Dušan Rajić – Dulait

Dušan Rajić, poznatiji kao Dulait je vizuelni umetnik koji svojim radom ostavlja doslovan i simbolički trag. Umetnik koji dolazi iz grafiti kulture i street arta, školovani arhitekta. To ako pokušamo da ga stavimo u određeni kontekst, a zapravo dolazi “iz stomaka”. Iz duha. Član fotografskog kolektiva Belgrade Raw, na čijim fotografijama osećamo lutanje i duh grada, smucanje i protok vremena. Autor velikog broja crteža, grafita, i murala pored kojih prolazimo svakog dana, kao i onih (skrivenih) na koje nismo do sada naišli. Njegov rad jako privlači pažnju i uvlači u centar zbivanja, bez ikakvog uvoda, u sred teme, događaja, pojma, pojave. Vrlo prepoznatljiv i autentičan umetnik. Intiutivan i kontrolisan, cerebralan i iracionalan. Njegov rad je nemoguće predstaviti, sveobuhvatiti i sažeti u jednom razgovoru. Krećemo od (sredine, središta, suštine, “srca”) događaja, od humora.

Tvoji radovi su jako duhoviti. Humor je toliko očigledan, odmah vidljiv. Šta je za tebe humor?

Ja se vezujem za crni humor, i to dosta. Temu koju odaberem, uvek posmatram iz komičnog ugla, iako je sama po sebi možda teška. Međutim moj rad svakako nije humorističan. A nezavisno od sopstvenog rada, za mene je humor najteža forma, odnosno nešto što se veoma teško postiže.

Ne mogu da kažem kako dolaziš do humora, ne uvek. Svakako kombinacija inteligencije, intuicije i duha učini da tvoji radovi budu duhoviti (smeh).

Ne smatram sebe preterano duhovitom osobom, nisam neko ko zasmejava ljude, nisam takva ličnost. Ali u radu uvek provlačim crni humor. Kada me zainteresuje neka tema, koja je uglavnom mračna, uvek gledam kako da je prilagodim tako da može da se proguta. Tretiram temu tako da posmatrač ne skloni glavu zbog težine prizora, već tako da može da gleda u njega. Ljudi ne vole teške teme, izbegavaju ih. Uostalom i kada imaš neki problem možeš da ga deliš samo sa malim brojem ljudi. Tako ja uvijam teške teme u humor. Mada ja bih kazao u crni humor.

Ja vidim nadu, kao da nam nudiš lepši svet, ne ulepšan, ali svet u kom postoji iskra svetlosti. Nema mraka ni pesimizma, iako je tebi jasno da je svet često upravo takav. Reč je o nečemu ličnom, nečemu što se tiče tebe kao čoveka.

Uvek u radovima predstavljam problem kao nešto svakodnevno, nešto što se prosto događa, i preko čega treba preći. Verujem da ma koliko nešto bilo teško ne sme da bude prepuštanja. Takav sam i u životu. Drago mi je ako je tako, jer moje iskustvo je da ljudi moj rad sagledavaju daleko mračnije nego što on to jeste. Doduše takva je do sada bila moja percepcija. Nisam siguran da ljudi tek tako vide humor i svetlu tačku…

Možda se najpre primeti ironija. Kao da stvari koje vidiš provlačiš kroz ironijski filter. Dakle, postoji distanca. Međutim ima topline i nečeg skoro lirskog, postoji saosećanje.

Ja se svakako distanciram, jer nisam akter događaja, i nikada ne dajem jasnu poruku. Možda mogu da kažem da toga ima u procesu i u postupku, ali o tome nisam ni razmišljao. Evo sada kada pričamo mogao bih da se složim (smeh).

Isto tako postoji velika doza lakoće. Ti nemaš potrebu da kažeš nešto “važno”.

Ne želim tek tako da kažem svoje mišljenje. Smatram da nisam dovoljno dobar. Šta ja imam nekome da kažem. Stvari koje me muče ili vidim kao problem ja samo kontekstualizujem kroz rad, možda čak samo konstatujem, zapravo samo ih posmatram sa strane i iz više uglova. Otprilike je tako, kao da pokušavam da razgovaram. Nemam rešenje, niti jasan komentar, ne osećam se kao takva osoba.

Nema monumentalnog pristupa ni sebi ni temi, niti ulozi koju umetnost ima.

Kada čitam opise izložbi ja ih ne razumem, vidim da ne korespondiraju sa radom, odnosno samo shvatim da je to neka duboka filozofija koju ne razumem. Jer ja reagujem iz stomaka, ili može da me zadivi kako je nešto tehnički izvedeno. Prva stvar je da ja ne znam šta je umetnost niti me je iko ikada učio tome. Polovinu radova koje sam napravio, napravio sam jer sam imao potrebu, to mi se radilo. Dok nisam imao instagram nisam radove mnogo ni pokazivao, samo sam slikao i crtao.

Tvoj rad vidim kao rezultat dugog posmatranja, odnosno vidim jednu sposobnost da stvari jako dugo posmatraš, da bi potom konkretni radovi funkcionisali kao usputni komentar, zapis, refleks. Recimo u fotografiji.

U suštini jeste tako. Celog života promišljaš o stvarima. A onda se nađeš u pravom trenutku na pravom mestu, a oko si već navikao da posmatra stvari na određeni način. Ja volim grešku, vidim grešku, odnosno nešto što je izašlo iz okvira, moje oko uočava te stvari. A fotografija je tu počela da se pojavljuje iz potrebe da grafite koje crtam zabeležim, a onda sam spontano krenuo. Uvek fotoaparat nosim sa sobom.

Rekla bih da je tvoja umetnost angažovana.

A šta je angažovano?

Imaš kritički odnos prema duhu vremena i naroda, teme su lokalne, ali i univerzalne. Komentarišeš savremenog čoveka, sistem…

To je tačno. Kada vidim neki problem pokušavam da ga sažvaćem, i verovatno to izbacim kroz izraz običnog čoveka, odnosno onako kako se neki najobičniji čovek oseća. Angažovano je za mene ono što je napravljeno tako da može da ga razume prosečna osoba, osoba koja zna da čita, svaki čovek. Ali nisam aktivista. Gledam da tema bude opšte prepoznatljiva da ne bude na nivou kaldrma se klima, jer kaldrma se svuda klima, nekada.

Uloga teksta

O tome mnogo promišljam. Volim tekst jer sam generacija televizora i kompjutera. Mi smo navikli da vidimo tekst uz sliku, nama je to normalno. Često se pitam da li da ubacim tekst, jer nekada je možda univerzalnije bez teksta, ali ja ga mnogo volim. Gotivno je, on nam je sastavni deo života, gde god pogledaš vidiš tekst – reklame, natpisi ulica… Koristim ga isto kao i simbole koji su prisutni u našem nesvesnom koji moju generaciju povezuju na simboličnom nivou. Tekst koristim kao da je on sam vizuelna predstava. Imam veliku ljubav prema tekstu, i ne odvajam ga od vizuelnog.

Da li potpisivanje u kulturi grafita, ostavljanje traga, predstavlja iskonsku, u ovom slučaju kompresovanu potrebu da se umetnik iskaže, da kaže o sebi?

Mislim pre da kaže da je prisutan. Jer u tom vizuelnom prostoru ti potpisom daješ znak da postojiš, nema mase, već si izdvojen. Mnogo sam razmišljao o tome zašto ljudi crtaju na ulici. Jer ti od toga ne dobijaš ništa, samo ulažeš u nešto što je pitanje da li iko prepoznaje. Ljudi imaju duboku i skrivenu želju – da pokažu. To je za mene vrlo zanimljivo. Uz to ljudi dolaze iz potpuno različitih podkonteksta, i svako želi nešto. Svakome je nešto drugo bito, postoje razni nivoi, neko voli kako to vizuelno leži u gradu, neko voli sam adrenalin, jer je ilegalno. Komplikovanije je nego stvaranje u sobi.

Da li si umetnik ako si u sobi, ako to niko ne vidi?

Ali šta je umetnost? Za mene je to možda umešnost, ali ti moraš da se staviš u kontekst. Ako si sam i taj rad je van konteksta i nema sa čim da se uporedi, onda se sve dovodi pitanje. Npr. neko kida stolice od drveta, ako ih nekom proda on je umešniji od drugoga. Mada, možda će neko iz sobe za sto god biti prepoznatljiv. Tek kada stvar staviš u kontekst ona dobija vrednost.

Izlagačka praksa nasuprot crtanju grafita.

Imam tremu na izložbi. Na ulici nemam reakcije ljudi, barem ne odmah, i adrenalin se vezuje za činjenicu da je sve ilegalno i da neko može da te uhvati. Na izložbi je reč o adrenalinu druge vrste. Uvek si ranjiv, izlažeš svoj rad, i pitaš se da li će ljudi to prepoznati, shvatiti, da li će im se svideti. Međutim sve je to kao bilo koji problem koji ti se javlja, a koji je sastavni deo života, jedino što si u ovom slučaju ovo ti odabrao. Gledam na to kao na neku životnu situaciju u kojoj se nalazim i koju moram da rešim. Ako nešto prevaziđeš bude ti lakše, posle problema si jači, tako i u radu. Od neprijatnosti se ne može pobeći. Mislim da je strah potpuno normalan, čak poželjan jer ti daje neku vrstu opreza, nisi uspavan i uljuljkan. Samo budala nema strah.

S vremena na vreme treba izlagati, ili već odabrati način da prikažeš rad, treba izaći iz sobe. Nije da sam oduševljen izlaganjem kod nas, naročito jer su galerije kao neke sobe. Osećam da mi je ponekad potrebno da se razmašem, možda mi je to od grafita, ili arhitekture (smeh).

Da li na ulici imaš veću slobodu, imaš barem veći zid?

Uh, slobodu, i da i ne, imaš zid ali treba doći do tog zida i videti šta na tom zidu.

Da li si ako dobiješ neki ogroman prostor pred sobom, fizički prostor, i ostvariš neku vrstu ideala te vrste da li si slobodniji?

To je pitanje odgovornosti.

Kako ti se čini naša umetnička scena?

Ima svačega zanimljivog. Deluje mi da je buknula, vidim dosta mladih ljudi koji se više angažuju, to mi je gotivno, ne bih nabrajao jer mogu da pogrešim (smeh). Vidim raznovrsnost. I mnogo mi se sviđa što ljudi dolaze i posećuju izložbe. Ne moraš da završiš fakultet da bi otišao na izložbu i osetio nečiji rad, to je elitizam koji me ne zanima. Jer stomak je taj koji ti govori da li rad ima magiju. Dizanje arta na naučni nivo mi je baš daleko, to ne kapiram.

U tvom radu pulsira zeitgeist i volksgeist.

Ja se trudim.

Uvek postoji poruka (čak i kada nema teksta) koja računa na kolektivno znanje.

Pokušavam da se svedem u običan izraz, ne želim da komplikujem, naravno ne želim da otaljavam, ali želim da sve može da razume običan čovek koji prolazi. To je verovatno od grafita, koji je doduše zapadnjačka kultura. Mi smo tada bili zapaljeni, ali kada sam pričao sa običnim ljudima, oni grafite nisu percipirali na isti način. Jer zaista, šta nekom znači neko slovo, nečije ime. Mnogo sam razmišljao o tome kako da napravim nešto što će ostvariti reakciju, npr. da se neko nasmeje. Trudim se da pozivam, ali da li uspevam to ne znam. Bilo je hiljade gluposti koje nisu uspele, nadam se da je nekad nešto uspelo. Ti si kao vizuelni stvaralac na ulici daleko usamljeniji nego bilo koji drugi umetnik, retko dobijaš rekaciju osim od prijatelja ili ljudi koji prate.

Pada mi na pamet rad Dulait je bio ovde, koji se razvio u Je bio ovde. Je l’ taj potpis trag u prostoru u vremenu?

To je možda ironija koju si spomenula.

Individualizam savremenog čoveka je toliko naoštren…

Jeste, mi smo tako samoopterećeno društvo, što je stvarno u najmanju ruku neobično (smeh). Mislim da je važno pokazati svoj stav, ali je još važnije uskladiti stav i postupke. Tako se stvara zajednica. Veoma je bitno kako se neko ponaša, bitno je kakvi smo uzori. Znači, ja ću da pokupim nešto na ulici, i trudiću se da budem dobar.

Šta ti znači ta Belgrade Raw kolektiv, koliko ti znači ta zajednica?

Značila mi je i znači mi i dalje. Znači ti kad si prepoznat od nekoga zbog nečega.

Paint Kartel je kolektiv rezervisan za komercijalne poslove?

Jeste izrađivanje ručno oslikanih reklama i murala. Nikada ne bih radio političke stvari, a sve ostalo prihvatam (smeh).

Moramo spomenuti arhitekturu.

Arhitektura je moje veliko razočarenje (smeh). Od naivnog entuzijazma u kom sam verovao kako je to genijalno zanimanje uz pomoć kog ljudima možeš da pomogneš, promeniš život, do završetka faksa i suočavanja sa realnšoću i investitorima. Doduše to je dublji problem, sistemski, fakulteti te ne pripremaju za realnost nego te drže u bajci u kojoj će razrešenje da dođe samo. Ne bavim se arhitekturom, ali je promišljam.

Na čemu trenutno radiš?

Spremam se za izložbu u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti. Otvaranje će biti  06. juna u 19h.

Hvala!

Izložbu Dušana Rajića “Prelepo al’ ružno” možete posetiti u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti.
Karlja Milutina 49. Izložba će trajati od 06.juna do 04. jula 2021.