Jadna deca

Da li ima išta ograničenije i zadrtije od starih i malo mlađih rokera sa istetoviranom Ribljom čorbom na srcu u Hard Rock Cafe majici koji misle da su užasno kul i da je baš to što oni slušaju definicija kvaliteta, kuloće i jedan teško dosežan subkulturni nobles u kome se prepoznaju i jedni drugima klanjaju, izuzetni pojedinci? Zaista su naporni ti olinjali metalci koji misle da su uhvatili boga, ili bar đavola, za muda zato što slušaju Slayer. I pankeri takođe i njihov bunt i avangarda koji smrde na naftalin od pre pedeset godina kad su zaista imali smisla.

S druge strane, naravno da su mi i jedni i drugi i treći dragi, doživljavam ih kao svoje rođake, ali sad već one rođake koji posle dva piva smaraju nedužan narod po slavama i smrde na znoj. Al’ nije to samo problem muzičkog opredeljenja. Svaki oblik postojanja začauren u hermetični univerzum jednog svetonazora, naporan je i odiše memlom. Nema pojma o životu. Sprovodi agresiju tupilom. A pritom je iritantno nadmen i ubeđen da su sva mudrost i dobar ukus u njegovom posedu.

Današnji klinci nisu takvi. Oni se ne dele po muzičkim žanrovima. Njima muzika nije ni bitna kao što je nama bila. Njihov muzički ukus nema veze sa pogledom na svet, načinom odevanja i političkim stavovima. To ove naše starkelje ne razumeju jer imaju analogni mozak koji ne može da pojmi da neko inteligentan i buntovan sluša narodnjake. Oni dolaze iz jedne dvodimenzionalne paradigme u kojoj se dobro i loše jasno razdvajaju kako u etici tako i u estetici. Jezik kojim govore je pljosnat i neodvojiv od jasnih vidljivih stvari. Taj jezik stremi da se izdigne iz svoje pljosnatosti, da bude poseban i pametan, unikatan i prepoznatljiv. S druge strane imamo generaciju čiji su simboli na površini prazni, njihove pesme nisu mudre, njihovi stihovi govore o novcu, seksu, alkoholu, vrte se jedne te iste teme, jedni te isti ritmovi, jedni te isti glasovi, poput nekog ritualnog uspavljivanja generacije. Oni i jesu u snu. Njih ne zanimaju promene i staromodno shvaćena revolucija, ne zanima ih erektiranje logosa, njihov podtekst je iracionalan, podsvesan, ironičan, podrugljiv. Njihovi mozgovi srasli uz ekrane obitavaju u jednom potpuno drugačijem svetu od onog vašeg od pre 30 i 50 godina. Nikad nećete moći da ih razumete i uvek ćete im biti beskrajno smešni i dosadni sa nekim prahistorijskim pričama o „dobroj muzici“.

Žalosno je koliko se današnja deca kinje i kritikuju od strane potpuno nekompetentnih odraslih. Ne bih ja bila sada u njihovoj koži da mi tamo neki homoerectusi iz pratehnološkog doba prizivaju apokalipsu smatrajući me nedovoljno vrednom da preuzmem ovaj svet nakon njih. Deca su nam dobra, pametna, pametnija od nas. Kad su u pitanju humanost, ljudska prava, ekologija, tehnologija, strani jezici, deca su od malih nogu beskrajno učenija i osveštenija od nas. Nisu baš neki ljubitelji književnosti i muzike zagrađene u torove, ali već rekoh da njihov svet ne počiva na logosu. Čini se da sve više vole poeziju, jer je kratka jer je iracionalna i smeštena iza jezika, a to njima paše. I sve u svemu, svaka njima čast kad mogu da se nose sa svim tim vagonima neprestane kritike kako omladina ne valja.

Pre neki dan sam puštala muziku na žurci povodom zatvaranja jednog književnog festivala, tema je bila domaća muzika, i ta plejlista je većinom bila bazirana na ukusu moje generacije i nešto starijih generacija, ali sam je prošarala i sa par hiphop, rep i trep pesama. I sad, svi su se ludo zabavljali jer uglavnom je i došla starija ekipa. Međutim, tek kad sam pustila Cobija neki mladi ljudi za šankom su viknuli „TO“ i počeli da plešu, a zatim me zamolili da pesmu pustim bar još jednom, što sam na kraju žurke i uradila. U međuvremenu smo slušali Disciplinu kičme, Obojeni program, Šarla akrobatu, Videosex, Paraf… Sutradan stavim na mreže kratki isečak tog mog nastupa gde se od svega navedenog čuje baš Cobi. I neko mi ispod tog posta stavi smajlija koji plače. Znači neko plače jer sam pustila Cobija. Jer je to mnogo tužno. Da se ubiješ od tuge. Evo kako je moguće da je jedna filozofkinja i pesnikinja pustila Cobija? Pa to nije moguće. Za te proste rokerske umove, to nije moguće. Mislim da su se oni tu razočarali u mene i da plaču jer ne postoji Frida koju su zamišljali. Oni plaču jer su me izgubili. Nestala sam, survala se niz autotjun, skotrljala se niz Cobijevo kotrljajuće „r“. Kad sam videla tog uplakanog smajlija, prvo što sam pomislila je „Jadna deca“ i sela da napišem ovaj tekst. Dok sam pisala, moje usne su bezbrižno pevušile: „Leto je, a ja pijem lutam ovim gradom, ubila si mene tako mladog…“