Tom Brejdi.

Kada govorimo o timu iz Masačusetsa, uglavnom za njih vezujemo dva imena. Jedno od njih je trener Bil Beliček, a drugo je svakako Tom Brejdi, kvoterbek i čovek koji je proteklih petnaest godina bukvalno lice ovog sporta. Brejdi je u poslednje vreme izuzetno aktuelna ličnost – malo zbog svojeg sportskog umeća, a malo, bogami, i zbog činjenice da je jedan od retkih profesionalnih sportista koji javno podržava novopečenog predsednika SAD Donalda Trampa.

Za nama je, po svemu sudeći, istorijska sezona u američkom profesionalnom sportu. Izuzmemo li hokej iz ove računice, tri od četiri velike lige imale su pravu dramu u završnicama takmičenja. Prvo smo gledali čudesni povratak Klivlenda u finalu protiv Golden Stejta, kada su LeBron i drugari uspeli da se vrate iz kanala zvanog „3-1 u seriji“ i šokiraju gotovo sve. Par meseci kasnije, došao je red da i klivlendski navijači malo tuguju (na šta su, ruku na srce, već i navikli) – njihovi Indijansi su u velikom bejzbol finalu ispustili identičnu prednost protiv „ukletih“ Čikago Kabsa, koji su po prvi put posle sto i kusur godina došli do šampionskog trofeja. A veliko finale odigralo se prošle nedelje u Superbolu u Hjustonu – Nju Ingland Patriotsi osvojili su svoju petu titulu u poslednjih petnaest godina zahvaljujući nerealnom kam-beku protiv Atlanta Falkonsa.

Kada govorimo o timu iz Masačusetsa, uglavnom za njih vezujemo dva imena. Jedno od tih je trener Bil Beliček, NFL-ovska verzija Grega Popovića – namrgođeni balkanjerosi (Pop je srpskog, Beliček hrvatskog porekla), koji nerado pričaju, na konferencijama za medije deluju kao da im je jutros neko sipao so u kafu i osvajaju titule sa kakvo-takvom redovnošću. A drugi je svakako Tom Brejdi, kvoterbek i čovek koji je poslednjih petnaest godina bukvalno lice ovog sporta. Njih dvojica obeležili su ne samo protekle dve decenije u istoriji ovog kluba, već i u istoriji američkog fudbala uopšte.

Pogledajte, eto, Brejdija. U NFL-u bitišu trideset i dva tima. Tom Brejdi kao individua ima više plejof pobeda od čak dvadeset sedam ekipa! Samo San Fransisko, Dalas, Grin Bej i Pitsburg imaju više pobeda u doigravanju – njegov Nju Ingland, bez njega, ima „svega“ sedam trijumfa, dok Ouklend ima koliko i on – dvadeset i pet. Tokom svoje duge karijere, bacio je ravno 61,582 jardi, od čega 9,094 u plej-ofu, što je važeći rekord koji će u skorije vreme teško ko dostići. Sedam puta je igrao Superbol, pet puta pobedio.

Kako je ovih dana Brejdi izuzetno aktuelna ličnost – malo zbog svojeg sportskog umeća, a malo, bogami, i zbog činjenice da je jedan od retkih profesionalnih sportista koji javno podržava novopečenog predsednika SAD Donalda Trampa, rešio sam da vam ispričam nešto više o njemu. Ipak, da se ne lažemo, glavni razlog ovog teksta je taj što je Tom Brejdi, rođen 3. Avgusta 1977. u San Mateu u Kaliforniji, jedan od najvećih šampiona modernog sporta. I greota je da ne saznate nešto više o njemu, pratili vi ili ne američki fudbal.

Priča o Tomu Brejdiju počela je bukvalno kao i mnoge velike američke sportske priče. Kao dečak u Kaliforniji, Tom je redovno išao na utakmice San Franciska, u čijem je dresu tada briljirao veliki Džo Montana. Montana, čovek koji je svojom čeličnom voljom i još boljom rukom doneo “Najnersima” četiri titula prvaka, bio je i ostao veliki uzor za mladog Brejdija, koji verovatno nije ni sanjao da će stručnjaci, jednoga dana, spominjati upravo njih dvojicu u debati “ko je najveći kvoterbek svih vremena”.

Nakon solidne, ali ne i spektakularne srednjoškolske karijere, Brejdi se obreo na univerzitetu Mičigen, gde je prve dve godine “grejao klupu” Brajanu Grisiju, tada velikoj zvezdi koledž fudbala. Nakon ovog “sticanja iskustva”, usledila je bitka za mesto startera sa Druom Hensonom koja je na smenu trajala dve godine. Trener Lojd Kar je imao praksu da mu Brejdi počne meč, pa Henson odigra drugu četvrtinu, da bi onda do kraja igrao onaj koji je ostavio bolji utisak. U svojoj poslednjoj sezoni, Brejdi je ipak uspeo da se izbori za mesto garantovanog “celovečernjeg” startera, te i osvoji “Orindž Bol” (jedan od nekoliko trofeja u koledž fudbalu) pobedivši moćnu Alabamu. Interesantno je ovde spomenuti da je Brejdi svojevremeno bio i odličan bejzbol igrač, te da je 1995. biran i na MLB draftu – od strane Montreal Eksposa (današnji Vašington). Ipak, on je želeo da se ostvari u NFL-u više od svega.

Svejedno, i pored svog solidnog skora u minule dve sezone (20-5, 30-17 TD prema INT), Brejdi nije zainteresovao puno NFL skauta. Na NFL draftu održanom 2000., izabran je tek kao 199. pik i kao sedmi kvoterbek u klasi. Čed Penington, Đovani Karmaci, Kris Redmen, Ti Martin, Mark Baldžer i Spergon Vin redom su birani pre njega – čak i kada su Nju Ingland Pejtriotsi konačno rešili da ga spasu, kako je on to rekao, “života običnog činovnika”, to se desilo nakon duboke dileme struke u Bostonu koja je razmišljala da li uzeti njega ili Tima Rateja. Ispostaviće se da je izbor bio ne samo pravi, već i najbolji mogući.

Život mladih kvoterbekova u NFL-u nije lak, bez obzira da li u ligu uđu kao prvi ili tristaprvi pik. Uglavnom karijera ovih igrača počinje na klupi, gde peku zanat od starijih kolega gledajući – za razliku od njih, igrači na drugim pozicijama, pogotovo oni koji dođu sa snažnom koledž reputacijom i impresioniraju skaute na preddraftnim otvorenim treninzima, često momentalno uzmu tapiju na startersko mesto. Posao “kvotera” u profesionalnom američkom fudbalu možda je jedan od najtežih u sportu uopšte – ovi momci, pored fizičkih treninga koji su jakako iscrpljujući, provode sate i sate pred televizorima učeći kretnje kako saigrača, tako i protivničkih odbrana, i često i dočekaju zoru analizirajući svoje i tuđe partije.

Nemali je broj vrlo talentovanih koledž igrača “izginuo” u tranziciji NCAA-NFL jer nije umeo da se prilagodi surovom profesionalizmu koji vlada u najpopularnijoj američkoj ligi. Za razliku od recimo NBA koja ima garantovane ugovore, u NFL vrediš doslovno samo dok radiš posao. Dve sezone ispodprosečnih partija i glava je već na panju – a za razliku od košarke, u kojoj uvek možeš da prodaš svoje slabije talente u Evropi i Aziji, fudbalski gladijatori i nemaju previše rezervnih opcija. Kanada ima profesionalnu ligu, ali je put nazad odatle dugačak i težak, i retki su se posle kanadskog izgnanstva vratili među elitu podignute glave.

Kada je tog leta 2000. dvadesettrogodišnji Tom Brejdi stigao u trening kamp “Petsa”, na njegovoj je poziciji neprikosnoven bio Dru Bledso, bivši prvi pik na draftu i idol lokalnih navijača. Bledso je na svom CV-u već imao jednu Superbol avanturu (poraz od Grin Beja 1997.), i velike su se stvari i dalje očekivale od njega. Ipak, sezona 2000. bila je slaba za “rodoljube” – tim je pod vođstvom novog trenera Bila Beličeka upisao svega pet pobeda, a Bledso je čak četrdeset i pet puta oboren pre dodavanja. Navijači su sa pravom bili zabrinuti za budućnost voljenog tima, koji je devedesetih izgledao kao da je na pravom putu do prvog trofeja – pogotovo je odlazak trofejnog stručnjaka Bila Parselsa (kod kojeg je Beliček inače služio kao pomoćnik) delovao kao nenadoknadiv gubitak.

Naredna sezona počela je još tragičnije. Prvo je došao poraz od Sinsinatija u prvom kolu, da bi otvaranje novog stadiona, velelepnog “Žilet Stejdiuma” u Foksboru, obeležila teška povreda Bledsoa, kojeg je “odstrelio” defanzivac velikih rivala Njujork Džetsa Mo Luis. Na teren je tada izašao Brejdi, domaći su uspeli da se odbrane i pobede, ali strepnja je bila veća od nade. Kako dalje bez Bledsoa? Naredna dva kola doneli su po jednu pobedu i poraz, uz prosečne partije novog startera na najbitnijem mestu u timu.

Preokret je počeo u petom kolu, kada je Brejdi svojeručno vratio ekipu iz minusa od deset poena protiv San Dijega i namestio šut za pobedu u produžetku. Mladi kvoterbek je stekao neophodno samopouzdanje i počeo da pruža sve bolje i bolje partije. Do kraja sezone, Nju Ingland je upisao još samo dva poraza, i smešio im se povratak u plej-of – a tamo su čekali ozloglašeni Ouklend Rejdersi trenera Džona Grudena, tim koji su mnogi videli kao solidnog favorita za titulu.

U izuzetno napetoj utakmici, koju mnogi pamte po kontroverznoj sudijskoj odluci da Nju Ingland zadrži posed lopte kada je Brejdi oboren u činu dodavanja, trijumf je pripao domaćima zahvaljujući odličnom Brejdiju i prisebnosti šutera Adama Vinaterija, hladnokrvog egzekutora pobedničkog šuta. Nakon pobede u finalu AFC konferencije protiv Pitsburg Stilersa – pobede u kojoj je, nota bene, Brejdi morao da izađe zbog povrede, pa je stari znanac Bledso “vadio fleke”, usledio je Superbol okršaju u Nju Orleansu protiv Sent Luis Ramsa.

Ramsi su tih godina imali jezivo dobru ekipu. Kvoterbek Kurt Vorner, čija je priča na papiru podsećala na kojekakav holivudski film – čovek je samo par godina pre angažmana u Ramsima punio rafove u lokalnom supermarketu – doslovno je zatvorenih očiju nalazio na smenu hvatače Ajzaka Brusa i Torija Holta, dok je na zemlji carevao Maršal Folk, trkač koji je u Indijanapolisu svojevremeno procenjen kao višak. Njihov nadimak – “the greatest show on turf” – ispravno je oslikavao njihov dominantan status u ligi. Malo je ko očekivao da će Beličekovi momci umeti da pruže ikakav dostojanstven otpor razularenoj bandi iz grada na zapadnoj obali reke Misisipi.

Upravo je u Nju Orleansu Brejdi udario temelj sopstvenoj legendi. Patriotsi su ne samo izdržali žestoke nalete “ovnova”, već su uspeli i da sa egal rezultatom uđu u završnicu. Brejdi je tada sa svega devedeset sekundi, bez tajm-auta, prešao sa svojim napadom pedeset jardi i namestio šut za titulu Vinateriju. Hladnokrvni šuter iz Južne Dakote ponovo nije omašio – Masačusets i ceo severoistok SAD slavili su šampiona. Bilo je to čudo, veliko čudo, i niko nije očekivao da će se išta slično ikada ponoviti. Naredne sezone, Patriotsi su završili sa skorom 9-7 što nije bilo dovoljno za mesto u doigravanju, i mnogi su već unapred otpisali Brejdija kao “one hit wonder”. Mnogi su, kao što je danas očigledno, itekako pogrešili.

U sledeće tri godine, Brejdi je još dva puta stigao da podigne trofej koji nosi ime Vinsa Lombardija. U Superbolu 38, odigranom u Hjustonu 2004., ponovo je momak iz Kalifornije preuzeo inicijativu kad je bilo gusto i – ponovo – namestio šut za titulu nepogrešivom Vinateriju. Karolina je savladana sa 32-29, a Brejdi je začepio usta onima koji su mislili da će njegov mandat trajati kratko. Godinu dana kasnije, u Džeksonvilu u Floridi, ponovo su trupe Bila Beličeka vodile kolo – ovaj put, pali su Filadelfija Iglsi, rezultatom 24-21. Tri titule u četiri godine, dovoljno da vas poslovično uzdržani američki novinari proglase “dinastijom”. Sam Brejdi je takođe doživeo medijsku transformaciju – od “pukog srećnika” počeli su da ga porede sa najeminentnijim igračima u istoriji lige. Njegovom javnom profilu nije odmoglo ni to što je od 2007. počeo da se zabavlja sa brazilskom manekenkom Žizel Bindšen, koju je kasnije i oženio i sa kojom ima dvoje dece.

Posle odbrane titule protiv Iglsa, došle su dve sušne sezone, u kojima je Brejdi ipak pobrao hvalospeve jer je sa sve slabijom ekipom “Petsa” uspevao da bude konkurentan rival Indijanapolis Koltsima Pejtona Meninga i Pitsburg Stilersima Bena Rotlisbergera. U sezoni 2007., uprava kluba rešila je da odreši kesu i konačno angažuje napadače vredne Brejdijevog renomea – na leto su stigli hvatači Donte Stalvort, Ves Velker i supertalentovani ali često problematični Rendi Mos, i rezultati su odmah krenuli na bolje. “Rodoljubi” su pomeli sve pred sobom u regularnoj sezoni, i po prvi put u istoriji lige upisali svih 16 pobeda u sezoni. Šef parade, jasno, bio je Brejdi, koji je bacio čak pedeset tačdaun dodavanja te sezone uz samo osam presečenih lopti – tada dovoljno za rekord svih vremena. U plejofu su lako eliminisani Džeksonvil i San Dijego, i Superbol 42 protiv Njujork Džajantsa delovao je samo kao puka formalnost.

Međutim, bogovi fudbala su ocenili da je došlo pravo vreme da Brejdi okusi malo onoga što je pre šest godina servirao Ramsima. Predvođeni mlađim bratom Pejtona Meninga Ilajem, Džajantsi su šokirali superfavorizovane Patriotse, i trijumfovali sa 17-14. U jednom momentu, Brejdijev svet se srušio – 18-0 serija završena je porazom na poslednjem stepeniku, a da zlo bude gore, skoro celu narednu sezonu proveo je van terena zbog teške povrede levog kolena. Tri sezone kasnije, ponovo je odigrao odlično i ponovo doveo svoje saigrače do Superbola – sudbina je htela da se tu ponovo sretnu sa Meningovim Džajantsima, i ponovo osete gorčinu poraza. To nije pokolebalo Brejdija, koji je i nakon toga nastavio da pruža dobre partije u kontinuitetu. Ipak, u doigravanjima su prvo bili kvalitetniji Baltimor Rejvensi, pa Denver Bronkosi, sada pod vođstvom starog rivala Pejtona Meninga.

Pred početak sezone 2014., Brejdi je imao trideset i sedam godina i mnogi su se sa pravom pitali ima li u njemu još materijala za barem jednu vrhunsku sezonu. Nad njime, kao i njegovom ekipom, se takođe nadvio i crni oblak kao posledica „spygate“ skandala, u kojem je otkriveno da su asistenti Nju Inglenda 2007. tokom jednog meča špijunirali stručni štab Njujork Džetsa. Povela se priča kako Brejdi i Beliček ne mogu da osvoje ništa ako ne varaju, i činjenice su govorile tome u prilog. Delovalo je kao da je na pomolu kraj jedne ere. Tri titule ipak nisu loša stvar, ali Brejdi ipak nije Montana. Ili jeste?

Ispostavilo se da su stručnjaci ipak prerano otpisali sada već vremešnog kvoterbeka. Nakon solidne regularne sezone, usledila je velika pobeda protiv Baltimora u polufinalu AFC, a zatim i uništavanje Koltsa u finalu. Novi, osveženi „Patsi“ su se sada oslanjali na igrače kakvi su Šejn Verin, Džulijan Edelman, Rob Gronkovski i Deni Amendola, a konce je naravno majstorski vukao Brejdi lično. U finalu su se isprečili Sijetl Sihoksi, koji su važili za odbrambeno možda i najkvalitetniji tim lige – Tom im je smestio četiri TD dodavanja, a trenerski javašluk na kraju meča, u kojem se stručni štab Sihoksa iz još uvek nikome poznatih razloga odlučio na pas umesto na trčanje u izglednoj situaciji, zapečatio je sudbinu tima sa krajnjeg severozapada SAD. Bil i Tom ponovo su bili na vrhu sveta – četvrti Superbol, i garantovano mesto u panteonu najvećih svih vremena.

Ipak, ni to im, kao što ste saznali, nije bilo dovoljno – morali su sebi da uzmu još jedan, i tako reše dilemu oko najvećeg kvoterbeka ikada. Sezona je naravno počela burno – komesar lige Rodžer Gudel, koji odavno ima „pik“ na Patriotse, suspendovao je Brejdija na četiri utakmice zbog navodnog učešća u izduvavanju lopti tokom već spomenutog AFC finala sa Koltsima. Brejdi je odsedeo svoju kaznu, vratio se, naravno doveo svoje do plej-ofa, naravno i do Superbola…a dalje? Pa, dalje ste već i sami sve videli šta se zbilo. Veliko vođstvo Atlante, veliki pad, i istorijski povratak sa čak dvadeset i pet poena minusa. Po prvi put u istoriji NFL-a, pobednik je rešen posle produžetaka. A na pravoj strani barikade bio je ponovo on – Tom Brejdi. Godina – trideset i devet.

Kada jednom, konačno, ovaj veteran mnogih bitaka i nosilac mnogih odlikovanja okači kopačke o klin, ne postoji ni najmanja sumnja da će ga istorija pamtiti kao najvećeg kvoterbeka u istoriji sporta. U poslednjih trideset i pet godina, ljubitelji američkog fudbala imali su priliku da se dive mnogim velikim asovima koji su predvodili navale svojih ekipa. Den Marino, legendarni revolveraš iz Majamija, koji nikad nije osvojio Superbol prsten ali je važio za jednog od najboljih bacača ikada. Bret Farv, idol celog Viskonsina, i njegov naslednik Aron Rodžers. Troj Ejkmen, koji je zajedno uz Emita Smita i Majkla Irvina činio „kičmu“ dinastije Dalas Kaubojsa koja je uspostavljena sredinom devedesetih. Braća Pejton i Ilaj Mening, obojica veliki borci i tehničari, koji su zajedno osvojili četiri prstena i postavili mnoge rekorde. Džo Montana i Stiv Jang, velikani iz San Franciska, i tvorci dominantne NFL dinastije osamdesetih i početka devedesetih.

Ali niko, nikada, kao Brejdi – jedini kvoterbek sa pet šampionskih odličja, i jedini igrač u istoriji NFL-a koji je svo to prstenje osvojio sa jednom ekipom (drugi nosilac pet titula je defanzivac Čarls Hejli, koji je osvojio tri sa Najnersima i dva sa Kaubojsima). Ko je u poslednjih petnaest godina imao priliku da gleda Brejdijeve Patriotse, mogao je da vidi taj „ubilački instinkt“ koji je Tomu caklio iz očiju. Majkl Džordan je na sličan način tako umeo da prebaci u višu brzinu, podigne tempo i sam napravi razliku na terenu. Brejdi je, po ocenama mnogih, pa i mene, bio jedan od tih „viših bića“. Gubite 5, 10, 15, 20, 25 razlike? Nema problema, sve dok je TB12 iza centra – vi ste u igri. Samo mu dajte loptu i par sekundi vremena, i eto havarije u tuđim odbranama. Zato i takav, pomalo arogantan, naslov ovog teksta. Ali Brejdi je svoje hvalospeve ipak pošteno zaradio.

Pratite zato vesti ovih dana, i obratite pažnju hoće li se stari ratnik vratiti da i dogodine proba nešto da izmađija. Peti Superbol prsten i istorijski kam-bek bili bi dovoljni motivi za nekog drugog da trijumfalno odjaše u suton, bez ikakve dileme o njegovom nasleđu. Ali ne i Brejdi. Dok vi ovo čitate, Beliček i on verovatno razrađuju odbranu titule za sezonu 2017.

I ja se ne bih kladio protiv njih dvojice.