Bezbedan Istok i ne tako skup Zapad

Rođen u Pančevu, Dragan je odrastao u Jabuci, dok je srednju dizajnersku školu završio u Beogradu. Scenografiju upisuje1999, na Praškom pozorišnom fakultetu DAMU. Pored scenografije, Dragan se bavi i autorskim instalacijama, često tematski povezanim sa arheologijom, vremenom i prostornim sećanjem. Centralna tačka njegovih radova je «trenutni javni prostor» koji tretira prolaznost jednog mesta.

Koji put te je usmerio ka Pragu?

Zanimalo me je pozorište, scenografija i kostimi. Tada sam radio kostime za jedan francuski festival u Beogradu i gostovali smo u Brnu. To je bio moj prvi odlazak u Češku. Tom prilikom sam posetio Prag u kome je igrom slučaja živela nastavnica iz srednje škole. Raspitivao sam se o fakultetu i ispostavilo se da se scenografija i kostimografija ne studiraju na primenjenoj, kao što je to slučaj u Beogradu, već na pozorišnoj akademiji. Bila je primamljiva i činjenica da su studije bile besplatne ukoliko su na češkom jeziku. Tako sam došao na ideju da se upišem ovde, ali nije bilo u planu da ostanem…

Kako je bilo na početku, sa novom kulturom i novim navikama, sa novim jezikom?

Bilo je jako zanimljivo i dinamično. Za zapadne Evropljane Prag je «bezbedan Istok». A opet za one sa istoka «ne tako skup Zapad», što zvuči smešno jer je za mene Prag neka sredina. Veoma je prijatno živeti u Pragu okružen strancima sa svih strana, a ujedno si i sam stranac. Pošto je češki ipak sličan srpskom, već posle par meseci čovek može da progovori ukoliko ne koristi engleski. Ponekad su značenja nekih reči suprotna, ponekad za nijansu drugačija, ali u jednom trenutku se sve sklopi. Pored toga, na samom početku sam imao izuzetnu profesorku takođe našeg porekla, koja kao strankinja predaje češki na Karlovom univerzitetu.

Kada si se uselio u ovaj stan i koja je njegova priča?

Došao sam u ovaj stan pre dve godine. Zgrada pripada jednoj ženi koja i dalje živi u zgradi, a čiji je deda bio investitor. Preko nje znamo neke priče vezane za istoriju same zgrade. Prijatelj arthitekte je u to vreme, dakle početkom dvadesetog veka, bio inspirisan garsonjerama iz Pariza, gde su boemi živeli sami. To nije bilo tipično za Prag u ono vreme, i zamolio ga je da ubaci taj model stana u zgradu. Dakle, upravo se nalazimo u toj nekadašnjoj garsonjeri, jednoj od prvih u Pragu, koju su renovirali nakon Drugog svetskog rata i od nje napravili dvosobni stan. S druge strane, ova zgrada je posebna zato što ima sestru u centru grada, tačnije u Pařížskoj ulici – isti arhitekta je sagradio skoro identičnu zgradu.

Kako je to živeti u istorijski značajnoj zgradi? Da li postoje neke specijalne indikacije ili uputstva?

Osećaj je naravno lep, ali očigledno je da čovek mora da bude obazriv i ne napravi neku veću štetu. Na primer, vitrine to jest stakla na svim vratima imaju izuzetnu vrednost, i samo za njih imamo poseban ugovor u slučaju loma. Isto tako, gazdarica zgrade preferira stanare bez dece, upravo jer se plaši da ne dođe do nekih lomova. Znam za neke slučajeve porodica odbijenih iz tog razloga. Komšiluk je veoma prijatan, svi se družimo i često subotom odlazimo zajedno na pijacu.

Šta ti odgovara u Pragu, koja su ti omiljena mesta?

Sviđa mi se kraj gde živim. Zovu ga «mali Berlin» jer su tu upravo Berlinci došli pre Drugog svetskog rata. Blizu je i železnička stanica gde su Nemci proterali Jevreje u logore, a kasnije Česi proterali Nemce za Nemačku. Danas je kraj prilično popularan i mladalački, zahvaljujući raznim kulurnim sadržajima i interesantnim lokalima. Blizu je reka, Vltava (i ostrvo Štvanjica) do koje volim da se prošetam.

Odrastao si u Jabuci, naselju na teritoriji grada Pančeva. Šta je za tebe Beograd?

Ne znam koliko Beograđanin može to da razume, ali ja ozbiljno doživljavam Beograd kao svoj grad. U stvari, to čime se bavim utiče na moj dojam seoske sredine kao periferije centra. Jabuka je doduše udaljena od Beograda samo 40 minuta kolima. Ali Beograd je pre svega i mesto gde imam puno prijatelja.

Jabuka je poznata kao naselje u Srbiji sa najvišim brojem etničkih Makedonaca, i kao njihovo važno kulturno središte u Vojvodini. Kada te ljudi pitaju odakle si, šta im odgovoriš?

Na samom početku je Jabuka, tačnije Apfeldorf, bilo nemačko selo i pripadalo Austrougarskoj. Kada su Nemci proterani, došli su naseljenici iz Makedonije. U školi se učio makedonski jezik, ulice i nazivi javnih institucija su na makedonskom. U mom slučaju, oba roditelja su kolonisti. Međutim, ne samo da pričam srpski – priznajem da mi makedonski i ne ide najbolje – već sam došao iz Srbije u Prag, osećam se više kao Srbin jer sam odrastao tamo. Zato uvek odgovorim da sam iz Srbije, i većini ne objašnjavam dalje za makedonske korene.

Koliko puta godišnje obiđeš Beograd i koja mesta voliš da posetiš kada si ponovo u Beogradu?

U poslednje vreme se manje vraćam, možda dva puta godišnje. Više vremena provodim sa društvom koje je povezano sa Dorćolom s obzirom na to da većina tamo stanuje. Volim na primer kafanu «Mornar». Pored toga, uvek su lepe šetnje na Zemunskom keju. Kosančićev Venac evocira takođe bitne uspomene jer sam tamo uradio projekat «In S(p)ite of Fire» koji je u meni pokrenuo potpuno novi pristup scenografiji i radovima pod nazivom «Site Specific».

Šta nedostaje Beogradu, po tvom mišljenju?

Nedostaje arhitektura iz 19. veka koja stvara utisak te vrste grada. Kao da je čitav jedan istorijski sadržaj izbrisan. Fali mi ta prošlost. S druge strane, taj nedostatak baš i doprinosi njegovom posebnom karakteru. Takođe nedostaju stranci, mislim na ljude iz celog sveta ne samo iz Evrope, koji rade ili studiraju, znači zadržavaju se na duže. To daje neku energiju, živost, naspram zasićenoj svakodnevnici. To se primeti kada se pojavi neki stranac, odmah deluje egzotično i svi su iznenađeni. Dok je u Pragu to sasvim normalno.

Koja pesma te asocira na Beograd?

Prvo što mi pada na pamet je Tom Waits, «Back in the good old world» kao i cela muzika iz filma «Noć na zemlji» koji sam video u Art bioskupu Etnografskog muzeja još u srednjoj školi kada sam boravio u Beogradu.

Koji su tvoji uzori u svetu scenografije?

Zanimljivo je to da scenografi nisu toliko poznati koliko umetnici, režiseri, muzičari… Ali scenograf je umetnik koji je nekako izgubljen u toj lestvici. Najpoznatiji scenograf je takođe i režiser, a to je naravno Robert Wilson. Ali to nije moj uzor, iako je neverovatan. Mene trenutno više zanimaju progresivni pristupi : kako uključiti publiku u proces predstave, kako iskoristiti potencijal prostora i pokret prisutnih, nešto što ruši konvencije i stvara živahne momente. Na primer, obožavam rad grupe Rimini Protokoll koji uvek eksperimentišu sa pozorišnom formom, odnos gledaoca, performera i prostora. Takođe cenim rad Ane Vibrok, izuzetne scenografkinje koja je uspela da na sceni stvori posebnu poetiku, postavkom naizgled običnih interijera naše svakodnevnice. Nedavno sam otkrio scenografa koji takođe režira, francuski umetnik Philippe Quesne.

Upravo si završio umetničku rezidenciju u Izmiru. Kakvi su generalni utisci i koji su ti sledeći planovi? Da li nameravaš neku saradnju sa Beogradom?

U Izmiru sam bio na rezidenciji skoro mesec dana. Prezentovao sam moj dugogodišnji projekat «Pergamon set» i radio na novoj instalaciji pod nazivom «You are unique, you do not exist!». Uspeo sam da napravim prostor i njegov identičan odraz – duplikat kao u ogledalu, uz pomoć  istih predmeta. Stvorio sam iluziju ogledala u kojem jedino što ne možeš da vidiš, jeste sam sebe… Sada pripremam tri predstave koje će imati premijere sledeće godine. Jedna predstava je inspirisana eksperimentima sa miševima iz pedesetih godina. Premijera će biti u Narodnom pozorištu u Pragu. Zatim muzikal inspirisan Almodovarovim filmovima, i operu Epos o Gilgamešu češkog kompozitora Bohuslav Martinu.

Draganov sajt možete pogledati ovde.