Kameleonska umetnost

Sve češće viđam naslove koji nas obaveštavaju o tome kako se razne knjige, filmovi i ostala umetnička dela iz prošlosti, jedno po jedno, koriguju u skladu sa senzitivnošću savremenog društva na sve oblike političke nekorektnosti. To nas tera da zastanemo i ponovo preispitamo pojmove poput stvaralaštva, autorstva, umetnosti, istorije, pa i same slobode. Ali isto tako i pojmove korektnosti i osetljivosti na nekorektno.

Sigurna sam da većina ljudi, nesklona kritičkom i analitičkom promišljanju stvari, u naletu novih vrednosti i promena koje imaju ambiciju da zahvate i prošlost i budućnost istovremeno, mogu samo zabetonirano da stoje u središtu novonastale ujdurme, strahujući da im se nepovratno oduzima nešto što im najintimnije pripada, a da ih niko ništa nije pitao. To je normalna reakcija čoveka na promene bilo kakvog tipa. Ljudi jednostavno ne vole promene i skloniji su da u njima vide loše umesto dobrog. Međutim, promene kroz koje prolazi svet u ovom trenutku, možda su delikatnije od bilo kojih prethodih, pa u njihovoj interpretaciji lako može doći do zabune i zamene teza, što naš zbunjeni nekritički subjekat čini još pomućenijim i tera ga da olako zauzme stranu, ekstremno odbacujući sve postulate nove liberalne paradigme kao nehumane i uperene protiv dostojanstva ličnosti, ili pak, da iste te postulate sa njihovim najsuludijim posledicama veliča i prihvata u ime novog i boljeg sveta.

Tu onda nastaju one iskarikirano zaoštrene podele na prajdovce i litijaše, militantne feministkinje i ove koji u 21. veku mole da se žena pokrije i sluša muškarca, na Gestapo vaksere i teoretičare zavera, pa me ne čudi da bi i u ovom slučaju intervencije na stvaralaštvu pokojnih autora, mogle da se dogode dve škole mišljenja: jedna kojoj je sve što je postignuto u domenu ravnopravnosti, zaštite manjina, slabijih, ugroženih i generalno borbe za ljudska prava, da im sve to odjednom postane sumnjivo, loše i krivo za ovaj masakr koji se događa nad knjigama i da sve to tumače kao deo jednog te istog zla koje kao alternativu ima jedino onaj svet gde smo žene zvali damama, afroamerikance crnčugama, gejeve pederima, slabovide ćoravima, itd. Taj svet se njima može učiniti bezbrižniji i neviniji od ovog koji „spaljuje knjige“, što bi možda bilo tačno, a možda i ne bi, kad bi se ta dva sveta takmičila. Ali ne takmiče se. Oni uopšte ne figuriraju kao dve suprotstavljene celine. Iako i jedan i drugi imaju u sebi štošta dobro i štošta loše.

Ne želim ovde da se bavim nabrajanjima i upoređivanjima, jer niti imam vremena za to, niti to smatram relevantnim za bilo šta. Bitno mi je da se pozabavim nekim drečavim nijansama i definicijama koje su izmakle kontroli. Naravno da sam zahvalna, i moja zahvalnost je velika kao svemir, za sve promene koje su se dogodile u sferi ljudskih prava i sloboda. Svet u kome imamo obzira i poštovanja prema drugačijima, slabijima, onima koje ne razumemo i onima koje ne simpatišemo, beskrajno je bolji od sveta u kome su se autobusi delili na dva dela, u kome su jedni smeli da se školuju, drugi nisu smeli da glasaju, itd. Tu nema nikakve dileme i na taj pomak u humanitetu ne može ni tračak negativnog svetla da padne. Međutim, čemu potreba za prekrajanjem onoga što je bilo, za intervencijama na umetničkim delima? Jedini iole razuman odgovor bi bio: da nove generacije ne bi stasavale na sadržajima koji u svom jeziku nose jedan prevaziđeni sistem morala. Taj strah mogu da razumem. Ali ne mogu da razumem kako neko ne shvata da čovečanstvo nije staro par vekova, te da jedine reference za okrutnost i nekorektnost nisu samo one koje možemo pronaći u romanima Agate Kristi, Diznijevim crtaćima i Andresenovim bajkama. Pre toga smo imali novi vek, revoluciju i prosvetiteljstvo, a pre toga mračni srednji vek, feudalizam i inkviziciju, a pre toga stari vek, robovlasničko društvo i krećući se unazad sve do prvih ljudskih plemena, pre država i zakona, gde je vladao zakon jačeg, sve je to istorija izrazite nekorektnosti i žešće okrutnosti, izvinite nežne dušice, ali tako je. Ne možemo celu tu istoriju da izbrišemo i napišemo novu da se neko senzitivan ne bi potresao. Ne možemo da zabranimo antičku filozofiju jer dolazi iz robovlasničkog ambijenta. Ne možemo da kenselujemo svoje dede jer su možda glasali za Tuđmana, Aliju ili Miloševića. Nekad svet nije mogao bolje, nekad ljudi nisu mogli bolje. To ih ne čini apsolutno dobrim ili lošim. Na nama je da istoriju svog naroda, kao i istoriju celog sveta, kritički sagledamo, odvojimo dobro i zlo, nazadno i progresivno, i da ono loše ne guramo pod tepih, već da ga se sećamo, da ga se dobro sećamo. Jer niko ne može da operiše zlo iz naših duša. U borbi za opstanak, koja se danas vodi na mnogo sofisticiranijim nivoima od one praistorijske, ali koja nikada nije prestajala, čovek je u dubini duše i dalje čoveku vuk. A mi kao da želimo da izgradimo jedan tupavi svet u kome se to negira i potiskuje, u kome se veruje u neku naivnu dobrotu, u kome mrtva Agata Kristi ne sme da kaže orijent. Da, to je baš nastrano.

Šta to znači za umetničko delo? Da li je umetnost kameleon koji mora da se prilagođava aktuelnim ideologijama? Kako se usuđujete da brišete nečije autorske reči? Zašto je to drugačije od nacističkog spaljivanja knjiga? Kad bi neko to uradio sa mojim pesmama nakon moje smrti, imala bih utisak da mi urinira po grobu. Da mi čereči stihove kao varvarin koji se dočepao svog krvavog plena. Gde vam je duša? Gde vam je poštovanje prema mrtvima, prema živima i prema onima koji će tek živeti? Pa nismo mi hrpa idiota kojoj treba pokriti oči pred istinom. Ali vama se čini da jesmo. Vi biste voleli da jesmo.