Velika voda

Izašla sam iz velike vode i nisam disala. Bila sam modra. Nije se čuo plač. Posle dvanaest sati porođaja, konačno ti je laknulo i skamenila si se od te tišine. Od trenutka kad sam došla na svet, pa do mog prvog plača prošlo je desetak sekundi, ali one su za tebe bile ogromne kao sati. Kao dani. Napokon sam se zakašljala i porođajnom salom se začulo rasterećujuće „kmeeee“.

Napolju je padao veliki sneg. Krajem sedamdesetih, ljudi su nosili bunde i sela su bila zavejana do krovova. Ujak je došao svojim taksijem po nas. Donekle smo se vozili, a onda ostavili auto u smetovima. On je skinuo bundu, umotao me u nju i doneo do kuće u naručju, peške po snegu.

Rekla si mi da ste me krstili u crkvi sv. Petra i Pavla u Grabovu. To mesto je u mojoj dečijoj glavi bilo oličenje raja. Zeleni proplanci, šumsko cveće, mali potok sa drvenim mostićima i stara crkva sa konakom, usred te prirode, posvećena baš onoj dvojici koji stoje na ulazu u raj. Majka nije smela da prisustvuje krštenju. Takvi neki glupi propisi su vladali u ono vreme. Bila si pred crkvom, a ja sam unutra izronila iz velike vode, zakmečala iste sekunde, kum se odrekao đavola. Vo imja Oca i Sina i svjatago Duha . Amin. Sve se restartovalo. Ta crkva i to mesto, napravili su mi utvrđenje u srcu. Dok mislim na njih, emocije se u meni razmnožavaju prostom deobom, ubrzano, osećam kako mi preplavljuju trup i penju se u grlo. Kao da sam pupčanom vrpcom i dalje vezana za onu prirodu. Vidim u njoj jedan daleki deo sebe, netaknut i bezbrižan.

Crkva sv. Petra i Pavla u Grabovu

Dvanaesti jul, slava te crkve, bio je najsrećniji dan tokom celog mog detinjstva. Proplanci bi se napunili ringišpilima, šećernom vunom i tezgama za kojima su Romkinje sa bebama na sisi prodavale drangulije nama klincima. Još uvek čuvam jedne žute naušnice i ljubičastu šnalu koje sam kupila na tom vašaru. Ljudi su sedeli na prostirkama po travi, jeli sendviče, pohovane paprike i salatu. Hladili lubenice u potoku. Bio je to najlepši i najromantičniji od svih festivala u mom životu. Vraćala sam mu se svake godine, euforična. Čim prođe, ja bih čeznula za narednim, dozivala sledeću godinu da proleti što pre. Tada nisam videla ništa strašno u vremenu koje prolazi. Nije mi padalo na pamet da sa njim prolazim i ja i da me ono nekud vodi, da ću se za nekoliko godina odseliti, postati devojka, da će odrastanje biti teško, preteško i da ću mnogo da patim, da lutam, da se tražim, da se ubijam, da grešim, da ne živim, da ne dišem. Da pomodrim od nedisanja, dok me puka sreća, instikt i apsolutno odsustvo svakog ziheraštva, nisu nakon mnogo godina odneli u drugu veliku vodu, iz koje ću izaći preporođena.

Razvela sam se i to je proizvelo ogromnu tugu, osećaj usamljenosti i krivice od koje ne možeš da zaspiš. Našla sam pravu ljubav, ali to nije bilo dovoljno za miran san. Razorili smo dva doma, slomili dva srca. Iznad naše ljubavi je stajao crni oblak prokletstva. Uništili smo živote koje smo imali, radi te ljubavi u koju smo verovali, iako smo se tako malo poznavali i tako malo toga zajedno proživeli. Oboje smo prolazili Golgotu, psihički i fizički. On bi noću stajao na prozoru i pušio cigaru za cigarom, zagledan u daljinu, mršaviji deset kolograma nego što je bio. Ja sam plakala u svom krevetu, u limbu tuge, samoće i krivice. Pitali smo se ima li ovome kraja, hoćemo li ikada okajati grehe, hoćemo li ikada da budemo srećni. Živeli smo u različitim državama i ta razdvojenost nas je dodatno ubijala. Onda sam prvi put otišla kod njega. Uveče smo pili vino, uzbuđeni zbog onoga što nas je čekalo sledećeg dana – prvi zajednički ulazak u more. Iščekivali smo taj sveti trenutak i doživljavali ga kao novo krštenje, kao spiranje svega što nas ubija i guši. U Limskom kanalu, okruženi zelenilom, ušli smo u more kao Adam i Eva, jedini par na planeti. Kao da more do tada nije iskusilo ljubav. To plivanje je bilo ceremonija inicijacije u novi život.

Naša srećna budućnost je počela kad smo izašli iz velike vode, seli na obližnju terasu i naručili riblju juhu i školjke.

Sutra idemo na Šoltu, sami. Naš petogodišnji sin ostaje u Splitu sa tetkama. Ovo je prvi put da se razdvajamo. Odlazak u morsku samoću i tišinu zamišljam kao hodočašće. Zove me velika voda. Deset godina je prošlo od Limskog kanala. Mama je umrla prošle jeseni. Do danas sam čuvala u telefonu sliku na kojoj ona leži mrtva u svom krevetu, skrštenih ruku. Jutros sam tu sliku izbrisala. Izbrisala sam i onih nekoliko slika na kojima leži žuta i ispijena, par dana pred smrt. Brisala sam sve dok nisam došla do jedne gde sedi nasmejana na terasi i maše mi. Zbogom mama.

Šolta

Zaroniću sutra u more, pustiću bol da mi iscuri kroz uši. Zaboraviću na ljude, na kontinent, na svet. Spustiću se u tvoj stomak, slušaću otkucaje tvog srca. Vreme ide sve brže i brže. Više ne molim godine da prolete. Volim kad sve stane, kad se okameni i utiša. I kad nastupi mir koji leči.

*naslovna fotografija: Vicko Mozara