GAZORPAZORP / Jedan (ne tako) kratak dijalog

Jedna od najreprezentativnijih uzdanica aktuelne srpske rok scene svakako je bend Gazorpazorp. Njihov gitarista, Damjan Nedelkov, razgovarao je sa nama o dosadašnjoj karijeri, Hali Gali pokretu, koncertima i budućem albumu.

Pozdrav, šta se radi ovih dana?

Damjan: Zdravo, ovih dana se pripremaju svi detalji za izbacivanje našeg drugog EP-ja. Objavićemo i dva spota uskoro, pa sam većinski okupiran bendom. Takođe, pre dva dana sam snimao tri nove pesme sa mojim drugim bendom Proto tip, tako da je ovaj oktobar totalno posvećen muzici.

Da li ti je teško da funkcionišeš na relaciji Gazorpazorp – Proto tip? Koliko ti to energije iziskuje?

Damjan: E, pošto sam zaljubljenik u muziku, studiram dizajn zvuka takođe, već mi je život posvećen tome. Proto tip je bend koji nema tempo kao Gazori, pa mi vremenski nije teško da se uskladimo. Ali, izuzetno mi prija da radim sa njima, drugačiji je pristup. Prija mi da svoje shvatanje muzike širim na što više strana, iskreno bih voleo da mogu da imam još jedan side projekat. Međutim, zbog faksa, socijalnog života i pojačane fizičke aktivnosti u poslednje vreme stvarno nemam vremena za još stvari trenutno. Zapravo, na emotivnom i energetskom planu čovek mnogo više dobija ako radi više stvari koje ga ispunjavaju. Čini se ljudima kao ne mogu da stignem ovo, ono… pa, čoveče, to vreme i energija koja se potroši, ono se vrati posle troduplo.

Ova 2020. svima nam je ispomerala sve moguće planove. Za kojim neostvarenim planom najviše žališ?

Damjan: Definitivno najviše žalim za mini turnejom sa bendom Koi Koi pre Tam Tam festivala koju smo pripremali Grabež (Marko, član benda Koi Koi prim.aut.) i ja. Druženje bi se, naravno, nastavilo na Hvaru, a Bajče i ja smo imali plan da produžimo kolima do Ade Bojane i budemo na moru preko mesec dana.

Da li ti je vreme provedeno u karantinu donelo nešto pozitivno?

Damjan: Karantin je definitivno doneo neke pozitivne stvari, prijalo mi je da budem kod kuće, da se odmaram, posvetim više vremena fakultetu i gledanju filmova.

Kako bi ocenio iskustvo sviranja u raznim prethodnim bendovima, pre nego što ste oformili sastav Gazorpazorp? Da li je i to imalo uticaja stvaranja prave hemije među vama?

Damjan: Sviranje u prošlim bendovima nije bilo ozbiljno kao u Gazorima, ali je donelo dosta samopouzdanja i sa neke tehničke strane mi je veoma bitno da sam rano imao nastupe uživo i pravio autorske pesme. To je slučaj sa svim ljudima iz benda, jer su i oni rano krenuli da prave svoju autorsku muziku već sa 11, 12 godina.

Pre dve godine spontano ste objavili EP#1, vaš prvi mini album. Šta je najviše uticalo da to izdanje zvuči baš tako?

Damjan: Mislim da je na naš prvi EP najviše uticala baš ta spontanost koju si spomenuo. Iz sadašnje perspektive, vrlo brzo se sve to tada odigralo. Naravno, uz veliku pomoć Uroša Milkića iz Down There Studija.

Taj album počinje dosta optimističnim nazivima pesama „Zed je mrtav“ i „Smrt u crvenom“ i nervoznim, agresivnim rifovima. Znam da su to tekstovi vaših drugara, pa zašto ste se baš za njih odlučili? Kakve emocije su vas obuzimale prilikom kreiranja ovih numera?

Damjan: Kada smo krenuli da sviramo nismo mnogo razmišljali o tekstovima. Tu su se našli drugari Rasto i Dimitrije. Rastko je napisao tekst za „Zed Je Mrtav“, a Dimitrije za „Dijalog“, „Smrt u Crvenom“ i „Tačke“. Odlučili smo se za njih pošto smo znali da pišu, pesme smo već imali spremne, pa su tekstovi prirodno legli kad smo ih pročitali. Što se emocija tiče, za mene je to mešavina “euforije” jer je krenula svirka sa novim bendom koji obećava i neki klinački bes zašto ništa ne može funkcioniše kako treba.

Posle tog prvog EP izdanja, dosta ste svirali i izgradili ste reputaciju prave koncertne atrakcije. Šta je osnovni pokretački motiv kad izađete na binu?

Damjan: Osnovna pokretačka energija je velika ljubav i razumevanje među članovima benda. Zatim, znam da nam je svima bitno da zvučimo jako upeglano, i kad je već krenulo da se priča da smo odlični uživo, sada moramo to svaki put i da dokažemo, što je još jedna velika motivacija za svu četvoricu.

Relativno brzo ste izašli i van granice Srbije. Svirali ste u Zagrebu, Sloveniji, Mađarskoj. Koliko vam je to značilo u tom trenutku? Svakako je dobra odskočna daska za dalje.

Damjan: Ti koncerti preko su najviše uticali na naš dalji razvitak u svakom smislu. I da više vremena posvetimo vežbi i da ozbiljnije pristupimo pisanju pesama. Takođe, donekle gledam da bendovi kod nas, da bi rekli da su uspešni, moraju da se slušaju na prostoru cele bivše Juge ne samo u Srbiji.

Početkom jula spotom za pesmu „El Matador“ najavili ste EP#2. Koji boks meč ili film stoji kao glavna inspiracija za taj video?

Damjan: Što se „El Matadora“ tiče kontam da je Ilija (režiser) o tome razmišljao, mi nismo pričali mnogo o toj temi. Bar ne da se ja sećam.

Taj drugi album bi trebalo da objavite za Moonlee Records, hvaljenu slovenačku etiketu. Kako je došlo do saradnje sa njima?

Damjan: Da,da, izbacujemo naš drugi EP koji će se zvati Od Vazduha do Sunca. Eto, to ti premijerno sada govorim, ahhaahah. Odlučili smo se opet za EP jer hoćemo da album bude na nekom još ozbiljnijem nivou za koji smo mislili da sada nismo spremni. Inače, Milkić nam je poslao pre neki dan finalne verzije. Svi smo prezadovoljni i u svakom smislu se čuje veliki pomak u odnosu na prošlo izdanje.

Do saradnje sa Moonlee Recordsom je došlo preko Repetitora. Svirali smo sa njima u Ljubljani, zatim nas je Miran, vlasnik etikete, zvao na festival u Ankaranu gde se moglo naslutiti da će nas zvati da potpišemo za njega. Iscimali smo ga da nam odradi svirku u Ljubljani prošle godine i posle koncerta nam je rekao da bi hteo da potpišemo za njega. Mi smo sa velikim zadovoljstvom prihvatili i nadamo se dugoj i uspešnoj saradnji. Veliki pozdrav šaljemo Miranu.

Poslednjih par godina svedoci smo novog talasa mladih i talentovanih bendova iz Beograda, ali i drugih gradova Srbije, poput Niša, Pančeva, koji pršte od ideja, kreativnosti, energije i koji čine da scena bude življa i produktivnija. Kakvo je vaše mišljenje o domaćoj sceni u ovom trenutku?

Damjan: O sceni sve najbolje, pogotovo za BG ekipu jer ih sve znam i sa većinom sam u veoma dobrim odnosima i mislim da ako svi nastave da rade i budu radili još više, izrašće u sjajne bendove. A, svakako se slažemo da je najbolje da ima bendova po svim gradovima, ta centralizacija će nas ubiti. Čuo sam da je Ljubitelj u Gornjem Milanovcu zatvoren. To sprečava mlade ljude tamo da naprave bend jer nemaju gde da sviraju, sprečava druge bendove da dolaze u njihov grad, a koji je jedan od boljih za rok koncerte u Srbiji. To su užasne stvari.

Jedan od produkata sadašnje scene jeste i Hali Gali festival, čije nas treće izdanje očekuje za vikend. Šta za vas predstavlja to što ste integralni deo Hali Gali ekipe?

Damjan: Meni predstavlja neko zajedništvo, samim tim i utisak neke sigurnosti. Znam da smo svi tu sa sličnim ciljem, a između ostalog, i da se dobro provedemo.

Trenutak u kome se nalazi srpski rokenrol ovekovečen je na „Hali Gali kompilaciji“, gde ste i vi sa pesmom „Moja devojka“ i onim zaraznim refrenom. Što to vama znači i da li mislite da će „Hali Gali kompilacija“ doživeti kultni status?

Damjan: Vreme će pokazati. Koliko bendovi u daljoj budućnosti budu uspešni, tolike će biti uspešna i kompilacija.

Nastupali ste i na prvom izdanju, pa nam recite da li se i na koji način išta promenilo od tada? (brojnost publike, više bukiranih koncerata, prepoznatljivost, mediji)

Damjan: Sve osim medija hahahahaah. Povećala se brojnost publike, imali smo i odličan tempo sa koncertima, preko 25 za godinu dana, išli smo još jačim tempom ali, jbg, zaustavilo nas je što i sve ljude na planeti.

Koja reč najbolje opisuje vaš nastup – Požar, Galop ili Cunami?

Damjan: Hmmmm… Neka bude požar, hahaha.

Čijem nastupu se najviše raduješ na predstojećem Hali Galiju?

Damjan: Najviše se radujem Savani pošto prvi put sviraju, a odlična je ekipa muzičara u pitanju. Zatim, Stevie Whisper mi je on jedan od najboljih naših di-džejeva. Cela ekipa Mystic Stylez je odlična.

Za sam kraj, možeš li nam preporučiti neki novi bend ili ploču, bilo domaći, bilo strani koji te je oduševio u poslednje vreme?

Damjan: Ako pričamo o relatvno novim albumima, onda su to Fontaines D.C. i album A Hero’s Death  i bend Black Country, New Road i Bootleg, kao i James Blake i pesma „I Keep Calling“ koju je izbacio pre koji sat. Kidanje, hahahaja. Ekipa sa ostrva opet najjača.

Bonus pitanje… Slušaš li bend Idles? Da li ti je Danny Nedelko nešto u rodu?

Damjan: Svakako da sam fan benda. Nisam nešto oduševljen novim albumom, ali samo sam ga jednom preslušao. A, Danny Nedelko je moj brat od tetke iz Ukrajine. I ja sam izbeglica iz Makedonije.

Bend Gazorpazorp, pored gitariste Damjana Nedelkova, čine bubnjar Nikola Bajčetić, pevač/gitarista Jasmin Rastić i basista Miloš Đerković. Njihov nastup na Hali Gali #3 festivalu zakazan je za petak u Drugstoru.