Slani rolat

Najveći vandalizam moje porodice je to što smo uspeli da izgubimo maminu svesku sa receptima. Dozvolili smo da nestane ta „mala sveta knjiga“ koja je mirisala na vanilu i užeglo ulje, prepuna ceduljica, tragova brašnjavih prstiju, pisana unikatnim rukopisom, jedne jedine, moje majke. Tekstovi pisani rukom su fizički trag nečijeg postojanja. Svako slovo je živo, autentično, prisutno. Oblik rukopisa kao da u sebi zauvek čuva nečiji pokret. A pokret je život. Sveska nije sadržala samo uputstva za kuvanje svih mogućih jela koja su me othranila, nego i žive deliće žene koja me je rodila. A mi smo je nekako izgubili. I sad smo u nenadoknadivom minusu. Kakav peh.

Imam ja svoju svesku. Počela sam da je pišem pre 7-8 godina. Još se nije zaprljala i poprimila mirise začina. Valjda nedovoljno kuvam. A i svi recepti su na internetu. Međutim, internet ipak ne može da zameni svesku. Koliko god Gugl bio pri ruci, ništa ne može da se poredi sa vašom sveskom u koju ste sami upisali recepte za jela, koja ste sami pravili. Ne postoji kulinarski sajt niti časopis kome možete verovati više nego svojoj svesci. Osim toga, ta sveska je kao dnevnik i mali dokument jedne epohe. Svako vreme ima svoja popularna jela, svoje namirnice, svoje deserte i svoje dijete. Ne možete ni da zamislite koliko toga nam govori svaka rukom pisana knjiga recepata. O osobi koja ju je pisala, o vremenu, o ekonomiji, o istoriji, o zdravlju, o životu, o lepoti.

Prvi recept u mojoj svesci su kokos kiflice. Volim tradicionalnu kuhinju i tradicionalne slatkiše. Ne volim da eksperimentišem sa hranom, pa u svesku beležim sve same klasike i kanonska jela. Reklo bi se da je moja sveska pomalo dosadna. Previše sterilna i uredna. Previše lišena intime. Nije ni blizu živopisne sveske moje majke. Uzela sam danas tu svoju svesku, da vidim jesam li zapisala recept za slani rolat koji je moja mama pravila jednom godišnje, za slavu, i krenula da je listam od korice do korice. Smorila sam se kad sam shvatila da nema recepta. Mama mi ga je slala više pita na Viber, pravila sam taj rolat i ispadao je super, ali nisam ga zapisala u svesku. Davnih Viber poruka nema. Mama je mrtva. Kako ću sad da napravim rolat? Kako?

Listala sam svesku bezvoljno i utučeno, i nakon što sam prošla zadnju ispisanu stranicu. Okretala sam jednu za drugom one prazne. A onda shvatila da u toj svesci ima još nešto. Moje male analize filmova koje volim. U kratkim crticama. Na stranu-dve. Ne sećam se kad sam to pisala. Negde pred kraj sveske, na vrhu jedne strane pisalo je „Dogvil“. Ispod naslova je stajao sledeći tekst:

U Dogvilu nije bilo izrazitog zla, dok se nije pojavilo izrazito dobro. Svet je takav da pojavom Dobrog u njemu, on postaje Dogvil.

Sami stvaramo svoj Dogvil.

Dobro je izazov neopredeljenom, mlakom, neutralnom svetu.

Svetovi imaju ograničenu mogućnost napretka. Sve što pokuša da poboljša svet preko njegovih mogućnosti, biva uništeno.

Svet prima dobro u sebe i pravi prividan progres pomoću tog dobra, ali ga onda onda razlaže u sebi i ponovo ga vraća u početno stanje koje mu je optimalno i kojim je determinisan.

Poruka ljubavnog odnosa iz Dogvila:

ne zaljubljivati se u ambiciozne sanjare koji vas vole jer ste im u život uneli perspektivu i dramu. To su egocentrici koji se zaljubljuju u situacije, a ne u ljude.

Govorim tiho i nosim svoj Dogvil sa sobom.

O svakoj od ovih rečenica sam dugo razmišljala. Nijednog od ovih zaključaka se ne sećam. Sećam se samo da je fon Trir genije i da je Dogvil odličan film. A posle genijalnih dela se uvek puno razmišlja i zaključuje. Je l’ moguće da sam zaboravila ovako bitne uvide, umesto da ih ugradim u sebe? Je li moguće da imamo neki filter za istine i da ih selektivno usvajamo ili zaboravljamo? Možda ne biramo mi njih, nego one nas? U tom slučaju, čovek je nasumični proizvod slučajno sraslih istina. A sudeći po fon Triru, svaki čovek je potencijalno poprište zla.

Nastavila sam da čitam, bilo je tu još nekoliko filmova i ja sam počela da se zaljubljujem u svoju svesku sa receptima. Više mi nije delovala tako sterilno i dosadno. Možda nisam strastvena kuvarica, ali sam strastveni mislilac i filmofil. Sveska me je okupirala nekoliko dana. Tretirala sam je kao skriveno blago koje se pojavilo niotkuda. Ipak, tom blagu je falio najbitniji, čarobni dijamant, koji ima moć da greje dušu. Onaj zbog kojeg sam krenula u pustolovinu neistraženom sveskom – mamin slani rolat, sa šunkom i kiselim krastavčićima.