Pronađeni slajdovi: modna poruka iz drugog vremena

U maju 2016. na ulici ispred jedne novobeogradske poslovne zgrade pronašla sam usku narandžastu kovertu, za koju se ispostavilo da je zaštita za fotografski slajd film. Unutra se nalazilo dvanaest slajdova sa modnog snimanja iz osamdesetih, reklo bi se po odeći koju su na sebi imale manekenke. Bilo ih je dve, jedna se nalazila na tri fotografije, u dve odevne kombinacije, a druga je bila na devet slajdova, u takođe dve kombinacije. U tom trenutku na ulici nije bilo nikoga, pa sam ušla u obližnji salon lepote da proverim znaju li bilo šta o čudesnoj koverti, ali odgovor je bio negativan. Tako je ovaj raritet završio kod mene, u kutiji za pronađene predmete.

Prošlog meseca, tražeći nešto drugo, ponovo sam naišla na ove snimke i iznova se razočaralašto nemam ni jedan jedini trag koji bi mi pomogao da saznam kojom prilikom su napravljeni. Onda sam ih, onako usput, pokazala mami, koja je rekla: “Mislim da ti je ovo Ivanka Dvojaković”.

Potraga za Ivankom

Ivanka Dvojaković je ikona srpskog manekenstva, ali uprkos tome nije moguće naći mnogo podataka o njoj onlajn. Postoji kratak video zapis sa fotografisanja za srpsko izdanje časopisa Elle iz 2012. gde, pored ostalih doajenki srpskog manekenstva poput Tamare Bakić, Irene Mišović, Ljiljane Erić Simjanović, Ljiljane Petrović, Tanje Stevanović i Vanje Govorko, govori o svojim utiscima sa snimanja i o razlikama između posla fotomodela nekada i sada. Postoji i tekst Aleksandra Đuričića o poznatim jugoslovenskim manekenkama i njihovim iskustvima kada je u pitanju bavljenje manekenstvom u doba Jugoslavije, iz koga možemo saznati da je Ivanka postala model zahvaljujući svom tadašnjem dečku, a današnjem suprugu, Draganu Dvojakoviću, kao i da se iz profesije povukla nakon što je rodila treće dete. U tekstu čitamo i da je iz njene perspektive bavljenje modelingom u Srbiji danas čisto gubljenje vremena, u odnosu na to kako je ova profesija izgledala nekada – devojke su se razlikovale jedne od drugih, jele su kada i šta su želele, stalno su putovale, radile i kroz iskustvo učile o poslu, imale koreografije za revije i odlično zarađivale. Ali tu se završavaju sve Ivankine izjave ili priče o njoj.

Pomislila sam da ću više sreće imati sa njenim fotografijama iz mlađih dana da bih ih uporedila sa snimcima koje imam, ali bezuspešno, tako da je sve ostalo na nivou pretpostavke. Odgledala sam i Nedeljni ručak, film Milana Jelića iz 1982. u kome je imala epizodnu ulogu, ali i dalje ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je na fotografijama baš ona. Ali verovatnoća je velika.

220

Fotografije o kojima govorim napravljene su na Kodak Ektachrome 64 slajd filmu, srednjeg formata 220, koji se koristio za komercijalno fotografisanje i često je bio prvi izbor profesionalnih modnih fotografa osamdesetih godina prošlog veka. Svi filmovi formata 220 prestali su da se proizvode u decembru 2018.

O jugoslovenskim modnim fotografima iz tog perioda takođe nema mnogo informacija, uglavnom zato što je ova profesija kod nas doživela svoj pravi razvoj tek sa pojavom licencnih magazina koji su počeli da se izdaju i u Srbiji (Elle, Grazia, Cosmopolitan, L’Officieli sl.) Zapravo, prvi ozbiljan upliv mode u medije na ovim prostorima dogodio se kada je Politika počela da izdaje časopis Bazar 1964. godine, ali čini se da modna fotografija tada još nije postojala kao koncept za sebe, fotografije za časopise su često preuzimane iz drugih izvora, a domaći fotografi su tek skromno prikazivali svoje ideje. Sa procvatom modne industrije u Jugoslaviji, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, javlja se i logična potreba za reklamiranjem proizvoda i počinje se sa izradom kataloga za velike modne kuće sa ovih prostora, za koje su bili angažovani profesionalni fotografi. Jedan od najpoznatijih bio je Mario Leone Bralić koji je radio kataloge za Jugoeksport, Svilanit, Yumco i Modu, blisko sarađivao sa Mirjanom Marić, pa tako i sa velikim brojem poznatih manekenki, među kojima i sa Ivankom Dvojaković. Bralić, danas i fotograf i moreplovac, poslednjih godina živi na istočnoafričkoj obali Indijskog okeana, bavi se humanitarnim radom i ekološkim aktivizmom.

Kako se kalila moda

Između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji otvarani su brojni modni saloni, čiji su vlasnici i vlasnice, pored kopiranja zapadnoevropskih modnih narativa, po uzoru na njih kreirali i sopstvenu odeću. Paralelno sa tim razvijala se i industrijska konfekcija (Tivariz Varaždina, Stermecki iz Celja i beogradske radnje Kod vrednog radnika i Srpski salon). Međutim, socijalistički režim uspostavljen nakon Drugog svetskog rata imao je velikog uticaja i na modni sistem: zapadna moda više nije bila dobrodošla, kao ni sam termin modakoji je u javnom diskursu zamenjen terminom ukus, izražavanje individualnosti u oblačenju bilo je obeshrabrivano, a sveopšte prihvaćena predstava tadašnje žene bila je radna žena, koja je morala da se ponaša i oblači u skladu sa tom predstavom. Isto je važilo i za mušku modu, utilitarna i skromna odeća bila je imperativ. To je uslovilo veliki broj nedostataka tekstilne industrije – veoma loše krojeve i dizajn, kao i nepostojanje većeg raspona konfekcijskih brojeva – što je bilo u neskladu sa činjenicom da je tadašnja Jugoslavija upravo razvoj tekstilne industrije postavila kao jedan od važnih ekonomskih ciljeva. Zato su ljudi svoju odeću uglavnom šili kod krojača ili sami, a od šezdesetih godina, kada je zemlja polako počela da se otvara prema zapadu i kada je došlo do korenitih ekonomskih i društvenih promena, Jugosloveni su odeću počeli da nabavljaju i u šoping turama, od kojih je najpopularnija bila ona do Trsta.

Ekonomski ojačanu i brojnu srednju klasu sve više počinje da zanima moda i sve ono što bi se danas moglo svrstati pod termin lifestyle i sve je primetnije nezadovoljstvo modnom proizvodnjom društvenih preduzeća, tako da ona postaje predmet javne rasprave. Već pomenuti list Bazar odigrao je važnu ulogu u promeni javne predstave o modnoj industriji kod nas, otvorivši javnu diskusiju o manjkavostima proizvoda velikih tekstilnih proizvođača, gde se kao glavni problem navodio loš kvalitet i dizajn odeće. U tom novonastalom talasu modne kritike, Bazar javnosti otkriva kreatora Aleksandra Joksimovića, predstavljajući njegovu kolekciju ogrtača za plažu od frotira i kolekciju tašni, pojaseva i rukavica za preduzeće 29. novembar i tako počinje nova era jugoslovenskog modnog dizajna.

Joksimović postaje prvi personalizovani modni kreator u Jugoslaviji i prava zvezda čije su se kolekcije nestrpljivo iščekivale, a Centrotextil postaje njegova matična kuća. Inspiraciju uglavnom nalazi u Vizantiji i srpskom srednjevekovnom slikarstvu, a ta okrenutost tradiciji verovatno je i razlog što je doživeo ogroman uspeh u inostranstvu. Uprkos tome, odbio je posao dizajnera u Dioru. Njegove modele posebno je volela Jovanka Broz, koja je bila najznačajnija i najveća pokroviteljka domaće modne industrije (u galeriji zvaničnog sajta Muzeja Jugoslavije, možete pronaći brojne zanimljive fotografije iz njenog modnog života). Joksimović se iz javnog života povukao devedesetih godina prošlog veka.

Jovanka Broz je nosila i modele najznačajnije kreatorke bivše Jugoslavije, Mirjane Marić, koja je dizajnirala za Jugoeksport, ali i za Modu iz Velikog Gradišta, odakle je se i sama sećam, kao i njenog predivnog dvorišta koje gleda na Dunav. Sve naše mame, babe i tetke imale su bar po dva proizvoda iz neke Mirjanine kolekcije, fabrika je odlično radila, a rođake iz Beograda dolazile su da pazare po nižim cenama u Modinoj prodavnici, koja je bila preteča današnjih autlet radnji. Mirjana Marić danas živi u Americi, a fabrika je odavno zatvorena.

Još jedna unikatna i avangardna figura jugoslovenskog modnog dizajna bio je i Čedomir Cvetković, poznatiji kao Čedomir Čedomir, čije su venčanice i haljine predstavljale prestiž. Zanimljivo je da nije bio samo dizajner odeće, već i pisac, fotograf, ali i modni urednik Bazara. Preminuo je 2003. godine.

Ko nam šalje modne poruke?

Rekla bih da su za fotografije koje sam pronašla “krivi” Mirjana Marić ili Čedomir Čedomir, Mario Leone Bralić i Ivanka Dvojaković, ali nažalost nemam podatke koji bi to mogli i da potvrde. Moguće je i da sam na potpuno pogrešnom tragu. Zato pozivam sve one koji imaju poneku informaciju ili pretpostavku o tome ko bi mogao da bude dizajner ove odeće, fotograf i druga manekenka, da se jave, bilo bi lepo da složimo kockice i otkrijemo da li su fotografije doletele iz prošlosti s razlogom ili je neko jednostavno odlučio da mu više nisu potrebne.