskih brendova. Nažalost, to mora biti ta cena jer seproizvodi u Srbiji: manja cena značila bi da potplaćujemo sebe, a i druge ljude u procesu proizvodnje.

Naravno, ne možemo da promenimo celokupni sistem, ali možemo da se trudimo već svest o proizvodu. Trebalo bi edukovati publiku koja se zalaže za prava radnika, ali ne spoji to sa formiranjem cene. Vi na sajtu imate i blog, na kome ste se potrudili da objasnite ideju i motivaciju iza Manonije. 

Mirjana: Da, treba demistifikovati proces. Ako si mali brend i ako proizvodiš lokalno, u startu si spreman na veću proizvodnu cenu. Jednostavno se trudimo da sve bude transparentno. 

Miloš: Imamo tu sreću da iz iskustva znamo šta je nužno i prikladno iskomunicirati sa potrošačima. Nije samo stvar opravdavanja cene, već i podizanja svesti o kompleksnosti proizvodnje i svih koraka unutar tog procesa. Ne možemo pretpostavljati da svi sve razumeju, neki ljudi ne razmišjaju o detaljima kao što je numeracija strana u planeru – tako je nastao i blog, kao izvor dodatnih informacija o tome kako mogu da iskoriste određeni proizvod. Ceo trend sa kritikom masovne proizvodnje je sigurno edukovao i same dizajnere da promene način kako komuniciraju i predstavljajusvoje radove. 

Kako ste odabrali baš ove motive koji postoje na svojim proizvodima? 

Mirjana: Dosta istražujemo, prikupljamo arhivski materijal, a kao što smo pomenuli, ta arhiva   nije naročito poznata. Pitali smo se kako da deo te arhive bude vidljiviji. Jedan deo istraživanja kroz Manoniju ulazi u domen svakodnevice, u upotrebu. Ipak, to nije  samo ilustracija, iz Jajca recimo, već i postoji čitava priča iza nje. Teško nam je da izaberemo motive, ima mnogo onih koji su značajni i vizuelno zanimljivi, a interesantno je razmišljati o njihovom apliciranju na svesku ili majicu.

Miloš: Nekad je teško i ukazati na svu pažnju kojom se pristupa  tim idejama, ali možda i ne treba. Vodimo računa da istaknemo ulogu žena u borbi, recimo, čak i sa jednom majicom možemo da pokušamo da doprinesemo borbi protiv patrijarhata. 

S tim u vezi, da li mislite da komercijalni proizvodi komodifikuju i depolitizuju ovu revolucionarnu ikonografiju? 

Mirjana: Opasno je prepustiti  desnici polje mode, upotrebnih predmeta i onoga što nije vezano samo za umetnost i nezavisnu scenu. Lako je i vrlo dostupno nositi,  majice sa ratnim zločincima, a smejemo se majicama sa Titom. U redu, ali zašto bi smo odustali od proizvoda za onu publiku koja se ponose nasleđem antifašizma? Ne mislim da je to banalizacija. 

Miloš: Postoje tu izvesne nijanse: ipak mi nećemo staviti Tita na tu majicu,
jer nije stvar u individuama koje su bili nosioci revolucionarnih pokreta, već u emancipatorskom potencijalu tih pokreta. I u radu KURS-a i u Manoniji se zadržavamo na revolucionarnom periodu, ne bavimo se periodom SFRJ i nemamo jugonostalgični pristup istoriji. Naši motivi nisu zato depolitizacija već podsećanje na revoluciju. Ako ćemo kroz majice i sveske da dopremo do ljudi koji su zaboravili na nju jer je izbrisana iz javnog diskursa, to je uspeh. Ne očekujemo mnogo više od toga. 

Šta dalje planirate sa Manonijom?

Miloš: Pored dugoročnih planova, stalno radimo na unapređenju sadržaja i sajta kao glavnog kanala komunikacije. Jedan od važnih poslova koji treba da uradimo je prevod na engleski jezik, kako bi sve bilo razumnije i dostupnije publici van YU govornog područja.

Mirjana: Želimo da radimo na jačanju saradnje sa društvenim inicijativama koje su nam politički bliske i da našim radom pomognemo u povećanjuvidljivosti nekih nama bitnih tema. Uradili smo prvi organski duks u našoj ponudi sa motivom Balkanskog risa i sa njim smo pokrenuli seriju proizvoda koji će promovisati ugrožene životinjske vrste. Takođe pokrećemo „Solidarni dan“ tokom kojeg ćemo od svake prodaje odvajati 10% prihoda za doniranje i pripremamo „Solidarni proizvod“ od koga će ceo profit biti doniran.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: