Da li imate preko 18 godina?

Robert Vilson u Beogradu

Kako izgleda geometrija sedmodnevne predstave? Kako se čuje telom? Jedan od najvećih pozorišnih reditelja na svetu održao predavanje u JDP-u

0
1

Razlog za rad u umetnosti je postavljanje pitanja. Razlog za rad je pitati “Šta je to” – a ne reći šta je.

Nakon desetak minuta odmeravanja publike i prostora u potpunoj tišini, u sredu uveče pred potpuno punom velikom salom Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta, ovim rečima svoje skoro tročasovno predavanje započeo je američki reditelj Robert Vilson. Po mnogima, jedan od najvećih živih avangardnih umetnika na svetu, autor impozantnog broja vrhunskih predstava koje stoje kao stubovi savremenog teatra, čovek koji je promenio način na koji tretiramo svetlo, pokret i protok vremena na sceni.

wil1

Po struci arhitekta, a po zvanju umetnik u suštinskom smislu reči koja prevazilazi i diplomu i formu u kojoj se izražava, Vilson je tokom godina sarađivao sa velikim brojem kolega iz drugih branši od kojih su najzvučniji Marina Abramović, Lu Rid, Alan Ginsberg, Tom Vejts, Hajner Miler, Lori Anderson i u skorije vreme Lejdi Gaga i CocoRosie. Ipak, najveću slavu donela mu je saradnja sa kompozitorom Filipom Glasom sa kojim je učestovovao na pravljenju svog verovatno najpoznatijeg dela – opere Ajnštajn na plaži, koju je beogradska publika 1977. imala prilike da gleda na BITEF-u.

Najveći deo predavanja koje je Vilson održao ticao se dve osobe koje, kako kaže, su izvršile najveći uticaj na njegov pozorišni jezik. Ipak, i pored svih ovih nabrojanih zvučnih imena, u pitanju su dva neobična dečaka, koja su u njegov život ušla na jednako neobičan način, utisnuvši krucijalan i jedinstven pečat na Vilsonov rad i život.

Slušajte telom

Krajem šezdesetih, Vilson je na ulici zatekao policajca koji tuče crnog dečaka. Zaustavio ga je, pitavši šta je dete uradilo. Posle kraće rasprave, sva trojica su završili u stanici gde su vlasti započinjale proces institucionalizovanja dečaka za kog su tvrdili da je neinteligentan i nesposoban da uči. Vilson je primetio da je dečak zapravo gluv i da su testovi namenjeni pismenoj deci sa savršenim sluhom nikakav pokazatelj njegove pameti.

Posle borbe sa nadležnima, psihijatrima i sudom, Vilson Rejmonda usvojio, doveo u pozorište, koristeći slobodu scene da ga izmami iz školjke u koju se zatvorio.

Pokušavajući da se smesti u Rejmondovu poziciju i posmatra svet iz njegove perspektive, Vilson je počeo da zapaža stvari koje mu promiču upravo zato što ga zvuk i način na koji ga usvajamo omete. Delići slikovne realnosti, kao i vibracije koje zvuk proizvodi na koje je Rejmond bio tako osetljiv uticali su na Vilsona u toj meri da je njegov odnos prema slici i pokretu postao daleko suptilniji i minuciozniji. Kao rezultat njihovog rada nastala je i njegova čuvena predstava Pogled gluvog čoveka, dok su se motivi iz njegovih crteža našli i u Životu i radu Sigmunda Frojda.

Strukture i pravilnosti

Drugi značajan uticaj opet je došao u vidu deteta za koje surovi, normativni svet nije imao sluha. Tokom jednog od poznatih okupljanja u Vilsonovom trospratnom loftu koji je redovno ugošćavao umetnike, susede, znatiželjne i brbljive jedan od Vilsonovih nekadašnjih profesora ostavio mu je audio kasetu da presluša. Iz zvučnika zapištali su isprva neartikulisani, repetativni zvuci koji su se kasnije formirali u besmislene, ali začudne rečenice. Ispostavilo se da je autor ovog snimka jedanaestogodišnji Kris koji je ceo život proveo zatvoren u mentalnoj istituciji. Stupivši u kontakt sa njegovim roditeljima, Vilson ih je pozvao da dečaka dovedu na izvedbu njegove sedmočasovne predstave. Pred dizanja zavese, Vilson i Kris su izveli skeč u kom su ponovili replike sa Krisovog snimka.

Kao i Rejmonda, paralelni univerzum teatra otvorio je Krisa sa kojim je Vilson počeo da radi. Analizirao je i zapisivao rečenice i zvukove koje je dečak izgovarao i došao do neverovatnog otkrića da one formiraju savršeno pravilne grafičke slike, kao i da dečak ima sposobnost da kompjuterski precizno ustanovi široke šeme koje običan ljudski mozak jednostavno ne može da precipira. Upravo ovo usmerilo je Vilsona u pravcu geometrizacije narativa njegovih dela i onoga što naziva mega struktura. Kao primer ovog principa, Vilson je dao Život i vreme Jozefa Staljina, predstavu koja se izvodila sedam dana, od sedam ujutru do sedam uveče i u kojoj je učestvovalo 126 ljudi.

Koji je razlog? Razloga nema.

U trećem delu predavanja, Vilson je publiku proveo kroz svoje najrelevatnije radove, začinjujući svaki slajd sa kratkom analizom nekog motiva, anegdotom ili zaključkom do kog je došao kroz proces. Jedna od priča koju je ispričao ticala se nemačke novinarke koja je posle izvedbe jedne od njegovih opera uporno pitala zašto glavna glumica i pevačica u jednoj sceni preliva punu šolju vode. Posle nekoliko ponovljenih “Koji je razlog?”, Vilson je odgovor prepustio mlađanom Krisu koji je intuitivno razumeo Vilsonovu poetiku i dao jednostavan odgovor “Razloga nema”.

Kada uz to dodamo anegdotu da je dečak tražio da se u predstavi pojavi 60 trudnica, ali pošto su našli samo jednu ostalih 59 su zamenili nojevima, stiče se utisak da je Vilson reditelj koji i pored fascinacije šemama i redom dogledne jednom arhitekti, on slepo veruje u ljudsku podsvest i iracionalno. Radeći sa dečacima i mahom neprofesionalnim glumcima, u svoje precizne osnove sipao je litre i litre kolektivnog i pojedinačnog nesvesnog. Upravo ova kombinacija iznedrila je jednog od najvećih umetnika našeg vremena.

robertwilson

Robert Vilson

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: