Stari prijatelji

Ponekad sretnemo stare prijatelje na generacijskim okupljanjima, jubilarnim rođendanima, sahranama i ostalim događajima koji stvarnost filtriraju od onoga iskustveno nepomirljivog, konkretnog i opipljivog što se isprečilo između nas, onoga što nam ne dozvoljava da se viđamo i družimo običnim danima, mimo jubileja i svetkovina. Jer sva stara prijateljstva su pomalo nakrivljena i trula, puna kontroverzi, nerazjašnjenih sporova, nekih davnih stajanja na žulj, pogrešnih interpretacija, tinjajućih konflikata i nedorečenosti, koji su vremenom formirali slojeve na kojima stojimo i sa kojih posmatramo jedni druge, nevoljni da se petljamo u te odnose iznova.

Kad nas život jednom u pet godina nanese na isto mesto, vazduh iznad naših glava postane zagađen prošlošću, svi oni zajednički trenuci koji su nas formirali struje od tela do tela poput nekog snažnog neumoljivog krvotoka, kao da bismo mogli da zamenimo udove, prste ili kapke, a da se ništa bitno u našem biću ne promeni, toliko je ta bliskost, proizišla iz zajedničkog odrastanja, neizbrisiva i jaka. A s druge strane, gledamo jedni druge kao subjekte razočarenja i neispunjenih očekivanja, koji se sapliću o ono što je nekad bilo, ne mogu da prevaziđu i krenu dalje, zauvek zarobljeni u infantilnoj precepciji onog drugog, koliko god se taj drugi menjao i napredovao, koliko god to više nije taj. „Eh, znam ja njega, malog klempavog iz treće klupe.“ Ali klempa više nije klempa, možda je u međuvremenu prikačio uši i postao ugledni arhitekta koji negde u svetu zarađuje milione. To oni ne vide. Nisu bili tamo. Bili su u učionici, na igralištu, u parku, na prvom koncertu, čuvali vam stražu kad ste se prvi put poljubili i misle da znaju sve. Drže vas zaključane tamo, u prošlosti, iako ste se odavno odande iselili. Taj materijal zajedničkog iskustva zamišljam kao neki plastelin koji oblaže zidove prostorije u kojoj su se stari prijatelji okupili, oseća se gustina njihove istorije.

Arhitekta iz treće klupe neke ljude pozdravlja ozareno, razgovara sa njima fokusirano i zainteresovano, a neke druge, koje je možda više voleo i koji su mu zaista značili, promatra nervozno, uznemireno i kritički, pita se zašto su takvi, nakon svih tih godina imaju isti stil života, pričaju o istim temama, imaju iste probleme i nisu se pomakli s mesta. „Naravno da ih nikad ne viđam, pa ko bi normalan podneo jedne te iste priče trideset godina u kontinuitetu. Baš mi je žao da ih vidim ovakve.“ Oni kao da ga malo mrze jer ih je „izdao“, jer je otišao i odrastao. A on kao da ih malo prezire što im je zabavno da zauvek ostanu isti.

Ali onda prođe jedna tura pića, pa druga, pa treća i tu negde kod četvrte svi svima sve oproste. Plastelin spadne sa zidova, istorija se spere iz vazduha, onaj krvotok dečije bliskosti proradi jače i drago nam je što smo tu, nema veze šta nam se sve izdogađalo, naravno da smo svi teški, komplikovani, sjebani i trudili smo se najbolje što možemo da vodimo svoj život u pravom smeru. Neki su sazreli, neki nisu, neki su sačuvali dobro srce, neki su postali gadovi, neki su uspeli, neki su propali, ali u ovom trenutku ništa od toga nije bitno, srećni smo što smo tu, što smo živi (neki više nisu, i o njima razgovaramo), što jedni s drugima razmenjujemo neke reči, gledamo se u oči, nije to mala stvar poznavati nekog ceo život, i sve eksplodira u zveckanju čaša, glasnom smejanju, plamenu upaljača, lepljivoj peni piva i davnoj, samo našoj, muzici koja nam teče ispod rečenica.