Sto kao polje za igru – Boya porcelain

Boya porcelain je radionica (i kuća i galerija i zen bašta) u kojoj nastaju i prodaju se ručno izrađeni upotrebni predmeti od porcelana. Stvorili su je Bojana i Rade pre sedam godina. U međuvremenu je Boya postala tim od petoro ljudi koji sa velikom pažnjom stvara svaki komad posuđa. Iz njihovih peći izlazi suptilna ručno rađena keramika sa karakterom. Posetite ih u Carigradskoj 7. Biće vam prijatno da sednete za njihov sto.

Kako, kada i zašto je nasatala Boya porcelain?

Nije bilo druge (smeh). Boya je nastala iz potrebe da se vodi život dostojan življenja. Vreme prolazi i brzo dođe do onog trenutka u kom kažeš sebi a htela sam da radim to i to. Mnogo puta sam viđala ljude koji su izgovarali hteo sam ovo ili ono. Ja sam praktična osoba, volim da radim i da stvaram nešto što mogu da vidim.

Možda bi sve išlo mnogo sporije da nije bilo Radeta koji me je gurnuo u novi prostor i kazao ti to možeš, našao sam ti prostor. Od tog trenutka je krenulo, odn. postalo vidljivo ono što sam do tada radila.

Kada sam bila student, odlazila sam u jedan atelje u Zemunu, koji mi je iznajmljivao čika Rajko. Tamo je vreme stajalo. Odlazila sma tamo četiri puta nedeljno. Privlačilo me je osamljivanje.

Šta te je privuklo keramici?

Oduvek sam nešto pravila i zamišljala sam da ću raditi nešto kreativno. Volim da učim i da stvaram. Uvek držim olovku u ruci, ali nisam dobra u crtanju. Naravno krenulo je od ogrlica. Potom mi je jedna žena kazala za Manakovu kuću, tamo sam završila kurs i oni su me upoznali sa Rajkom. Mislim da sam osetila da mogu sebe da izrazim kroz 3D format.

Zapravo bilo je ovako: Gle, ja mogu da napravim nešto! Nešto dekorativno, a upotrebno. Kad se to zavrti, onda isprobavaš, pokušavaš… Kako sve više upoznaješ materijal i proces, shvataš da je to ogromno polje za istraživanje, celoživotno istraživanje.

Kako si prešla iz hobija u brend?

Prva stepenica je bio naš prvi prostor, u Zetskoj. Bila mi je potrebna velika hrabrost za otvaranje tog prostora. Međutim, kada iskoračiš i napraviš hrabri potez život te nagradi. Okupili smo divne ljude i krenuli polako. Nisam imala nikakvu ideju kuda će sve to da ide, toliko da sam deo prostora odvojila za časove engleskog koje sam u tom periodu držala. Kada smo otvrili sve je eksplodiralo – nikada nisam ni držala časove!

Rade je sve vreme gurao ka brendu. Ja pravim stvari, zaokružila sam estetiku, imam dobar osećaj za ono šta je ljudima toplo oko srca, imam dobru komunikaciju sa njima, umem da usrećim ljude. A Rade je sve vreme sistematski gradio brend. Gurao me je da prelazim svoje limite, protiv čega sam se naravno borila (smeh).

Keramika postoji oduvek, od prvobitne ljudske zajednice…

Meni je jako zanimljivo to što se proces izrade nije promenio uopšte. Promenila se tehnologija koja ti olakšava, ali i dalje uzimaš komad zemlje iz zemlje, oblikuješ ga rukama, isto kao čovek iz pećine (jedino što je on imao peć u zemlji), predmet mora da se osuši na vazduhu, zatim mora da prođe kroz vatru. To je, čini mi se, jedina grana koja se uopšte nije promenila, tehnologija joj nije ništa ni oduzela ni dodala, samo je nama pomogla u izradi, donekle je ubrzala proces.

Gde je sada?

U rukama je. Ako odlučiš da je u rukama. Za mene nema ničeg autentičnijeg od zemlje. Mislim da lepota leži u tome što se do sada ništa u samom proscesu nije promenilo.

Koliko i kako su materijali, tehnoligija, obrada materijala, 3D štampa uticale na keramiku?

Mislim da nisu mnogo. Kao i u svakoj grani možeš da praviš inovacije, ovde ne neke velike, baza ostaje ista. Na neki način je lepo to što smo mi u Srbiji limitirani u pristupu materijalu. Ukoliko su ti dostupne apsolutno sve alatke i sva sredstva mislim da time samo kratkotrajno rešavaš stvar. Ovo je konstantna igra jer nema cilja, odnosno cilj je igra.

Keramika sa sobom nosi i neku vrstu tereta tradicije, kako biti savremen?

Teret tradicije je možda razlog zbog kog ljudi danas manje posvećuju pažnju uređenju stola. Tradicionalano, porcelan je bio predekorisan, bio je preskup materijal od kog se pravilo posuđe samo za kraljeve, ne za obične ljude. U Evropi nisu, pre 18. veka, mogli da nađu formulu kako da naprave porcelan. Sada je materijal dostupan i nama u Srbiji koji nemamo tradiciju izrade porcelana.

I tu leži pravi izazov! Kako porcelan staviti u kontekst mesta i vremena u kojem živimo i radimo i podsetiti ljude na značaj okupljanja oko stola danas. To je naš zadatak. Čini mi se da ljudi sve više cene ovu demoktratizaciju i da im je bitno to što poznaju osobe koje prave komade sa kojima žive svakodnevno. To je lepo.

Praviš upotrebne predmete, koji lako mogu da se slome. Ta osetljivost im pribavlja poseban tretman.

Nisu ništa osetljiviji od bilo kog drugog komada keramike, porcelan je čak izdržljiviji i čvršći. Istovremeno, nisu li svi odnosi koje imamo lomljivi i krhki, nama važni? Naravno, pažnja polazi od toga kako ga tretiramo, kako sečemo, merimo, oklagijamo. Stalno ga proveravaš, kao dete da li je pokriveno. Naše komade treba koristiti stalno, ne samo u posebnim prilikama, treba ih koristiti tako da ti svaki trenutak bude posebna prilika. To su komadi prešli iz jednih ruku u druge, a koji će možda preći u neke treće ruke, tu je lepota. Meni je važno da ljudi naše predmete koriste. Nije mi važno da napravim prelep tanjir koji se neće koristiti,

Kako razvijaš koncepte? Kako radiš na dizajnu?

Polazim od materijala. Moj koncept je jednostavan – sto je moje polje za igru. Nisam treniran i obučen dizajner, nemam formalno obrazovanje. Zanatlija sam i intuitivno dolazim do koncepta. Pokušavam i isprobavam, ne koristim intelekt. Sve ide veoma prirodno, mešam i probam. Mislim da materijal to traži, keramika je takva. To je spor i za mene prirodan proces.

Kaži nam nešto o porcelanu, nešto što nismo znali.

On je pretežak za rad, dosta puca i ima memoriju. Ako napraviš pogrešan korak pokazaće ti se u poslednjem pečenju. Pokazaće ti ako nisi bila fokusirana. Porcelan od tebe zahteva disciplinu i smirenost. On pamti! Sa njim mnogo puta padneš i doživiš neuspeh, a to je nešto jako dragoceno. Frustrira te do besvesti, tera te da učiš…

Keramika i uopšte rad sa glinom se često koriste u terapijske svrhe.

Znam da se koristi u terapiji, ali ne znam ništa više o tome. Ono što znam iz svog iskustva i ono što vidim kod ljudi koji dođu na naše radionice – rastrzani i nervozni, oni se vrlo brzo centriraju, postanu smireni. Mislim da to ima veze sa kordinacijom mozak-oko-ruka koja je naša ljudska specijalnost. Umiruje se analitička starna mozga, i to brzo.

Sve testiramo dodirom, svaki tanjir dodirujemo šakama. Tako uspostavljaš odnos prema svakom pojedinačnom predmetu. Mislim da ljudi zato vole naše radionice. I mislim da odraslim ljudima koji rade u korporacijama fali uživanje u plodu sopstvenog rada.

Polako se vraća svest o važnosti zanata, vraćamo se onome što nas čini ljudima. Živimo u vremenu koje je dizajnirano tako da zaboravimo upravo na ono što nas čini ljudima, nameću nam se koncepti koji govore ti si ovo, ti si ono. Zanatski poslovi su dobar lek za stanje u društvu – imam dve ruke, i njima donosim hranu na sto.

Organizujete i radionice keramike, otvoreni ste prema ljudima i na taj način, kaži nam nešto o tome?

Mi nismo škola keramike, to je jedan dolazak na kom možeš da naučiš da napraviš jedan ili dva upotrebna komada. Ovo je sada peta sezona radionica, kroz koje je prošlo oko 3000 ljudi. Nisam ljubitelj brojeva ali u ovom slučaju pokazuju nešto – da ljudi vole naše radionice. Taj segment našeg posla nam je podjednako bitan, koliko proizvodnja i prodaja. Meni su radionice važne jer radim sa ljudima i prenosim im naše vrednosti –  prenosim im ideju o strpljenju i .poštovanju procesa.

Ko voli Boya porcelan, kakvi ljudi dolaze?

Komuniciramo sa ljudima koji imaju srca, sa ljudima koji imaju potrebu da se vežu. Kod nas ne dolaze ljudi samo po šolju ili tanjir, mislim da dolaze po emociju deljenja za stolom. Smatram da je sedenje za stolom nosilac određenih vrednosti. Važno mi je da se sa našim mušterijama sretnemo licem u lice, da sa njima popričamo, i prenesemo im ideju o životu u ritmu otkucaja srca.

Za nas ovo nije samo posao, ovo je kuća. Ljudi često dođu ovde da malo budu, i ja to volim. Boya je neka vrsta zen bašte, magično mesto.

Ko je bio zadužen za enterijer?

Na prostoru smo smo sarađivali sa studijom Situacije,  mi se dugo i dobro poznajemo, tako da je sve bilo lako.

Da li imate nešto novo u planu?

Planiramo da organizujemo razgovore sa mladim ljudima, radni naziv je Coffee sessions. To bi bili razgovori sa mladima sa završnih godina srednjih škola, ali ne samo o keramici već o očekivanjima u životu. Ideja je da im kroz razgovore pokažemo vrata koz koja mogu da prođu, nazovimo ih vrata preduzetništva. Imaćemo različite goste, mlade preduzetnike, kolege iz različitih oblasti. Čini mi se da je to uzrast kojem se niko ne obraća, niko sa njima ne razgovara, a oni misle o budućnosti. Takođe bih volela da na godišnjem nivou imam pripravnika, mladu osobu iz grupe punoletni ljudi bez roditeljskog staranja. To je potpuno zanemerana grupa ljudi. Ovo se naravno tiče odgovornosti koju preuzimaš za ono što radiš.