Dejan Kolarov: Telo je glas

Dejan Kolarov je baletski umetnik koji živi i radi u Beogradu već više od 20 godina. Gledali smo ga u svim važnim klasičnim baletskim predstavama kao i u ogromnom broju savremenih – u Narodnom pozorištu, Teatru Madlenianum, Bitef teatru… Igrao je glavne i solističke uloge u Uspavanoj lepotici, Žizeli, Don Kihotu, Kopeliji, Labudovom jezeru… Hazarskom rečniku, baletu Ko to tamo peva, Jesenjem cveću, Ženama u D-molu, predstavi Duga božićna večera, Aleksandar Veliki, Jedan i mnogim drugim. Ističe njemu drage predstave nastale u saradnji sa Bitef Dance komapnijom: Ptice, Priča o vojniku, Don Juan, Magbet... Možemo ga videti u spotovima za VIS Limunada, Idu Prester i Artan Lili, a jedna od poslednjih uzbudljivih stvari je saradnja sa trenutno najvećom zvezdom baleta na svetu Sergejem Polunjinom. 

Kada si počeo da se baviš baletom? Kako si se našao u tom svetu?

Bio sam vrlo aktivno dete, trenirao sam razne stvari – kajak, veslanje, karate, stoni tenis, običan tenis i na kraju i igru tj. balet. Od svega toga igra mi je odnela srce. Pomalo mi je žao što sam prestao sa kajakom i karateom, ali je balet je verovatno za mene bio kompleksniji i puniji – jer morate biti i sportista i umetnik istovremeno. Mislim da me je to i opredelilo, to što sam dve stvari mogao da spojim u jednu.

Iza sebe imaš veliki broj uloga, i to širokog spektra, imao si i imaš raznovrstan repertoar.

Dok sam se razvijao i rastao i kao umetnik i kao čovek, bilo mi je zanimljivije da imam što više različitih uloga. Nisam želeo da se držim iste teme, istog pravca. Interesantnije mi je bilo da se prilagođavam i menjam. To što ne igram glavnu ulogu ne znači da nisam dovoljno dobar, naprotiv. Želim da probam još nešto što će meni, mom doživljaju i mojoj viziji značiti. Jako sam zadovoljan što iza sebe imam zaista mnogo različitih uloga, i što i dalje težim tome. Nije mi problem da igram starca, služavku, princa jer me sve me to gradi kao umetnika. Zato sam ovde i zato se bavim ovim poslom.

Da li postoji nešto što nisi igrao, a priželjkivao si?

Nema toga. Ono što sam imao priliku da radim radio sam. Nalazio sam se u zemlji u kojoj igra nije bila, a nije ni sada popularna, ne postoji veliko tržiste, naročito ga nije bilo u periodu kada sam stasavao kao igrač. Ono što sam imao priliku to sam i radio. Jer nije poenta u tome da igram nešto što se negde tamo igra, već da ono što mi je dato igram najbolje što mogu. Sve što dođe je došlo zato što to tako treba da bude, ako nešto nisam igrao znači da nije ni trebalo da igram. Zaista želim da ono što je ispred mene uradim najbolje što umem, a da li će to da donese nešto novo, nešto više, da li će me neko primetititi i doživeti, i zbog toga zvati da radim nešto drugo – time se ne bavim.

Ti si baletski igrač i koreograf?

Nisam koreograf, rekao bih da sam se oprobao u tome. Napravio sam jednu predstavu i nekoliko sitnih stvarčica za neke druge potrebe. Ne mogu da kažem da sam koreograf, jer nemam iza sebe određeni broj predstava koje se igraju, možda će jednog dana doći i do toga. Ali volim to, volim da radim sa mladim ljudima, volim da kreiram i eksperimentišem, i ko zna, možda me to odvede negde.

Koliko je uobičajeno da igrači postanu koreografi?

Nije neuobičajeno. Naša karijera je kratka i većina igrača se kasnije bavi nečim što je blisko onome što su radili – budu koregrafi, ili glumci, bave se pedagogijom. Ali mi zaista nemamo mogućnost, pre svega vremena i sredstava da svako od nas isprobava tek tako.

Balet je uvek predstavljao elitnu granu umetnosti, da li je danas postao potpuna egzotika?

Klasičan balet je i dalje na velikom nivou svuda u svetu. Zna se koje su glavne kuće koje neguju svoju tradiciju, koje se bave time, isto tako radimo i mi u nacionalnom teatru. Naravno na repertoaru nam je i moderan balet. Ali moram priznati da su puniji “beli baleti” odn. klasične predstave. Predposatvljam da je klasika nešto na šta ljudi pomisle kada im kažete balet.

Da li savremena igra potiskuje klasičnu?

Savremena igra je veoma jaka, to je igra današnjice. Ona pruža stvari koje klasična ne pruža. Ali neće jedna drugu potisnuti, nema razloga. Klasika se bavi čisto vizuelnom lepotom, bavi se akademskom školom pokreta, i imaginacijom. Dok se savremeni balet bavi unutrašnjim stanjem realizovanim spolja. Celina se u oba baleta “postiže” drugačije. To su dve različite oblasti i svaka od njih pruža nešto njoj svojsvteno.

Kako si ti gledao na balet kao mlad igrač, a kako gledaš danas?

Kao mlad sam bio okrenut klasičnom baletu. Vremenom sam shvatio da mi to kao umetniku nije dovoljno. Osećao sam da nemam dovoljno prostora. Posle15 godina igranja u recimo Uspavanoj lepotici, vi zaista sazrevate, stičete rutinu, ali tek kroz savremenu igru sam mogao da se gradim kao umetnik, kao osoba koja može sebi da postavlja zadatke, koja može da traži razloge zašto nešto igra. Reč je o kreiranju kroz unutrašnje stanje i potrebe. Tokom procesa rada u savremenom baletu možete postaviti zaista mnogo pitanja, i mislim da mi savremeni pokret daje mnogo više, jednostavno me vuče.

Savremeni pokret na publiku deluje direktnije, komunikativniji je.

Blizak nam je, bliži je savremenim generacijama, bliži je našoj životnoj realnosti. Savremeni pokret je divan jer omogućava da publika oseti ono što mi osećamo. Jako je lepo kada se savremene predstave izvode u kamernim teatrima, kada je publika blizu, to je veoma inspirativno.

Na početku si spomenuo spoj sporta i umetnosti, interesuje me gde je ta granica?

Naše telo je naš alat, kao i u sportu, trenirate telo kako biste mogli da uradite više i kvalitetnije u fizičkom smislu, ali naš zadatak se ne iscrpljuje u tom (fizičkom) aspektu. Takođe, mi nismo tu isključivo zbog sebe, nismo neko ko želi da prelazi svoje granice, dostiže kilometre. Naš zadatak je da se pitamo ko smo, gde smo, koje je vreme, sa kim pričamo… imamo mnogo malih pitanja koja moramo da osvestimo, jer ako to ne uradimo ostajemo u domenu fizike. Te dve stvari se moraju spojiti. Telo je naš glas, naš govor koji mora dobiti značenje i smisao.

Da li postoji neko ko je bitno uticao na tebe dok si se formirao kao umetnik?

Uticao je život, okolnosti, porodica, sreća, tuga, želja, bes…

Radio si u inostranstvu ispričaj nam malo o tom iskustvu i kako je do toga došlo?

Rešio sam da treba da odem i da probam. Bio sam dve godine u Nemačkoj. Za neke stvari u životu treba imati i malo sreće. Dve stvari su mi izmakle za dlaku i vratio sam se. Ja sam iz Srbije i volim Srbiju, ona me inspiriše. Mi imamo jako mnogo kvaliteta sa kojima se ja u nekim zemljama u inostranstvu nisam susretao. To ne znači da ih one nemaju ali ih ja nisam susreo, i poželeo sam da se vratim.

Šta najviše voliš u svom poslu?

Volim svoj posao. Igra je nešto što me je odvuklo od svega. To je moj svet u kom dobro funkcionišem, tu imam svoj cilj koji me vodi. Ovo je posao u kom možeš apsolutno da se posvetiš sebi! Ljudi su oduvek igrali. Igrali su kada su srećni, igrali su kada su tužni. Samo telo pravi atmosferu. Volim to što igra nije samo “pokret”, već igra može biti i ako neko samo stoji i reprodukuje nešto iz sebe. To volim.

Šta ne voliš? Šta ti teško pada?

Ne volim to što uzima puno. Naše se telo troši i mi kratko trajemo. Pola svoje karijere živimo sa užasnim svakodnevnim bolovima. Ali opet kada uđeš u taj svoj svet, nekako znaš da postoji razlog. Svaki posao nosi nešto teško, samo je pitanje da li ti možeš sa tim ili ne. Boli te i znaš  da će te boleti, ali znaš da si uložio trud u nešto vredno, i tako ideš dalje. Ne znaš šta nosi budućnost, to što nemaš više hrskavicu i imaš nekoliko diskus hernija, ne znaš da li ćeš ići na operaciju, ali ispunjen si (smeh).

Gde možemo da te gledamo, u kojim predstavama?

U Narodnom pozorištu igram u dobrom delu repertoara. Publika može da me gleda u raznim i raznovrsnim ulogama. Dosta sarađujem i sa Sergejom Polunjinom tako da imam priliku da putujem po svetu. To mi se desilo, to nisam očekivao, ali zahvalan sam na prilici da putujem po svetu, pokazujem i širim svoju umetnost dalje i van granica naše zemlje.

Da li stižeš da čitaš?

Jedva (smeh). Imam divnu porodicu, ženu i dete, a to je potpuno drugačija dinamika – idi juri, radi, zaradi (smeh). Poslednje što sam pročitao je roman Inferno Dena Brauna.

Koji film ili seriju si gledao u poslednje vreme?

Ono što mi privuklo i držalo pažnju je Služavkina priča –  sviđa i se taj svet utopije. Sve mi se sviđa, i režija i svedena gluma, od prve scene saosećaš sa svakom situacijom, nemaš drugog izbora. Izdvojio bih i Breaking bad ta serija je takva da te vuče da odgledaš pet epizoda ako imaš vremena.

Šta planiraš u budućnosti?

Još uvek razmišljam o tome… Rad sa profesionalnim igračima mi je zanimljiv i kreativan. Možda nešto tog tipa, ili nešto potpuno drugačije što nema veze sa teatrom.