Revolucionarni potencijal Instagrama: Građanski protesti i društvene mreže

Tokom demonstracija protiv vladajućeg režima, koje se od utorka 07. jula svakog popodneva odigravaju u centru Beograda, a usled neadekvetne i nedovoljne medijske pokrivenosti (pre svega putem medija sa nacionalnom frekvencijom), društvene mreže su preuzele ulogu i odgovornost izveštavanja o aktuelnim dešavanjima, uživo i iz različitih perspektiva. Instagram, inicijalno zamišljen kao mreža koja instant zapisuje prizore i reaguje na njih, zaživeo je najednom kao prostor slobode i širenja informacija o dešavanjima, iznad svega o policijskoj brutalnosti i manipulisanju masom. Na mreži i unutar nje zato je neophodno promisliti o vrednostima, mogućnostima i opasnostima komunikacije pretežno vizuelnih prostora, čija je namena prevashodno estetička i povremeno blago edukativna, te daleko ređe kritička. Neophodno je mrežu prvo razumeti, a zatim i transfomisati je u korist zajednice.

Za razliku od revolucija koje počinju upravo na društvenim mrežama – te se na njima kao na glavnom frontu isto tako odigravaju i u jednom dahu završavaju, građanski protesti kojima mreže pomažu (ne da delaju, već da dokumentuju, arhiviraju i prošire informacije) zapravo bi mogli da imaju daleko veće domete uz pomoć Instagrama. Širenje netačnih ili nepotpunih informacija takođe je veoma učestalo usled brzog, iako najčešće dobronamernog izveštavanja (o čemu je detaljnije pisala Lazara Marinković za BBC), ali upravo zato učesnike/svedoke moramo razlikovati od novinara: oni naprosto koriste svojevrsni simbolički kapital kako bi učinili vidljivijim dešavanja od opšteg društvenog i političkog značaja. Oni učestvuju na sebi najprirodniji način – onlajn, žustro, bez obrade, zaustavljanja i provere informacija.

Kvalitativna promena uticaja jedne društvene mreže zato pre svega dolazi iz urgentne i autentične potrebe korisnika da se dobro poznati kanali preusmere ka novim, važnijim vrstama sadržaja. Iz potrebe da to što smo na mreži zajedno, istovremeno, konačno rezultira formiranjem zajednice sa istim ciljevima.

Pre nekoliko dana je izvesnim korisnicama Instagrama navodno obrisan/zaustavljen protok podataka u vezi sa protestima, a premda poreklo smetnji u konzumiranju i deljenju određenog sadržaja nije dokazano, podsetimo se kako su u Americi predstavnici Facebook-a izjavili da su pojedini event-ovi obrisani zbog promocije okupljanja više od nekoliko ljudi – jer su, kako kažu, oni naprosto zamišljeni u nesaglasju sa zvaničnim merama uvedenim radi prevencije širenja virusa Covid-19. Instagram, mreža u vlasništvu kompanije Facebook, mladima je postao najznačajniji izvor informacija (prema Reuters Institute Digital News Report-u), stoga je njegov domet postao više nego očigledan, a uticaj među omladinom snažniji od onog koji imaju bilo koji tradicionalni mediji. U tome se krije i potreba za analizom prirode mreže i ponašanja na njoj, do juče bezbrižno i bezazleno posvećenoj eko-savetima, lakovima za nokte i receptima za jaja na više od tri načina. Uostalom, i sada postoje, jedni do drugih, i recepti i očuvanje životne sredine i revolucije – ali se svest o mreži naprasno promenila. U toj mogućnosti brze promene, čini se, leži njena najveća vrednost.

View this post on Instagram

zna se.

A post shared by Tijana•Tripkovic (@tijanatri) on Jul 13, 2020 at 8:49am PDT

Ukoliko učestvujete na protestima ovde možete naći predloge kako da zaštitite svoje fotografije.

Mreže kao alternativa centrima moći

Bez preteranog zalaženja u procese dugog trajanja i istorijski kontekst koji je prethodio pojavi interneta – a na njemu i društvenih mreža – možemo slobodno reći da se početkom devedesetih godina odigrala sveobuhvatna promena tehnološke, pa stoga i društvene paradigme. U različitim disciplinama ovaj događaj je nazivan različitim imenima: po Martinu Hajdegeru u pitanju je kraj filozofije, drugi ga zovu krajem istorije, u ekonomiji (i u čuvenom distopijskom romanu Oldosa Hakslija) – postfordizmom, u industriji umrežavanjem, a u filozofiji ostaje zapamćen samo pod imenom – Žil Delez. Zbog toga je ono što bi prvo trebalo naglasiti o (društvenim) mrežama njihova struktura, koja je, po rečima ovog francuskog filozofa: rizomska. Ova metafora vuče inspiraciju iz oblika korena određenih gljiva koji se šire bez reda u svim pravcima i nemaju jasan centar. Na isti način, svaki deo neke mreže podjednako je važan za njeno funkcionisanje i kreće se ka zajedničkom, unapred određenom (programiranom) cilju. Elementi mreže ili čvorišta međusobno komuniciraju, adaptiraju se, brišu i rekonfigurišu na efikasan način.

Mreže su usko povezane sa ljudskom organizacijom i nisu samo odlika komunikacije 21. veka – one se nalaze u osnovi ljudske interakcije i proizvodnje značenja. Ukoliko tumačimo određene elemente drevnih civilizacija imajući u vidu jezički pojmovnik interneta, možemo reći da je i tada postojala globalizacija određene vrste; pristup životnim resursima, poput vode i namirnica, zavisio je od dobre povezanosti glavnih aktivnosti tih društava i njegove periferije. Državni aparati, istorijski gledano, funkcionišu drugačije: njihovi modeli organizacije imaju u osnovi hijerarhiju, odnosno sistem komande i kontrole. I dok vojne, državne i verske aparate oblikuju vertikalne birokratske organizacije, mreže su oduvek i pre svega bile svojstvene masi ljudi,  haotičnom i kompleksnom heterogenom skupu.

Sposobnost mreža da se adaptiraju, te da pored rigidnih struktura ponude nove aktere i sadržaje, vremenom se povećavala zahvaljujući evoluciji komunikacionih tehnologija. Tako je rasla i njihova revolucionarna moć. Sa pojavom interneta, kako primećuje španski sociolog Manuel Kastels, oslobođa se najvažnija osobina mreža, koja je čini efikasnom alternativom u političkom, ekonomskom i društvenom smislu – otpornost na napade. Sve informacije na mreži nalaze se u brojnim čvorištima, a oni se mogu reprodukovati i pronaći nove načine funkcionisanja u slučaju napada, što ne važi za one vidove organizacije koje sve informacije sadrže u jednom centru. Zbog toga je opšte mesto govoriti o mrežama kao o prostoru jednakosti, što ipak ne objašnjava dovoljno jasno njihovu prirodu – bez obzira na tu ravnopravnost, elementi mreže stoje u antagonizmu i paradoksu jedni spram drugih, jer se međusobno razlikuju, kao u već pomenutom narodu koji je multikulturalan, različit i asimetričan. Mesto na kojem pronalazimo najtemeljniju analizu mrežne komunikacije nije slučajno u političkoj, odnosno vojnoj teoriji, a indikativno je da je ponekad u militarističkoj terminologiji ova pretnja van državnog centra moći nazivana nepravilnošću, gužvom, neredom, pobunom i buntovništvom.

Mrežna pobunjenička komunikacija nesumnjivo može da proizvede seriju manjih, ali konzistentnih akcija koje posle određenog vremena oslabe organizaciju sa samo jednim sistemom kontrole. Kako je to zapisano u jednom javnom spisu ruskih anarhista pre boljševičke revolucije: “Princip organizacije ne sme da potiče iz centra koji je stvoren da obuhvati celinu i nametne se, već suprotno, mora poticati sa svih strana kako bi se stvorili prirodni centri koji bi služili svim tačkama”. Radi se o stvaranju kumulativnog efekta, jer je mreža multiformna, fleksibilna i sveprisutna. Postoji, zbog toga, očigledan odgovor na pitanje koje postavljaju savremeni internet-mislioci i filozofi: Šta internet mreža može da uradi?

Internet mreža može da sruši vladu, izgradi novu imperiju iz pepela stare, da koristi svoju povezanost da se raširi na nove prostore, da postane gospodar i centra i periferije, jer ona prkosi efektima tradicionalnih centara moći – ona je u našim telefonima, kompjuterima i pametnim satovima. Ona je svuda.

Zbog toga je sam početak utopijskih razmišljanja o internetu podrazumevao da će ovaj medij imati jednoznačne posledice: instant slobodni globalni pristup celokupnom ljudskom znanju, nekomercijalni model, autentičnu javnu sferu. U tom smislu, o revolucionarnim moćima društvenih mreža razmišljaju mnogi aktivisti u pokretu protiv represivnih državnih režima. Ono što omogućavaju internet i bežična komunikacija našlo se u centru društvenih pokreta našeg doba.

John Berger, “Ways of Seeing” (BBC, 1972)

Amparo Lasen Dijaz, koji se u publikaciji o mladima i internetu bavio upravo time kakvu važnost nosi prostor virtuelnog, napisao je da “Upoznavanje sposobnosti digitalnog carstva kao prostora i kanala za izražavanje emocija podrazumeva posmatranje Interneta i njegovih aplikacija ne samo kao instrumenta koji koristimo, već kao mesta iskustva i subjektivnosti. Pre nego sredstvo komunikacije, to je prostor koji mi naseljavamo.” Tako i zajednica koju na njemu formiramo, dakle, nije ništa manje snažna nego ona u fizičkom svetu – ukoliko je kao takvu stvaramo, organizujemo i koristimo.

Fotografija kao alat, dokument, diverzija

Savremena fotografija, o čijoj smo prirodi i promenama već detaljno pisali, predstavlja glavni alat i sadržaj Instagrama. Mnoge zavodljive floskule ovih dana tvrde da će revolucija biti tvitovana, postovana ili strimovana, dok je Lev Manovič, takoreći superstar medijske teorije, tvrdio pre više od pet godina da će revolucija biti prenesena na Instagramu (u čiji domet veruje toliko da je o njemu napisao i knjigu). Između ostalog, Manovič je sa svojim kolegama zaslužan za Euromaidan projekat koji je sakupio desetine hiljada fotografija nastalih za vreme demonstracija, u februaru 2014. godine na Trgu nezavisnosti u Kijevu, prateći heštegove i geolokaciju (o metodologiji i rezultatima možete više pročitati ovde). Najveće iznenađenje proisteklo je upravo iz toga što je veliki broj fotografija iz istog grada, i istog burnog perioda (koji je bio velika vest u medijima, danima, čak i izvan Ukrajine) bio izmešan sa prizorima svakodnevnog – tako da je generalna slika Kijeva u ovom vremenskom intervalu na Instagramu bila daleko raznovrsnija nego što je bilo očekivano.

Neologizam Instagram, kao što je već nagovešteno, pretpostavlja brzinu, instant odluke i reakcije, a medijski obrazovana omladina koristi ga na sasvim drugačiji način – sistematično, sporo, upotrebljavajući niz veština i dodataka, poklanjanjući pažnju detaljima. Kako Manovič u svojoj knjizi navodi, Instagram je demokratizovao pravljenje prizora koji dobro izgledaju, a prihvatili su ga milioni mladih, sofisticiranih ljudi širom sveta – sa namerom da predoče iskustva i povežu se slikama. “Instagramizam”, kako ga on zove, nije zainteresovan za pričanje priče: čak i ukoliko ne prodaju ništa, korisnici mreže samo plasiraju atmosferu, raspoloženje, stil (poetski dizajn), tako kreirajući kulturne i subkulturne grupne identitete.

Kada se jedno do drugog u pretraživač ukucaju “revolucija” i “Instagram” dobije se tutorijal za aktiviranje filtera Revolution, koji udvaja fotografisanog aktera u čitavu masu istovetnih ljudi. Zanimljivo, ali bi Instagram “revolucija” ipak trebalo da pomogne u tome da se više ne obraćamo samo gomili sličnih nama.

Hito Štejerl, nemačka umetnica i teoretičarka medija, pisala je o prizorima i slikama kao suštinskom činiocu stvarnosti, u odbranu “siromašne slike” – nekvalitetne fotografije ili snimka koji se brzo reprodukuju i dele, a kao estetski nesavršeni/nepromišljeni sadržaji oni se ne takmiče na tržištu fotografija već nose vrednost informacije. Kamera mobilnog telefona (uzgred, sve tehnološki savršenija) ima mogućnost da zabeleži neočekivano i prolazno, za razliku od nekadašnjih fotoaparata koji su namenski nošeni i pripremani da u večnost smeste “posebne” događaje. Štejerl dakle tvrdi da bi ponovo trebalo odrediti značaj slike, nevezano od rezolucije i razmene, već uvesti sistem vrednovanja određen brzinom, jačinom i rasprostranjenošću: elementima presudnim u trenutku onlajn borbe za prevlast nad vizuelnim informacijama.

Okabe Daisuke u tekstu Camera phones changing the definition of picture-worthy kaže da je, za razliku od tradicionalne kamere, “telefonsko sočivo intimno i sveprisutno, te poziva na novu vrstu privatne svesti, upornu budnost naspram vizuelno vrednih novosti, time stvarajući od svojih korisnika fotoreportere amatere. (…) Izveštavanje sa lica mesta transformiše se neprimetnim i podjednako važnim praksama koje ispod radara objavljuju vesti manjeg ili većeg opsega.” Društvene mreže upravo omogućuje i opravdava širenje sposobnosti i tendencija da se svet vidi kao prostor koji vrvi od dokumentarnog potencijala. „Socijalna fotografija u potpunosti sažima našu ideološku gestu“ napisaće Vilém Flusser, u knjizi Towards a Philosophy of Photography. Mreže počivaju na publici koja je uvek dostupna, a ta povezanost motiviše da u sebi probudimo i promovišemo perspektivu dokumentariste. Onog čija je suštinska uloga da beleži i deli.

Hoće li revolucija početi na Instagramu?

Kada govorimo o revolucionarnoj moći mrežne komunikacije, ipak ne smemo potpuno ukloniti posrednike potrebne nekom mediju da bi se oslobodile njegove mogućnosti. Networking, kao nekada štampa i pisana reč, u odnosu na javnost pretpostavlja određeno stanje u ekonomiji. Zbog toga uz pomoć mudrih javnih ulaganja internet može da ponudi najbolje novinarstvo i najbolju javnu sferu ikada zamišljenu. Činjenica da ovakva ulaganja i adekevatni zakoni o internetu ne postoje je, sasvim jednostavno, rezultat korupcije procesa kreiranja javnih politika. Bogati pojedinci i korporacije imaju ogromnu političku moć koja podriva načela demokratije i ta situacija nije rezultat neke zavere i nije dnevno-političke prirode, već pre rezultat neskrivene logike kapitalizma. Zbog toga društvene mreže zapravo imaju višeznačne i protivrečne posledice: one su monopolizovane, privatizovane i komercijalizovane. Uznemirujući politički aspekt razvoja i rasprostanjenosti digitalnih prizora u savremenoj vizuelnoj kulturi leži u zloupotrebi slika-informacija kao dostupnih besplatnih proizvoda čiji ih autori svesrdno nude javnosti.

Osim toga, istorija nas konstantno uči da se alati menjaju, ali da namera iza njih ostaje ista, te da mrežno samoupravljanje kada dođe do politički motivisanih pobuna može da se koristiti za opresiju jednako koliko i za oslobođenje, a mreže mogu da isključuju jednako koliko i da uključuju. Zbog toga ne čudi da su kontrola komunikacije i manipulacija informacijama uvek predstavljale liniju odbrane jednog centra koji je ugrožen. Događa se, dakle, i da korisnici društvenih mreža gube poverenje u alate koji koriste jer su odveć javni i izloženi različitim uticajima.

Nedostatak fizičkog kontakta i prisustva u pobunjeničkim dogovorima, a koji su se nekad vodili isključivo kao zavere manjih grupa na određenom prostoru, stvara dodatno nepoverenje. Zbog toga onlajn aktivizam vrlo često doživljava brz slom. Društvene mreže se lako mogu vratiti u održavanje društvenog statusa quo, čemu one primarno i služe jer pre svega rade u interesu kapitala. Ovo se posebno odnosi na Instagram, budući da je kult influensera praktično i nastao na ovoj platformi. Ona se zato i koristi za brojna reklamiranja i negovanja potrošačkih navika koje temeljno apolitizuju kritičnu masu: lepote i zdravlja i travel-luksuza. Zbog toga se izdvaja jedan zanimljiv izraz: kliktivista, čovek koji je aktivista na društvenim mrežama, a čiji se aktivizam ne prenosi u realan prostor i vreme.

Komentar ispod YouTube videa “Manufacturing Consent, Noam Chomsky and the Media – Feature, Documentary”

Svedoci smo ipak da se poslednjih meseci ova mreža, povezivana pre sa “lajfstajlom” nego socijalnim aktivizmom, transformiše u ključni alat za organizaciju i edukaciju ljudi o rasizmu tokom Black Lives Matter pokreta. Aktivisti koriste Instagram jer im nudi važnu dinamiku: mladu publiku koja je spremna da sluša i deli, kao i mogućnost da u real time-u dele strategiju pokreta. Ovo nekada znači i bukvalno diktiranje pravca kretanja, budući da je poslednjih nekoliko dana Instagram u Beogradu i drugim gradovima Srbije služio za informisanje o rutama protesta na ulicama glavnog grada.

U tom smislu, pravovremena informacija u novom digitalnom dobu vodeći je alat onoga ko je poseduje, radije nego brojnost i opremljenost ljudi na terenu. Isto tako, sav potencijal otpora Instagrama, u slučaju spontanog revolta mase, nalazi se u činjenici da je teško kontrolisati baš sve protoke mrežne komunikacije.

Instagram je stoga savršen alat slivanja pojedinačnih osećanja gneva u zajedničke dane provedene u gnevu i to u fizičkom prostoru: na ulicama, ispred institucija države i na trgovima. Načini komunikacije su zbog toga, istorijski gledano, bili presudan faktor u određivanju obima i posledica neke pobune, a Instagram je dokaz da izolovan incident koji vidi čitava mreža ljudi može da pokrene lančanu reakciju i prenese gnev na čitavo društvo.

Ljudi koji pojedinačno reaguju na ono što smatraju političkom nepravdom prirodno će se okrenuti onim oblicima komunikacije koje koriste u svakodnevnom životu da bi bili ono što jesu, te da vrše razmenu ideja upravo sa onima s kojima žele da ostvare zajedništvo mišljenja i prakse. Tada postaju važni termini poput krospostinga (cirkularnog deljenja jedne iste slike ili informacije sa različitih profila) – neorganizovana, ali jasno umrežena informacija koja ima isti cilj. Ova tehnika sama je suština mreže: rasprostranjenost različitih izvora koje funkcionišu kao jedno i otporne su na manipulaciju i napad. U takvim kulturnim i tehnološkim okolnostima, za pojedinačne izlive otpora u društvu nisu potrebne ni hijerarhija, ni političke vođe, jer svi u okviru jedne mreže mogu stupiti u kontakt sa svima ostalima. U idealnoj mreži, govoreći striktno iz pozicije društvene teorije, politički predvodnici i organizatori (dakle, čvorišta) javiće se spontano i odozdo, a odražavaće volju mase.

Kada počne da dela u interesu otpora u političkom i društvenom smislu, društvena mreža doživljava transformaciju svoje prirode jer se najednom prepoznaje kao najbolji dostupni izvor informisanja. Tada prestaju sve konzumerističke prakse koje su nas politički i društveno umrtvile i uslovljavale da pažljivo biramo i uređujemo sadržaj koji delimo i vraćamo se inicijalnoj ideji ove Instant-platfome; dele se aktuelne i relevantne informacije bez prethodne montaže i estetskih uređivanja.

Paolo Gerbaudo, autor knjige Tweets and the Streets: Social Media and Contemporary Activism, tvrdi da su vizuelne informacije postale ključne za kreiranje jasnog i autentičnog narativa koji prouzrokuje empatiju i emotivnu povezanost među ljudima. A to je upravo ono za šta je Instagram i napravljen.

Odgovornost mreže prema promeni paradigme

Strani mediji su prethodnih dana prenosili informacije o protestima koje su, u najmanju ruku, nepotpune i netačne, ponekad čak “iščašene”, a odgovornost za informisanje prenela se na pojedince, učesnike i svedoke. Ukoliko se naš odnos prema stvarima menja, i ukoliko smo spremni da sa aranžiranih fotografija obroka pređemo u neobrađene snimke kordona koji sačekuju nespremne građane, znači da smo u stanju da prepoznamo i iskoristimo svu širinu (društvene) mreže koja se pred nama otvara.

Mnogi korisnici mreža su ovih dana upravo zbog toga pozivali na odgovornost (prema svom onlajn dometu) glumce, muzičare, influensere i svetski poznate sportiste, i to zato što smo od njih navikli da iznose lične stavove u vezi sa situacijom u svetu, pa i svetskom politikom. “Kultura izjavljivanja” postala je veliki problem medijske sfere; ukoliko, recimo, slogan Black Lives Matter biva #trending izjava na mrežama, podeliće ga svi, bez ozbira na to da li imaju ili nemaju stav, te da li se u svom profesionalnom i privatnom životu zalažu za sprovođenje vrednosti koje stoje iza te sintagme. U pitanju je vrsta izjave koja je nedvosmisleno pozitivna, a takođe i dovoljno opšta (najklizaviji teren interneta), da sve javne ličnosti, zajedno sa svojim menadžerima za društvene mreže, lako i brzo mogu da procene kako bi bilo dobro osvrnuti se na ovu tuđu istinu i deliti je tako da deluju angažovano.

Werner Herzog

Druga strana je mnogo kompleksnija, a to je – ukoliko se i jave, te poznate ličnosti neće nužno izjaviti nešto što je posledica obaveštenosti, kritičkog promišljanja, utemeljenih i argumentovanih stanovišta, već samo još jedna u nizu kliktivističkih nuspojava. Isto važi i za #ostanikodkuće koji nas je sa svih strana podsećao na ono što bi već trebalo da smo usvojili od zvaničnih institucija. Deliti vesti i savete ovog tipa je bezazleno i nije nikakav vid učešća, treba se toga podsetiti, pa tako i ne zahtevati od istih tih ljudi da se jave kada situacija iziskuje da zauzmu stranu. Pseudo-hitnost, o kojoj govori Žižek, krije se iza mnogih onlajn tvrdnji kojima godinama svedočimo, i ne smemo dozvoliti da ona preuzme pravu borbu koju smo pokrenuli:

Prisjetimo se lažnog osjećaja hitnosti koji prožima ljevičarsko- liberalni humanitarni diskurs o nasilju: u njemu prilikom uprizorenja scena nasilja (prema ženama, crncima, beskucnicima, homoseksualcima itd.) zajedno postoje apstraktnost i slikovita (pseudo)konkretnost. (…) U tome postoji jedan fundamentalno anti-teorijski procjep: nema vremena za razmišljanje, treba djelovati odmah. Putem ovog lažnog osjećaja hitnosti bogataši postindustrijskog doba koji žive u svom izoliranom virtualnom svijetu ne samo da ne poriču ili ignoriraju brutalnu životnu stvarnost koja se nalazi izvan njihova svijeta, nego na nju cijelo vrijeme ukazuju. (…) Postoje situacije u kojima jedina istinski »praktična« stvar koju mozemo uciniti jest odoljeti iskušenju da se istog trena angažirmo te »čekati i vidjeti«, što znaci strpljivu kritičku analizu. Čini se da nas nužnost angažiranja silno pritišće iz svih smjerova.

Slavoj Žižek, O nasilju: Šest pogleda sa strane 

Imajući ovo u vidu, umesto pozivanja na kakvu-takvu reakciju, trebalo bi možda zapitati javne ličnosti koji je razlog zbog koga ne reaguju, i to kontinuirano i zainteresovano, na društveni i politički sadržaj koji ih se i te kako tiče. Ukoliko neke poznate ličnosti i sarađuju sa vladajućim režimom, važno je razumeti da to nije slučaj sa svima koji odbijaju da učestvuju u medijskom pokrivanju/komentarisanju protesta (ili bilo čega drugog). Ponekad je istina banalnija, a za neke može biti i razočaravajuća – oni naprosto ili nemaju šta da kažu ili ne smatraju da je to relevantno, i taj problem prevazilazi pitanje Instagrama. U tom smislu, nužno je prkositi ideji da se nešto podeli tek radi deljenja i prisustva na mreži, jer to je podjednako opasno kao ćutanje, a ponekad možda i opasnije – nepromišljen sadžaj ima mogućnost da motiviše razne agresivne pojedince koji u neodređenim floskulama i opštim mestima lako pronalaze opravdanja za svoje ponašanje.

Erik Carter for NBC News

Spontana pobuna usmerena prema zajedničkom cilju doživljava tranformaciju u doba Instagrama baš zbog nedostatka fizičke blizine organizovanih aktera/aktivista. Iako ovo, kao što smo već pomenuli, može predstavljati prepreku ujedinjenju, mreže zbog toga mogu i da mobilišu. Njima je zapravo svojstveno da grupišu korisnike po afinitetu, odnosno zajedničkom cilju, radije nego prema svojim razlikama ili identitetima. Zbog toga masovni politički pokreti koji nisu fragmentirani identitetskim podelama mogu lakše da profunkcionišu upravo na društvenim mrežama.

Pobunjenička poruka je u ovim situacijama u stanju da zauzme čitavu mrežu, čak i pored onih aktera koji u njoj odbijaju da učestvuju. Slično kao kada u gradu koji je okupiran protestom odšetate u sporednu ulicu i zateknete sasvim drugačiju atmosferu: ljude koji ispajaju kafe, šetaju pse i kupuju novine, tako i Instagram postaje svojevrsna metropola u kojoj je moguće da svakodnevne slike koegzistiraju sa onima vanrednim i buntovnim.

Žan Bodrijar, “Simulakrum i simulacija”

Naposletku, ukoliko jedne do drugih stoje fotografije ručkova, selfiji, transparenti sa političkim porukama, tek kupljeni odevni predmeti, nasilje – nije li to istinita slika dubinskih razlika u kojima živimo? Pravo fenomenološko pitanje u kontekstu mreža bilo bi – zašto nam je toliko stalo da taj onlajn prizor učesnika u pobuni deluje nepokolebljivo na Instagramu, ukoliko znamo da nije toliko snažan u stvarnosti? Reklo bi se da to činimo zato što zaista verujemo u revolucionarni potencijal ove društvene mreže, u njenu moć da decentralizuje informacije i ukine medijsku hijerarhiju. Može biti da naprosto, iznad svega, verujemo u medijsku sliku: kao u dokaz, spomenik, okidač – a u sistematičnoj borbi ti kodovi kulture otpora preuzeće sav drugi onlajn sadržaj. Ideja o pobuni zaživeće kroz sliku podjednako snažno kao i kada protest uđe i u najudaljenije ćoškove gradskih ulica.