Da li imate preko 18 godina?

Nije dovoljno biti politički odgovoran i svestan pozorišni stvaralac

Tomas Ostermajer o Neprijatelju naroda, Bitefu, pandemiji...

1
0

Tokom 2020. – godine u kojoj je pozorišni i uopšte kulturni život većinski zaustavljen – učestvujući u različitim, a u tom periodu izrazito čestim, Zoom konferencijama i online panel diskusijama, Tomas Ostermajer je više puta zauzeo stav da bi prevazilaženje pandemije  trebalo za sve da bude od primarnog značaja, a onda bi pitanje nastavka kulturne proizvodnje moglo da bude sledeće na listi prioriteta.  Upitavši ga, u tom kontekstu, kako objašnjava pozorišni preporod do kog je na kraju ipak došlo uprkos tekućoj globalnoj epidemiji, umetnički direktor berlinskog Šaubinea pred svoje četvrto gostovanje na BITEF festivalu kaže:

Naravno, pandemiju još nismo savladali, posebno ne u globalnom kontekstu. Ipak, napredak u vakcinaciji uveliko je promenio zdravstvene prilike sa kojima se suočavamo. Srećni smo što možemo da napravimo neke korake kako bismo se vratili u normalu. Istovremeno, moramo vrlo pažljivo razmotriti ovu situaciju i biti potpuno svesni da bi možda bilo potrebno da se vratimo strožijim pravilima i merama.

Fotograf Sonja Žugić

Fotograf Sonja Žugić

Svega dva dana nakon ovog odgovora, usledila je vest da Ibzenov Neprijatelj naroda, u režiji Ostermajera i produkciji Šaubinea otkazuje učešće na najpoznatijoj pozorišnoj manifestaciji u ovom delu sveta. Naime, s obzirom da je Nemačka vratila Srbiju na spisak zemalja sa visokim rizikom zaraze nije postojala ni najmanja mogućnost da će državno subvencionisana kulturna institucija, unutar koje su zaposleni snažno sindikalno organizovani, izložiti svoj kolektiv potencijalnoj opasnosti.

Ukoliko izuzmemo ostvarenja domaće produkcije, ovo bi bila jedina velika ansambl, glumačka predstava, rađena po klasičnom tekstu koja bi se tematski uklopila u ovogodišnje duplo izdanje BITEF-a, a očekivano je i bila predstava za koju je postojalo najveće interesovanje. Moglo bi se reći da je transponovanje Ibzenovih drama u savremeni kontekst, u slučaju Ostermajera oprobani recept za uspeh i dugovečnost predstave. S “Norom” je 2003. osvojio Politikinu nagradu na Bitefu, kao i čuvenu austrijsku nagradu Nestroy, 2006. “Heda Gabler” takođe niže uspehe i kod publike i kod kritike, “Neprijatelj naroda” je izašao pre deset godina, a i dalje gostujući svuda diljem planete, u zemljama sa naizgled najrazličitijim socio-političkim uređenjima, deluje aktuelno i lokalna publika se snažno identifikuje s onim što vidi na sceni. Šta obezbeđuje tu društvenu aktuelnost u teatru?

Već najmanje deset godina globalno se suočavamo sa ključnim pitanjem da li smo spremni da naš fokus preusmerimo sa ekonomskih na ekološke prioritete. U međuvremenu, već smo propustili mnoge šanse i sada moramo da preokrenemo stvari i veoma radikalno spasimo našu planetu. Dakle, nažalost, politički uticaj ove predstave stare deset godina postaje sve očigledniji i uregentniji.

Poznata je činjenica da je na primer u Istanbulu, Ostermajer napravio par malih izmena u odnosu na originalnu postavku, dajući nekoliko aluzija na tursku svakodnevicu – potez koji je kasnije izazvao političku reakciju, napade i optužbe provladinih medija. To je potpuno nezamisliva situacija za reditelja iz zapadnoevropskog kulturnog miljea u kojem pozorište ma koliko težilo da ima prefiks “političko”, medijski obitava isključivo u rubrikama kultrure ili lifestyle-a. Komentarišući potrebu i opravdanost za tom vrstom intervencije, te da li planira to da radi i u budućnosti, autor ističe:

Uvek je teško pronaći rešenje kada festival traži promene u predstavi kao uslov za poziv na gostovanje koje bi inače mogla biti zabranjeno od  strane države. Našli smo se u takvim situacijama, na primer u Kini ili u Iranu, takođe. Ponekad nam se činilo da je važnije pronaći kompromis nego ostati slepo dosledan i time izgubiti šansu za kulturnom razmenom. U svakom konkretnom slučaju, ovo mora biti pažljivo izbalansirano razmatranje.

Fotograf Arno Declair

Fotograf Arno Declair

Ostaćemo uskraćeni za saznanje da li je i za beogradsku publiku bila spremna slična strategija, ali razgovaramo sa Ostermajerom o pitanju životne sredine koje je centralna tema ovogodišnjeg BITEF-a, a nalazi se i u samoj srži njegove predstave. U ovoj sredini su ekološki pokreti uspeli da artikulišu nezadovoljstvo i otpor ljudi dok su tradicionalne političke strukture potpuno izgubile relevantnost i suštinski podbacile u svom zadatku. Pitamo ga šta misli da je budućnost otpora i gde bismo mogli pozicionirati pozorište u njemu:

U “Neprijatelju naroda” postoji scena u kojoj Stokman razgovara sa svojim sugrađanima. Ozbiljno smo shvatili Ibzenovu ideju o zboru građana, te smo promenili ovu scenu u momenat direktnog učešća i diskusije sa publikom. Dakle, ova intervencija nudi mogućnost publici da artikulišu svoje političke interese. Nadam se i verujem da pozorišna predstava može biti okidač za ponovno razmatranje ličnih ubeđenja gledaoca . To jeste naša agenda. S druge strane, ja sam dovoljno realističan da znam da veoma važne pojave za društvene, poltičke i ekološke intervencije i angažman jesu pokreti i inicijative koje se bore za svoje ciljeve u javnom prostoru. Stoga, nije dovoljno biti politički odgovoran i svestan pozorišni stvaralac, već istovremeno morate biti i politički svestan i odgovoran građanin.

Poslednjih godina Tomas Ostermajer je u velikoj meri fokusiran na tekstove mlade francuske književne zvezde, Eduara Luija i njegovog nezvaničnog mentora Didijea Eribona. Bitefovska publika je pre dve godine, s velikim odobravanjem, i ispratila “Istoriju nasilja” po romanu Luija. Pomenute autore spaja to što u svojim delima pokušavaju da progovore u ime obespravljene i marginalizovane radničke klase, zauzimajući se za njihove interese, Iskoristili smo priliku da s našim sagovornikom prokomentarišemo  Eribonovo zapažanje. Naime, tu kategoriju stanovništva karakteriše večito skrajnuta pozicija. Pored toga što se njihov autentičan glas ne čuje, oni, iako glavni predmet Eribonovog pisanja, po svemu sudeći neće nikada ni čitati te knjige o sebi samima. Isti ili još ekstremniji je slučaj sa savremenim teatrom, tek tamo radnička klasa ne zalazi. Hipotetički najuspelija predstava o deprivilegovanoj klasi jeste delo umetnika koji pripadaju privilegovanoj populaciji za takođe privilegovanu publiku. Stoga, gde se krije emancipatorski potencijal u takozvnaom društveno angažovanom pozorištu?

Didije Eribon artikuliše jednu od centralnih kontradikcija našeg rada. Nažalost, čak i društveno angažovano pozorište teži da ostane u svom buržoaskom mehuru. Nastojanje da se postigne sve raznovrsnije pozorište za raznoliku publiku svakako je jedan od velikih izazova u narednim godinama.

Fotograf Arno Declair

Fotograf Arno Declair

Budući da berlinski reditelj, kao i kuća koju predstavlja već duže od dve decenije s najvećim uspehom učestvuju na beogradskom teatarskom festivalu. Ostermajer je dobro upoznat s doprinosom koji je BITEF dao evropskoj, pa i svetskoj pozorišnoj zajednici u drugoj polovini XX veka i na tu temu izjavljuje sledeće:

Za mene je BITEF uvek bio posebno mesto, na kome su predstave sa zapada koje su se jedva mogle videti u bilo kojoj drugoj istočnoevropskoj zemlji predstvaljane izuzetno otvorenoj publici. Taj duh radoznale razmene perspektiva i različitih umetničkih pristupa je još uvek i više nego prisutan. Naravno, političke prilike  su se veoma promenile od osnivanja festivala.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: