Mrvice patrijarhata

Patrijarhat je na zalasku ili je već zašao, ali i dalje se oseća njegov šum, nešto je hrapavo u odnosima, stvari ne idu glatko. Te “mrvice” smo svi skloni da ne primetimo jer na ravnopravnost gledamo kao na jedan teatar kosmosa, bojno polje ljudskog roda gde se beleži i vrednuje samo ono što se dogodilo na megdanu, dok niko ne preispituje količinu krvi koju je upila zemlja, ni osećanja vojnika pod oklopima, ni kako su stigli kući, ni da li veruju u rat.

Možda je to normalno u redosledu istorijskih promena, možda stvari ne mogu da se događaju drugačije, ali to i dalje nije razlog da se ne osvrnemo na specifičan trenutak u vremenu gde jedan poredak zamenjuje drugi, na način da promene najpre nastupaju tamo gde je vidljivo i opipljivo, ali da se možda predugo čeka na njih tamo gde je delikatno i eterično. A to je domen osećanja, unutrašnjih motiva, zadatosti i opravdanja.

Jedan “ravnopravni” muž skuva ručak i žena je zadovoljna što može da kaže “moj muž kuva”, bez obzira što je ona oljuštila krompire, oprala lonce i prebrisala kuhinju koju je on ostavio u neredu. Na pozornici ravnopravnosti njih dvoje kuvaju, ali iza kulisa ona je i dalje “mali od palube” i pomoćni radnik u njegovoj kuhinji. U njenoj kuhinji on je ništa, jer ona sama oljušti svoje krompire i opere svoje lonce. Međutim, kad on kuva, žena je toliko srećna što vidi muža u tom “neprirodnom” angažmanu, toliko zahvalna što ga vidi u kuhinji, da joj i ne pada na pamet da mu kaže: “Alo, nisi završio kuvanje dok ne pospremiš za sobim i ne opereš sudove.” Ona to radi tiho i neprimetno umesto njega, da ga ne uznemiri, kao da posprema za detetom ili invalidom, ne shvatajući da se baš u tom pospremanju i na dnu tog lonca raširio i razbaškario tvrdokorni patrijarhat za koji ona veruje da ga je pobedila jer je videla muža kako veselo bućka varjačom.

Zatim, taj muž sam pegla, čuva decu, angažuje se oko dece, ume da usisa stan i uključi veš mašinu. Ravnopravnost blista u vašem domu poput upadljivog štrčećeg obeliska. Ali ono što se ne vidi, što živi u mraku ispod blješteće ravnopravnosti, jeste stalni osećaj žene da neko radi nešto za nju, da joj čini uslugu, da joj pomaže, dok muškarac nikada nema taj osećaj kada su kućni poslovi u pitanju. On nema u sebi nemir i taj osećaj odgovornosti. Žena koja ima porodicu je 24h okupirana i posvećena domu. Čak i u trenucima kad radi nešto za sebe, čak i kad spava, jedan deo njenog mozga brine “da li su sve obaveze završene, da li su deca okupana, da li su zdravo jeli, da li su podovi čisti, kada će oprati prozore…”

Dobri muž pravi sendviče sebi i deci i ne briše mrvice za sobom. Kao da će jata malih ptica doći po njih, kao da mrvice ne postoje. I zaista, u njegovoj glavi ne postoje. Ne postoji u glavi ono o čemu ne brinemo, o čemu neko drugi brine za nas. Žena je ta koja brine i to muškarac zna. A nama ženama je ta briga pojela srca, popila oči, uzela mladost, zdrobila mozak. Mi bismo bile malo bezbrižne. Treba nam da udahnemo plućima rasterećenog čoveka. Treba nam da muškarci podele sa nama brigu. Tek kad se to desi, patrijarhat će postati prošlost. Dokle god servisiramo muško glumatanje ravnopravnosti, peremo njihove lonce, brišemo njihove mrve, mi smo i dalje domaćice i ništa se suštinski nije promenilo. A nismo valjda prešle ovoliki put, da bismo se zadovoljile “mrvicama”: