Dođavola sa „ženskim pismom“

Žensko pismo. Šta je to „žensko pismo“? Čula sam da neki urednici i dalje koriste taj izraz koji je, ne samo rodno diskriminišuć, već pre svega uvredljiv. Možda bi mi bilo prihvatljivije da to čujem iz usta nekog polupismenog i polucivilizovanog pojedinca koji se baš ne razume ni u književnost, ni u politiku, a kamoli u tako složene ideje kao što su sloboda i ravnopravnost. Međutim, od urednika očekujem da se ipak u sve ovo razumeju i smatram nedopustivim i sramnim da se koriste izrazima koji ne referiraju apsolutno ni na šta u stvarnom svetu, sem jedne patrijarhalne iluzije o ženskom pisanju koja postoji samo u njihovoj glavi.

Šta se uopšte misli kada se kaže „žensko pismo“ i zašto je to uvredljivo? Nijedna normalna žena, koja se oseća komotno i sigurno u svojoj ženskosti, koja ne zavidi muškarcu, niti ima ikakav kompleks u odnosu na muški rod, nema nikakav problem da se nešto nazove „ženskim“. Mi ne želimo da budemo iste kao muškarci. Mi želimo da budemo žene, različite od muškaraca i ravnopravne sa njima. Ta borba za ravnopravnost vodi se na kulturološkoj i političkoj ravni. U ravni onoga što žene i muškarce čini ljudima, onoga iznutra, u ravni naših predispozicija da učestvujemo u stvaranju i napretku ovog sveta, mi jesmo i uvek smo bili ravnopravni. Ravnopravnost naših humanističkih potencijala civilizacijski je poremećena u korist fizički jačeg i mi samo želimo da ispravimo tu nepravdu i dobijemo ono što nam pripada. Međutim, u toj borbi se ne odričemo svoje ženskosti i svog identiteta.

Zašto nam onda smeta kad neko kaže „žensko pismo“? Zato što ta sintagma nije opisna već vrednosna. Ona u sebi sadrži vrednosni sud koji omalovažava žensko pisanje i ženski um. „Žensko pismo“ ne označava samo način na koji piše žena, već i kvalitet, motivaciju i suštinu tog pisanja. To je neko pisanje koje je traljavo, njanjavo, kemekavo, ušećereno, površno i nebitno. Dok je „muško pismo“ stameno, teško, ozbiljno i duboko. Naravno, izraz „muško pismo“ uopšte i ne postoji. Oni su Pismo, a mi smo, tja – žensko pismo. Ono što su u muzici „lake note“ to je u književnosti „žensko pismo“. I zato je taj izraz neprihvatljiv. Šaljem ovu poruku svim živim ljudima koji su pročitali makar dve knjige u životu: žensko pismo ne postoji! To je izmišljotina onih koji nisu sposobni da dobace dalje od estetike dela i od njegove teme. Tačno je da se muške i ženske teme u književnosti često razlikuju, da imaju drugačije motive i polaze od drugačijih inspiracija, ali težina i ozbiljnost je ista, ako je pisanje dobro. Ako je pisanje loše, nebitno je da li ste muškarac ili žena.

Pre neki dan sam napisala pesmu „Jezik lavande“. Miris lavande koju držim pored uzglavlja inspirisao me na jedan sveobuhvatan uvid o životu i svetu, o načinu na koji se biće oglašava, o filozofiji racionalnog i iracionalnog, erosa i dijalektike, uma i prirode, smisla i besmisla. Međutim, neko površan i ograničen, može reći da je to „žensko pismo“ jer piše o nekakvom cveću, o mirisima i uljima. A nažalost, takve ljude danas imamo i među urednicima.

Ja neću dozvoliti da me glupaci vređaju nazivajući moje pismo „ženskim“ , igrajući na kartu feminizma i misleći da ne mogu ujedno da branim i napadam ono što je žensko. E pa mogu. Da branim ono što je ljudsko, da volim ono što je žensko i da diskreditujem i pljunem svako terminološko kukavičje jaje koje nam se podmeće od strane pećinskih muškaraca na pozicijama moći. „Žensko pismo“ je uvreda! I zato pozivam sve žene koje pišu da nikada više ne prećute ovakvu karakterizaciju njihovog dela, a da ne podignu glas. Ja pišem kao žena, moje teme često jesu ženske, ali moje istine su ljudske i moje pismo je krvavije, smislenije i teže od mnogih uštogljenih muških redova koji mirišu na moljce i naftalin i koji se nikoga ne tiču. Dođavola sa ženskim pismom, jednom za svagda!