Fudbalski trener kao konceptualni umetnik

Kreativnost se u svetu fudbala obično poistovećuje sa igračima. Ona se pri tom uglavnom prepoznaje kod umetnika improvizacije kakvi su vešti dribleri. Oni takoreći stvaraju ni iz čega i tako otelovljuju suštinu ljudske aktivnosti koju su stari Grci nazvali poiesis, stvaranje nečeg novog. To stvaranje je pritom spontano, kako su to nastojali da pokažu nemački filozof Imanuel Kant i zastupnici ranog nemačkog romantizma. Utoliko je njihovo stvaranje i genijalno.

Majstori sportskih igara, pa tako i fudbala,  su može biti genijalni zato što je njihov um prazan u trenucima izvođenja vrhunskih poteza, kako nam to sugeriše Dejvid Foster Volas u svom eseju Kako mi je Trejsi Ostin slomila srce. I zato od njih ne treba tražiti ništa drugo i ništa više[1], recimo da znaju da objasne kako čine to što čine. Sve preko toga bio bi hibris. Ko je gledao Garinču, Pelea, Maradonu, Genija Savićevića, Ronalda Nazarija da Limu ili Mesija, znaće o čemu govorimo. Kreativnost se isto tako pripisuje i majstorima pas igre koji jednim živopisnim dodavanjem takođe mogu da iz ničega stvore nešto, da potpuno matiraju odbranu protivnika i nekog od saigrača spoje sa golom, kako se to obično u fudbalskom žargonu kaže. Ko je gledao Piksija Stojkovića, Zinedina Zidana, Andreu Pirla, Ćavija Ernandeza, Luku Modrića, pa zašto ne i Dušana Tadića, znaće o čemu govorimo.

Hrvatski filozof  Borisav Mikulić, međutim, ukazuje na to da nije samo umetnički rad kreativan i genijalan. Jer  kreativna mogu biti i naučna istraživanja i filozofska promišljanja. Onaj ko nastoji da nešto spozna i otkrije mora da bude konstruktivan, maštovit i spekulativan. Pomenute osobine svakako ima i fudbalski trener. U potrazi za taktičkim planom kojim će nadmudriti protivnika, on mora da pronalazi nova rešenja koja su neočekivana. To znači da on u glavi mora da stvori ideju o igri koju na terenu treba realizovati. Za razliku od Platonovog filozofa koji spoznaje ideje koje već postoje, fudbalski trener mora da stvara ideje koje su nove. Zato kroz njegovu glavu, za razliku od glava igrača genijalaca, mora da prolazi mnogo toga. Ali takvi treneri su doduše retki, zato što pripadnici ovog poziva uglavnom biraju već postojeća rešenja i oponašaju već postojeće ideje. Ali ni svi fudbaleri nisu majstori neočekivanih poteza. Kreativnost je otuda može biti retka biljka na polju fudbala.

U romanu Južni vetar Normana Daglasa, jedan od likova tokom jednog razgovora o kulinarstvu kaže da je kuvar „savršena mešavina, jedina savršena mešavina, umetnika i filozofa“. Ono što je jedan od likova Daglasovog romana mislio da važi za kuvare, takođe važi i za fudbalske trenere poput Pepa Gvardiole. On spada u red fudbalskih trenera koji aktivno tragaju, konstruišu, kreativno razmišljaju i spekulišu. Oni se bave idejama, odnosno konceptima. Fudbalski treneri tog tipa su neka vrsta konceptualnih umetnika. Trener je spram fudbalera ono što je konceptualni umetnik spram tradicionalnog umetnika-majstora. Kreativnost prvog leži u konceptima koje smišlja, kreativnost drugog leži u trenucima nadahnuća (improvizacija) i savladanim tajnama zanata (majstorstvo).

Kako film Beskonačni fudbal Kornelija Porumboja objašnjava Pepa Gvardiolu?[2]

Na početku XXI veka filmovi iz Rumunije počeli su da zavređuju ozbiljnu pažnju na najznačajnijim filmskim festivalima. Ubrzo su sineasti iz Rumunije postajali i laureati najznačajnijih filmskih nagrada, poput Zlatne palme u Kanu i Srebrnog medveda u Berlinu. Danas se utoliko govori o novom talasu rumunskog filma koji se smatra perjanicom tzv. autorskog kinematografskog stava i pristupa u evropskim okvirima. U obilju autorskih glasova izdvojili su se autorski pristupi i filmska ostvarenja Kristijana Mungijua, Kristija Puiua i Kornelija Porumboja. I ovdašnjim filmofilima, posebno ljubiteljima tzv. autorskog filma, opusi pomenutih autora dobro su poznati, imajući u vidu to da su njihovi filmovi, ali i oni sami, bili redovni gosti na filmskim festivalima koji se održavaju u Srbiji, posebno na beogradskom Festivalu autorskog filma.

Kornelije Porumboj, koji je poznat po filmovima 12:08 istočno od Bukurešta i Policija, pridev, 2018. godine snimio je dokumentarni film koji je veoma zanimljiv. Reč je o filmu Beskonačni fudbal (Fotbal Infinit).

Sadržaj ovog dokumentarca čini niz priča o fudbalu i sve ono što se u pauzi između tih priča u trenutku snimanja događa njegovom glavnom junaku koji se zove Laurentin Ginghin, a koji radi kao službenik u opštinskoj upravi jednog grada u Rumuniji. Razgovore o fudbalu sa njim vodi njegov prijatelj iz detinjstva, reditelj filma Porumboj, koji je tokom većeg dela filma u kadru. Priča počinje Laurentinovim sećanjem na povredu noge (prelom cevanice) koju je doživeo u mladosti tokom jedne fudbalske utakmice. Nakon teške povrede koja ga je zadesila, Laurentiu je shvatio da su pravila fudbalske igre potpuno pogrešna. Jer, umesto da glavni akter fudbalskog meča bude lopta kojom se igra, pravila fudbalske igre favorizuju i u prvi plan stavljaju one koji se s loptom igraju i koji je naprosto upotrebljavaju. U trenutku kada je spoznao da su pravila fudbalske igre pogrešna, u njegovom duhu rodila se opsesija koja je ostala njegova trajna preokupacija. On je postao ubeđen u to da treba promeniti pravila fudbalske igre i modifikovati način na koji se fudbal igra.

Iako se tokom nekoliko decenija upuštao u mnoge životne avanture koje su bile zanimljive, poput rada na plantaži pomorandži u Floridi, a o kojima pripoveda u pauzama između priča o fudbalu, svaki trenutak slobodnog vremena koji je imao Laurentin je posvetio pokušajima stvaranja novih varijanti fudbalske igre sa novim pravilima i sasvim novim igračkim osnovama. Iz godine u godinu on razvija nove i nove varijante fudbala koje označava brojevima: 2.0, 3.1, 4.7 i tako u beskonačnost. Razmišljati o fudbalu za njega znači neprestano eksperimentisati i usavršati nove modele koji fudbalsku igru iz korena treba da promene. U biti njegovih eksperimentalnih razmišljanja jeste ideja o podeli terena na zone u kojima bi bili raspoređeni fudbaleri koji iz njih ne bi smeli da izlaze. Fudbalski tim trebao bi da se sastoji iz nekoliko manjih timova unutar tima od 11 igrača; npr. postojao bi manji tim čiji jedini zadatak bi bio da prebaci loptu na polovinu protivnika na koju njegovi članovi ne bi smeli da prelaze, dok bi drugi manji tim igrača imao zadatak da završava napade. Uz to fudbalski eksperimentator iz Rumunije smatra da fudbalski teren ne sme da bude pravouganog oblika  jer njegovi krajevi moraju da budu zaobljeni s ciljem da se obezbedi bolji protok lopte. Tokom filma Laurentiu u više navrata pokazuje svoje nacrte i planove za novi izgled terena za fudbalsku igru, sa zaobljenim krajevima i posebno obeleženim zonama.

Posebno upečatljiv deo filma jeste deo koji se odvija u sportskoj sali u kojoj fudbaleri na terenu  pokušavaju da igraju prema pravilima jedne od varijanti Laurentiuovog fudbala. Dok fudbaleri igraju, fudbalski treneri pored terena polemišu sa junakom filma. Oni uporno pokušavaju da mu pokažu kako igra na način na koji je on zamislio ne može da funkcioniše, štaviše, oni tvrde da takav model igre uopšte nema mnogo smisla. Njihovim kritikama pridružuje se i autor filma. Ali Laurentiua kritike i prigovori ne uspevaju da pokolebaju. One za njega predstavljaju samo povod za to da nastavi da radi na daljem usavršavanju modela fudbala koji će biti još superiorniji od prethodnih modela.

Film se završava upečatljivom i poetičnom scenom u kojem kamera prati tok puta koji se proteže kroz ravničarske predele na izlasku iz jednog rumunskog grada, dok u voice off-u čujemo Laurentiouv glas koji govori o novom fudbalu kao utopijskom prostoru. To je prostor koji bi mogao biti nagoveštaj političke utopije nove zajednice u kojoj ljudi žive prema načelima međusobne pomoći i solidarnosti. Novi fudbal tako na kraju filma postaje mnogo više od promene pravila i načina igre. On postaje oličenje ideja o alternativnim shvatanjima života i samog načina življenja.

Iako na prvi pogled sa savremenim fudbalom priča ovog istovremeno običnog i neobičnog, možda čak ekscentričnog čoveka, nema ništa, ona se može čitati kao neka vrsta ogledala ne samo savremenog fudbala, nego istorije fudbala kao takve.

Istorija fudbala je istorija kontinuiranog trajanja shema i šablona. Samim tim što dovodi u pitanje dominaciju postojećih shema i šablona, Laurentiu jeste neka vrsta oličenja fudbalskog inovatora i revolucionara. Manje je bitno to što bi revolucija koju je on zamislio zapravo bila jedna restriktivnija varijanta povratka tradiciji; fudbal u kojem igrači ne prelaze iz odbrane u napad igrao se tokom većeg dela njegove istorije, praktično sve do pojave Mihelsovog totalnog fudbala koji je krajem šezdesetih godina XX veka između ostalog doneo insistiranje na tome da igrači iz odbrane aktivno učestvuju u napadima na protivničkoj polovini terena; fudbal koji nije totalan danas se smatra dekadentnim. Reč je o tome da nije bitan konkretan plan promena koje je  Laurentiu predložio. Bitna je sama njegova sklonost da razmišlja o promenama i još više upornost s kojom on u toj sklonosti istrajava. Ono što on radi iza očiju javnosti, to su veliki fudbalski treneri, koji su svojim taktičkim inovacijama menjali istoriju fudbalske igre, radili na samom terenu. Njihove ideje su kolegama iz sveta fudbala u trenutku pojavljivanja morale biti podjednako čudne i gotovo neprihvatljive, kao što su ideje junaka Porumbojuovog filma bile čudne i neprihvatljive fudbalskom treneru koji se pojavljuje u drugoj polovini filma, a čiji fudbaleri su  dobili zadatak da probaju i demonstriraju novu varijantu fudbala koju je osmislio Laurentiu.

Laurentiu, međutim, ne razmišlja samo o pukoj promeni pravila. Promena pravila je u funkciji ostvarenja ideja. On utoliko fudbal pretvara u filozofiju, konkretno u neku vrstu filozofije kretanja i odnosa između čoveka i predmeta (lopta). Ne treba, najzad, zaboraviti ni to da on smatra da fudbal može biti put ka realizaciji društvene utopije.

Ali ni fudbalske revolucije nikad nisu bile samo promena ustaljenih shema i šablona; one su uvek bile promena  načina na koji se fudbal shvatao. Posle njih fudbal više nije bio ono što je pre njih bio. To je značilo da promene fudbalske igre koje su svojim delovanjem pokrenuli i pospešili treneri revolucionari nisu bile samo promene na planu taktike nego su iza njih stajale određene ideje. Prelaz sa specijalističkog na totalni fudbal bio je mnogo više od promene taktike; on je bio promena čitavog jednog sveta, zamena starog fudbalskog sveta novim svetom. Štaviše, italijanski pisac i esejista Alesandro Bariko u ovom prelazu vidi esencijalni izraz, odnosno oličenje  promene civilizacijske paradigme: prelaz sa kulture posvećenosti na kulturu fleksibilnosti.

U istoriji fudbala postojali su dakle i treneri za koje je fudbal bio kreativni eksperiment, ideja, stav, mišljenje, filozofija. Za njih misliti znači igrati i igrati znači misliti. Grupi trenera eksperimentatora, mislilaca i konceptualnih umetnika pripadaju Mihels, Lobanovski, Menoti, Krojf, Saki, Ljiljo, Bijelsa. Takav trener je definitivno i Pep Gvardiola. Upravo Gvardiola po mnogo čemu podseća na junaka filma Kornelija Porumboja. Dovoljno je pomenuti to da on neprestano eksperimentiše sa različitim taktičkim rešenjima, pri čemu i on insisitra na podeli terena na zone koja se razlikuje od podele koje se drže njegove kolege. Jer, kao što  glavni akter filma Beskonačni fudbal neprestano razvija nove modele fudbalske igre, Gvardiola u svojoj praksi često menja sisteme igre timova koje trenira. Druga sezona njegovog mandata u Bajernu iz Minhena je zadavala mnogo glavobolja novinarima, taktičkim analitičarima, a posebno protivnicima koji su morali da pripremaju mečeve protiv njegovog tima. Glavno obeležje  pomenute sezone predstavljale su neprestane promene sistema igre Bajerna, kako na različitim utakmicama, tako i tokom pojedinačnih utakmica. To u kojoj će osnovnoj formaciji Bajern nastupiti na utakmici koja je sledeća bila na redu da se odigra, gotovo niko nije mogao tačno da predvidi. Analitičari i statističari su utvrdili da je tokom sezone Bajern nastupao u čak 12 različitih sistema igre. Gvardiolin Bajern je tako, između ostalih, koristio i sisteme igre 3-4-3, 3-5-2, 3-4-1-2, 3-4-2-1, 4-1-4-1, 4-2-3-1, 4-4-2, 3-2-2-3, 3-3-3-1. Time je on u svetski fudbal uveo tendenciju insistiranja na čestim promenama sistema igre, što je iz godine u godinu u fudbalskom svetu sve izraženija praksa.

Ako je Gvardiola baštinik tradicije kreativnih trenera i trenera mislilaca, njegovim delovanjem   pomenuta tradicija je doživela renesansu, a možda i dosegla svoj kvalitativni vrhunac. Time što je pokazao da taktika ne mora da bude šablonska, nego da može da bude kreativna, Gvardiola je taktičara pretvorio u eksperimentatora, istraživača nepoznatih teritorija, inovatora, kreativca i mislioca. Nije stvar u tome da trener robuje šablonima. Stvar je u tome da on traga za novim rešenjima.

Film Beskonačni fudbal nije samo film o jednom zanimljivom čoveku nego može biti i poziv na  filozofiranje o fudbalu i poziv za kreativno eksperimentisanje u fudbalu! Isto to je i trenerska karijera Pepa Gvardiole.

[1] Evo šta o tome ima da nam kaže Dejvid Foster Volas u pomenutom eseju. „Prava tajna skrivena iza genija vrhunskih sportista, dakle, može biti jednako ezoterična i očigledna i dosadna  i dubokoumna kao sama tišina. Pravi odgovor pod mnoštvom vela na pitanje šta zapravo prolazi kroz glavu velikog igrača dok stoji usred buke neprijateljske publike na liniji za slobodna bacanja koja odlučuje utakmicu mogao bi biti: ama baš ništa.

[2] Tekst je deo knjige pod radnim naslovom Kako se kalio Gvardiola: istorija jedne fudbalske revolucije, na kojoj autor ovih redova trenutno radi.