Društvo gradskih vračeva

Dobro je uvek isto, ogoljeno, prosto. Dobro ume da izgleda neprivlačno, zastarelo i dosadno. Dobro je toliko moćno da nikome prvo ne prilazi i nema potrebu za marketingom. Dobro živi mimo vremena. Vreme je značajan poligon manipulacije, a dobro se ne služi manipulacijom. Dobro je opšteprisutno i dostupno svima. Dobro je besplatno. Samo zaslepljen čovek nigde ne vidi dobro. A puno je zaslepljenih ljudi danas. Naš najveći hendikep, izvor mnogih neuroza i tuga, jeste nemoć da prepoznamo dobro u svojim životima.

Kao što rekoh u prethodnom tekstu, zlo se nikada ne pojavljuje u svom izvornom obličju. Ono se šminka, maskira, presijava i zavodi. Umotava se u simbole dobrog i lepog. Ukazuje se u šećernoj izmaglici nevinog i naivnog. Prati trendove. Ide u korak s vremenom. Njegova pojavnost ne zastareva. Ali njegova unutrašnjost je večno ista – nakazna, smrdljiva, toksična. Međutim, ona ostaje nevidljiva i skrivena sve dok imamo i najmanje šanse da se iskobeljamo i oslobodimo zla. Tek kad mu potpuno padnemo u kandže, ispred lica nam rikne lepljivi, zubati, smolasti elien, ali tad najčešće bude kasno.

Moje baratanje dobom i zlom uvek je bilo prepotentno, koristila sam ih kao neke žetone za rulet stolom. Jako dobro ih poznajem, a život bez rizika je dosadan. Ponekad sam izazivala zlo da zareži iz svoje pećine, samo da bih se zabavila. A ponekad sam bila toliko očajna i neutešna, da bih iščačkala sva raspoloživa sredstva ovog sveta, kao prvu pomoć sebi, sve vreme natkriljena tim kontrolišućim razumevanjem vaskolikog univerzuma dobra i zla, koje mi je ulivalo osećaj sigurnosti i nadmoći nad silama kojima se kobajagi prepuštam.

Period adolescencije, koji pamtim kao mračnu jazbinu svog života u kojoj sam bila živa zakopana, usledio je iznenada, nakon bezbrižnog, suncem obasjanog detinjstva na selu. Napunila sam 14 godina i sav mrak svemira se sručio u mene. U poređenju sa tim osećajem, sve drugo što me snašlo u životu je dobro i na svemu sam zahvalna. Jer to je zaista bio pakao. Pisala sam već dosta puta o tom periodu, pa neću da se ponavljam. Naravno da sam išla kod svih mogućih psihijatara i psihologa, to je tada bilo i moderno, bilo je zanimljivo biti lud, značilo je da nisi običan i dosadan. Naše vreme nije bilo seljačko kao ovo danas kad je sramota biti lud. Ali nakon milijardu seansi shvatila sam da mi niko neće pomoći kao što ja mogu da pomognem sebi i živela sam tako ližući svoje rane pisanjem, maštanjem, saosećanjem sa mrtvim autorima dragih toplih knjiga. Onaj svet zelenih livada i sablasnih belih kuća seoskih vračeva, bio je daleko od mene, ali vrlo živ u sećanju i dragocen u razumevanju dobra i zla. Estetiku etno horora u kome među krošnjama drveća odjekuju krici Leptirice, zamenila je estetika gradskog zla, koje je imalo potpuno drugačiju odoru, na tragu fon Trira i Dejvida Linča. Čula sam da neka žena proriče sudbinu u svom stanu, na trećem spratu stambene zgrade, slušala sam o njoj mesecima, a onda mi se desio onaj klik u glavi kad odlučim da uradim nešto ludo i poigram se sa crnim vragom, sigurna u sebe, jer znam njegova pravila.

Najavila sam se i otišla kod žene u stan. Nosila sam ogromne čizme sa platformama, bila sam visoka ukupno 2 metra. Ušla sam kroz njena vrata kao nekakav ogromni komad muke koji je dominirao prostorom, a ona me je uputila u sobu u kojoj prima klijente i smestila sam se u fotelju. Sela je naspram mene. Imala je prodorne, krupne, plave oči i kratku kosu. Nosila je trenerku. Rekla mi je da je upravo došla iz teretane. Redovno trenira. Ni nalik onim vračarama koje sam sretala u selu. Počela sam da pričam, a ona je počela da uzdiše. Kao da sam joj celom svojom visinom i težinom sela na pluća. Osećala sam svoj očaj u njenim uzdasima. Rekla mi je, kad joj dođe neko bez problema ona lagano i lepršavo priča. Danas su joj reči bile od olova. Crtala je prstom po vazduhu, kao da pred sobom ima zamišljenu tablu. I ispričala mi sve. O prošlosti i o budućnosti. Bukvalno do detalja mi je prepričala moj život, opisala moje telo, na koji način me boli grlo, koju hroničnu bolest ima moj otac, kako sam se osećala od 14. godine nadalje, kakva je moja majka, sve vreme je pričala i uzdisala. Onda je rekla, a to ću da pamtim do kraja života: „Sa 32 godine ćeš naći svoj mir.“ Ja sam u tom trenutku imala 22 godine i taj mir mi je delovao baaaaš daleko, kao nešto što ne može da se dočeka. Gledano iz perspektive dvadesetogodišnjaka, tridesete su penzija. Ja ću dakle dočekati svoj mir kao starica.

Nikad više nisam otišla kod nje. Zadovoljila sam svoju znatiželju. Iskoristila sam đavola, a da mu nisam dala ništa zauzvrat. Ok, 10 evra, ali ništa više od toga.

U međuvremenu sam našla momka, malo se sabrala, unormalila, privela fakultet kraju, na kraju dvadesetih se udala i mislila sam to je to. Kakve 32, tu je omanula.

A onda sam otvorila Tviter i upoznala Ivana Šarara. Moj brak se u godinu dana strmoglavio i raspao, ja sam stajala sama, kao da sam tek sletela na ovaj svet, razmišljala na koju ću stranu, šta želim, šta mi treba. Jedan od najboljih prijatelja sa Tvitera, rekao mi je da postoji neka baba Ruža na Novom Beogradu, koja gleda u šolju. Kod nje su ti decenijama dolazili svi mogući glumci, novinari, muzičari. Dok smo srkali tursku kafu pričala nam je kako je posebno volela Nešu Leptira. Okrenuli smo šolje, sačekali malo. A onda me je pitala kako mi se zove taj moj i gde živi. Ja sam rekla zove se Ivan i živi u Rijeci. Ona je rekla kroz osmeh: „Ivan te grli, on te voli.“ Onda je podigla pogled sa šolje i rekla: „Uskoro ćeš živeti u Rijeci.“ To mi je tada zvučalo apsolutno nemoguće, jer niti sam ja bila sigurna da želim ozbiljnu vezu sa Ivanom, niti sam znala u kom pravcu želim da mi se odvija život. Ali Rijeka mi svakako nije bila u planu.

Kad sam par dana nakon toga Kaldrmašu pričala uz pivo kako sam išla kod vidovnjakinje, iznoseći to kao bizaran i potpuno sumanut detalj kome ćemo se smejati, on mi je odgovorio da je devedesetih sa nekom drugaricom išao kod Ljubiše Trgovčevića, onog što se držao za prsten i govorio „javlja mi se“. E tu smo oboje umrli od smeha. Pa brate mili, ja sam bar išla kod ovih što stvarno zazivaju đav’la, a ti zapucao kod estradnog šibicara i kaćiperca, to je već posebna loža sprdačine i kempa, nema dalje.

Bilo kako bilo, danas je deset godina od kad smo Ivan i ja u vezi. Imam 42. Sa 32 sam našla svoj mir, to je bila istina. Doselila sam se u Rijeku, i to je bila istina.

Pitam se, da li na kraju ovog desetogodišnjeg ciklusa treba da potražim neku riječku vračaru, da ne ispadam iz ritma. A možda bi mi to bila već treća poseta đavolu. Nije ni on naivan, diže igru na viši nivo. Mislim da su mi dve vračare sasvim dovoljne u životu. A ni budućnost više nije nešto što nestrpljivo iščekujem i u čemu tražim spas. Dobro mi je tu gde jesam. U sećanjima i u sadašnjosti.