Ivanka Dvojaković: Lice jugoslovenske mode koje se ne zaboravlja

Istog dana nakon objavljivanja teksta o pronađenim fotografskim slajdovima iz osamdesetih na kojima su bile dve manekenke od kojih sam za jednu pretpostavila da bi mogla biti Ivanka Dvojaković, u inboksu me je zatekla poruka od Marka, njenog sina, kome je drugarica prosledila tekst. Predložio je da se zajedno sa njegovom mamom nađemo na kafi i natenane popričamo o svim temama dotaknutim u tekstu. Bila sam sigurna da će odgovor na pitanje ko se nalazi na fotografijama na kraju stići do mene, ali nisam mogla ni da zamislim da će se to dogoditi tako brzo.

I tako sam se, zahvaljujući današnjoj brzini protoka informacija, kao i činjenici da sa finim ljudima sve fino i ide, krajem jula našla s njima dvoma u jednoj dorćolskoj bašti, nedaleko od kraja u kome žive.

U svetloj lanenoj bluzi, kose skupljene u punđu i sa osmehom sa naslovnica iz osamdesetih, izgledala je prelepo, na nenametljiv način, svojstven osobama koje vole svoj život. Marko me je, s druge strane, likom veoma podsetio na svog tatu, Dragana Dvojakovića, koji je takođe bio jedan od najpopularnijh manekena stare Jugoslavije. Na stolici pored njih stajala je gomila magazina i kataloga iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih. Nisam mogla da ih promašim.

Iako me je zanimalo sve o njoj, jedno pitanje mi se otelo nakon samog upoznavanja:

“Jeste li na ovim fotografijama zaista Vi?”
“Jesam, ja sam:”
“A druga devojka?”
“To je Sanja Simonuti, ona je pravnica, manekenstvom se nije bavila kao mi, nego je povremeno radila snimanja. Kasnije se ozbiljno posvetila karijeri i poslednje što znam je da je radila u advokatskoj kancelariji Tome File. Nismo se jako dugo videle, poslednjih deset godina sigurno.”
“Ali mi i dalje ne znamo odakle su ovi slajdovi?”
“Ne sećam se ni čiji su modeli, ništa.”
“Ni ko bi mogao da bude fotograf?”
“Baš ničega.”
“Dakle, i dalje ostaje misterija. U svakom slučaju, sad su Vaši.”

I nakon što su slajdovi zatvorili svoj krug kretanja, nas troje je započelo razgovor koji se na najlepši mogući način otegao u nedogled i otrgao iz svih planiranih okvira.

O počecima i manekenstvu kao profesiji

Rođena 1958. Ivanka je rano detinjstvo provela u Crnoj Gori i Sloveniji, a sa porodicom se preselila u Beograd kada je imala pet godina. Do svoje sedamnaeste živela je na Novom Beogradu, gde je išla u Devetu gimnaziju, nakon čega su prešli na Palilulu. Godinu dana kasnije upoznaje svog budućeg supruga Dragana, nesvesna da će joj to u potpunosti promeniti planove za budućnost. Naime, Ivanka je želela da bude arhitekta, manekenstva kao profesije nije ni bila svesna, a o Draganu kaže da uopšte nije znala koliko je popularan, sve dok nije otišla na roditeljski sastanak svoje mlađe sestre u Petu beogradsku gimnaziju, na koji je on pošao sa njom i tamo izazvao opštu histeriju među devojkama. Ivanku sve to nije zanimalo, za nju je bio student medicine.

Upravo zbog poznanstva sa njim i ona sama je neočekivano uronila u vode ove profesije kada je Slavka Lučić, kreatorka muških odela, poželela da baš Ivanka na jednom sajmu pistom prošeta u odelu za žene iz nove kolekcije, krojeno od istog materijala kao i muška. Odlučila je da se oproba u tome, dopalo joj se i tako je manekenstvo postalo njena profesija.

Profesija (i to veoma ozbiljna i dobro plaćena), a ne hobi, jer je u Jugoslaviji koja je brojala 23 miliona stanovnika i nekoliko tekstilnih giganata, to bilo sasvim moguće. Jugoslovenski manekeni radili su revije od Triglava pa do Ohrida, za slovenačke, hrvatske, crnogorske, makedonske i srpske fime, neretko i po nekoliko dana u nizu. Osvrćući se na taj period, Ivanka primećuje da je ljudima danas teško da pojme glomaznost jednog Beka ili Kluza, njihovih fabrika sa po hiljadu zaposlenih radnika, pa i broj kolekcija koje su manekeni morali da iznesu jednu za drugom. Postojali su prolećni i jesenji beogradski sajam odevanja koji su trajali po 7 dana, a dešavalo se da ona sama na jednom sajmu ima i po 20 ili 30 dnevnih revija, posle kojih je obavezno radila i večernje revije. Nakon beogradskog sajma sledili su sarajevski, skopski, pa sajam u Ljubljani i tako u krug. Vreme je provodila u kolima, autobusima, vozovima i avionima, ali joj to nije teško padalo, najpre zbog divnog odnosa koji je imala sa svojim koleginicama manekankama, pa su ta putovanja, kako primećuje, više ličila na razredne ekskurzije nego na posao.

“Mi smo se sve družile, iako smo i fizički i mentalno bile potpuno različite. I tada nismo imale šminkere, stiliste i frizere, pa smo sve sa sobom vukle torbe, kaiševe, pozajmljivale šminku i pravile frizure same”.

Uglavnom su sve one bile članice Udruženja manekena grada Beograda koje je ugašeno je pre svega par godina. Tamara Bakić bila je njegov pokretač šezdesetih godina prošlog veka, a jedna od stvari koje je udruženje omogućavalo svojim članovima bilo je i ostvarenje prava da sebi uplaćuju staž kao slobodni umetnici. Njihova povezanost i dalje je jaka, nekoliko njih – Ljiljana Erić, Ljiljana Perović, Ljijana Tica, Biljana Babić, Mira Vasiljević, Mira Ćirović, Irena Mišović, Aleksandra Kosanović, pa i sama Tamara Bakić – se i dalje povremeno sastaju. Tu su i njihove kolege Dragan Dvojaković, Neven Bošković i Đorđe Pavlov, s kojima se takođe i dalje druže.

O revijama, Mirjani Marić i Aleksandru Joksimoviću

Baletski majstori radili su im koreografije za revije, a probe su trajale po dva, tri dana. Pokret je bio veoma važan, uglavnom je bilo puno ljudi na pisti i uvek se nešto događalo. Na pitanje koja joj je najdraža revija koju je ikada radila zamišljeno odgovara da takva ne postoji, uživala je u svakoj. Ali ipak izdvaja Mirjanu Marić i fantastičnu saradnju koju je imala sa njom. “Mirjanine revije bile su za uživanje, to su modeli koji su šiveni po tebi, dobro znaš šta ćeš da nosiš. To nije konfekcija. A Mirjana? Ona je divna osoba. Divno je sarađivati sa nekim ko je fantastičan profesionalac. Ona je znala apsolutno sve što se tiče modela, od konstrukcije do realizacije. A i perfekcionista je. Uvek je znala kako sve treba da izgleda, ko će koji model da nosi i koju muziku hoće”. Iako nema mnogo stvari sa revija, u svojoj vikendici na Ubu čuva upravo nekoliko artikala koje je Mirjana radila za Modu iz Velikog Gradišta: “Ta koža i ta izrada su za današnje pojmove nedostižna stvar”.

Sa smeškom se priseća i Aleksandra Joksimovića, za koga je radila samo jednu reviju: “On je voleo manekenke oštrih crta lica, strogog izraza, a ja nisam mogla da budem ozbiljna na pisti. Izdržim do pola revije i onda puknem, vidim nekog poznatog i ne mogu, to je bilo jače od mene”. Objašnjava mi da je sa  Aleksandrom na velikom broju revija sarađivao njen suprug i pokazuje fotografiju iz jugoslovenskog izdanja magazina “Elle” iz 1971. godine sa Joksimovićeve velike revije u Rimu.

Jugoeksport katalog iz ’84. (foto: Mario Bralić)

Pored naših, radila je i sa stranim modnim dizajnerima, najpre zbog angažovanja za Međunarodni sekretarijat za vunu, čiju su licencu imale i mnoge naše proizvodnje poput Sirogojna, Titeksa i Teteksa. “Oni u Švajcarskoj naprave kolekciju od vune za sledeću sezonu. I onda dođe gospođa Doris iz Sekretarijata, napravi kastinge i bira manekene. Dođe sa spiskom na kome stoji moje ime i sve što ja treba da nosim – koje minđuše, koju beretku, koje cipele uz koji model. U to vreme to je bilo veoma profesionalno, jer smo dobijale i čarape i cipele i kaiševe i sve po potrebi.” Sa Sekretarijatom je išla i u Moskvu 1987. godine i tadašnji susret s Sovjetskim Savezom u svojstvu manekenke opisuje kao katastrofu. “Oni nemaju ništa, a mi tri dana jedemo kavijar. A ruske manekenke, angažovane za reviju sekretarijata, odbijaju da se presvlače jedna pred rugom u ženskoj garderobi… Sve je bilo potpuno drugačije u odnosu na danas, drugi film.”

O popularnosti

Zanimljivo je da su i Ivanka i Dragan imali epizodne uloge u filmu “Nedeljni ručak”, Milana Jelića, ali ona to skromno komentariše: “To nisu nikakve uloge. U to vreme su filmski režiseri radili i modne TV spotove i onda je to sve išlo po prijateljskoj liniji – hej, Ivanka, treba im Dragan za Nedeljni ručak za scenu s lovom na fazane. Rekli su mu –  Drakče, nama treba siguran pogodak. Ti ideš, ide Ivanka, ona će tu da prošeta malo… Dragan inače obožava lov. Bio je super honorar, a mi u paru, fantastično.” Ivanka se pojavljuje i u reklami za farmerke Prvi maj Pirot, koja je snimana na Staroj planini, a dobila je nagradu u Kanu.

“Znaš li kakve smo samo reklame snimali? Takođe za Prvi maj Pirot u Parizu, pa kolekcija Kako mama kaže, pa reklame za Kluz u Parizu i Rimu… Trebalo je i u Kinu da idemo da snimamo na Kineskom zidu, ali baš tad je počeo rat. Pokarambosilo se sve. Ali zato mi je Kina sledeće putovanje. Bila sam na Tajlandu, u Bangkoku, Japanu, Koreji, ali u Kinu nikako da odem.”

I dok gledamo njene fotografije u Modinim, Kluzovim, Ateksovim katalozima iz osamdesetih, nailazimo na naslovnu stranu Praktične žene iz 85. godine na kojoj se nalazi upravo Ivanka. To je bio časopis sa ogromnim tiražom, kupovala ga je svaka žena u Jugoslaviji. Ali na sam pomen popularnosti, Ivanka odmahuje glavom. “Meni je to bilo smešno. Sećam se recimo sajma u Skoplju i revije koju smo radile Tica i ja, posle koje nas je saletela gomila oduševljenih tinejdžera da nam traže autograme. Meni nije ni padalo na pamet da klinci znaju za nas.” Marko mi potvrđuje da se seća kako su je ljudi u gradu prepoznavali i pozdravljali kada je on bio mali.

O hodanju 

Iako je u penziji, Ivanka s vremena na vreme prihvati pozive svojih prijatelja i prošeta pistom, uglavnom kada su u pitanju humanitarne akcije, kao što je to bio slučaj sa revijom Verice Rakočević 2016. “Nije meni to naporno, ali imam tri svoja uslova – frizuru ne menjam, sama se šminkam i sve što nosim mora da bude dugačko. Zato što sam to ja. Nekako mislim, ako već radim reviju, onda je radim kao profesionalac s određenom prošlošću i nema potrebe da se kamufliram. Da izigravam mladu manekenku? Ne ide.”

Na pitanje poznaje li nekoga iz nove generacije manekena i manekenki odgovara mi odrično. “Znam Paunovićku i Maćićku, ali ni one više nisu ta najmlađa generacija. I sve je drugačije sad – drugačije hodaju. Ne volim tu uniformisanost koja podseća na vojsku, svi izađu i koračaju isto. Nije ni ženstveno, nije ni lepo.”

Dok je hodala pistom, Ivanka je zaista imala svoj “trademark” koji je podrazumevao okret propraćen osmehom. To je tada bilo sasvim uobičajeno, svaka manekenka je imala neki sebi svojstven pokret. I upravo to uvek bude prihvaćeno s oduševljenjem kada se u današnje vreme pojavi kao model na nekoj reviji.

“Postoji teorija da  kreatori ne žele da se primeti manekenka, nego da se primeti model. Ali ne može model da ti se primeti ako ga neko nosi kao vešalica. Onda ga izloži na lutkama i gotovo. Ja smatram da model treba prikazati u pravom svetlu, da se vidi kako on živi na nekom i kako se može nositi”, kaže Ivanka.

O lepoti

Dok komentarišemo diverzitet na modnim pistama danas, pojavu plus sizei androginih modela, Ivanka primećuje da se tu radi uglavnom o ekstremima. “Šta je s običnim devojkama?. Nema sredine, to meni smeta. Ja mislim da u svemu treba imati meru, ali naravno i s vremena na vreme ići i gore i dole, to je u životu jako bitno.”

A na pitanje šta je po njoj lepa žena odgovara: “Lepa žena? To je jedan dobar spoj duhovnog, unutrašnjeg i estetskog, spoljašnjeg faktora. Sama spoljašnjost meni ništa ne znači – ove devojke koje pumpaju usta, operišu se, prepravljaju – meni je to strašno. Sve one liče jedna na drugu, ne mogu da ih razlikujem. Mi smo sve izgledale potpuno različito, što je tada bilo sasvim normalno.”

O porodici

Ivanka ima troje dece, a baka je postala s pedeset godina. Prema rečima svog desetogodišnjeg unuka Uroša, najlepša je baka u školi. A sa unukom Mašom, koja joj je mezimica, često se igra tako što joj šije odeću. Dok govori o svojoj porodici sve odzvanja od ljubavi i potpuno je jasno da njen porodični život nikada nije patio zbog karijere, kao što ni obrnuto nije bio slučaj.

Ivanka i Marko (foto: Milica Mitić)

Sa oduševljenjem prelistavamo magazine koji su rašireni svuda po stolu i prolazimo kroz različite periode njene porodične i profesionalne, ali i važnog dela naše kolektivne istorije, koja zbog nedostataka podataka u digitalnom univerzumu polako odlazi u zaborav. Razgovaramo o mogućnostima pravljenja izložbe o jugoslovenskoj i srpskoj modi i manekenstvu i maštamo o otvaranju muzeja mode. Marko mi na svom telefonu pokazuje stare porodične fotografije na kojima su Ivanka i Dragan i činjenica je da materijala ima na pretek. Pitanje je samo na koji način taj materijal najbolje iskoristiti i kako ga sistematizovati, arhivirati i preseliti na internet i približiti nama, Instagram generacijama. Jer modna industrija na ovim prostorima itekako ima svoju istoriju, a ljudi poput divne Ivanke Dvojaković tu su da nam ispričaju priču, inspirišu nas i usmere ka stvaranju nečeg novog.